Младост Доситија Обрадовића/18
| ◄ СЕДМА ПОЈАВА | ОСМА ПОЈАВА | ДЕВЕТА ПОЈАВА ► |
ОСМА ПОЈАВА
ИГУМАН и пређашњи
ИГУМАН (улази лагано, па посматрајући Доситија маше главом):
Лудо дериште!... Његова будалаштина све јача бива! Рекао би човек да није при чистој свести!... Ако овако још дуже потраје, тај ће полудети, а то ја никако не могу допустити, макар с места раскрстио с њим!... (На глас.) Димитрије!
ДОСИТИЈЕ (тргне се):
Ви сте, оче игумане?
ИГУМАН:
Ја сам да! (Хода горе доле.)
ДОСИТИЈЕ:
Ви сте нешто срдити....
ИГУМАН:
Срдит?! — То је мало!... Ја сам љут; ја сам разјарен и још горе од тога!
ДОСИТИЈЕ:
А зашто, оче игумане?
ИГУМАН:
Још питаш зашто?! — Е, сада ћеш знати. Ево већ три дана да те нико жив није видео!... Где си био за то време?
ДОСИТИЈЕ (ћути).
ИГУМАН (оштрије):
Ја те питам где си био?
ДОСИТИЈЕ:
Оче, ви се јако срдите на мене, кад таквим гласом са мном говорите!... Још вас таква
никада нисам видео, јер је моје ухо научено да само благе и пуне љубави речи од вас чује.
ИГУМАН (ганут):
Е, добро; ја ћу да будем благ.... Јест, истина је, ја те волим, то ти добро знаш; али баш зато што те волим, дужност је моја да те од твоје пропасти сачувам. Дакле, сад реци твоме игуману, где си био ова три дана?
ДОСИТИЈЕ:
Био сам....
ИГУМАН:
Но?
ДОСИТИЈЕ:
Био сам.... на тавану.
ИГУМАН:
На тавану?!... А кога си беса тамо радио?
ДОСИТИЈЕ:
Читао сам свете књиге и метанисао.
ИГУМАН:
И поред тога гладовао — не?
ДОСИТИЈЕ:
Па шта сам постио? — Ни три дана!
ИГУМАН:
Па зар је теби то мало?!...
ДОСИТИЈЕ:
Како није, оче игумане; зар нису Мојсије, свети Илија, па и наш Спаситељ постили четрдесет дана?
ИГУМАН (са свим љутито):
Какво је то твоје безобразије, Мојсеју, Илији и Христу да се уподобљаваш? Немаш ли толико памети да расудиш, да су оно чрезјестествене ствари биле и божја чудеса, те су могли људи четрдесет дана не једући живети? Мојсеј на гори синајској будући, а Илија бежећи по пустињи, била је потреба да бог с њима чудо учини. А што се усуђујеш Спаситеља спомињати, то је твоје крајње безумије. Можеш ли ти по води као по суву ходити, мртве воскрешавати и проча Спаситељева чудеса чинити? Што си ти? Балавче једно. Пак хоћеш да Бог с тобом чудо чини. Но једна за стотину: или да једеш као и други људи или — пут за уши.
ДОСИТИЈЕ:
Ви ме терате од себе?
ИГУМАН:
Терам, јер док си код мене, нећу да трпим да сам себи будеш убица, већ хоћу да сваки дан с осталом браћом једеш. Нећеш ли, а ти иди на друго место да липсаваш од глади, али код мене нећеш!
ДОСИТИЈЕ:
Добри мој оче игумане, ви се јако на мене срдите!
ИГУМАН:
Како да се не срдим?!... Место да си сваки дан паметнији, а ти сваки дан луђи!... Проклете те књижурине са свим оу ти завртеле мозак!... Нећеш да једеш; хоћеш да се посветиш; хоћеш да будеш чудотворац!... (Доситије спусти снуждено гдаву. — Игуман му се приблпжи и говори са свим благим гласом.) Но, но; немој одмах да се снуждиш; ти знаш да ја тебе волим као рођенога брата, па ако сам и био жесток, то је само из љубави наспрам тебе.
ДОСИТИЈЕ:
Оче, ја знам да ви мене љубите, зато и морам да се снуждим, кад ме лудом и будалом називате, не зато што држим да имате право, већ што видим да сте и ви пристрастан као и други људи.
ИГУМАН:
Е хајде, реци ми, дакле, шта би мене могло навести да те одвраћам од твојих лудорија?
ДОСИТИЈЕ:
Немојте се срдити, али вам морам истину казати.... Ви нисте сам свет, па зато не дате ни другоме да се посвети....
ИГУМАН (прсне у смех).
ДОСИТИЈЕ:
... И пошто нисте учени и нисте књиге читали, не дате ни другом да буде учен и књиге чита....
ИГУМАН (једнако се смеје).
ДОСИТИЈЕ:
.... Али се бадава трудите; мене од мога пута нећете одвратити!
ИГУМАН (озбиљно):
Е, мој синко, упамти ове моје речи: Нема лукавије ни високоумније гордости од светињака, нити има опасније лудости од којекаквог читања без расуђивања!... Дивљи си ти светац и надри-научник! А што гладујеш као сиромашки пас, то је највећи степен твоје лудости!
ДОСИТИЈЕ:
И то ми само зато говорите, јер ви волите пун подрум и масну кујину!
ИГУМАН:
Хајде, видећеш, синко, док и ти будеш калуђер!... Јести ћеш ти меса, нећеш имати кад ни чекати да се испече. Бићеш као Турчин кад се намами на крметину!
ДОСИТИЈЕ:
Добро, оче игумане, да се оканимо светиње и јела; али зашто књиге називате проклетим, кад су те књиге свети оци написали?
ИГУМАН:
А зар ти мислиш да су свети оци свету истину написали?! Зар ниси читао у оној руској књизи каквих је било светих отаца?! Зар не знаш да су они исти одмах после првога сабора, на коме су Арија проклели, сто меморијала предали цару Константину, тужећи се један на другога?! Па зар ниси читао шта им је цар Константин рекао: „Ми вас - рече - за свеце држимо и оглашујемо, и јесте хвала богу; а ви предајете тужбе један на другога. Ја грешан човек будући, како ћу свеце судити?..." Ето тако их је, видиш, постидео; ето такви су, видиш, били многи од светих отаца!
ДОСИТИЈЕ:
Дакле, човек не треба да чита књиге?
ИГУМАН:
Е, гле ти њега куда он смера? - Како да не треба?!... Да богме да треба; али треба да разуме шта чита и да чита онакве књиге, из којих може штогод научити и користити се.
ДОСИТИЈЕ:
Па ја сам прочитао целу оповску књижницу!
ИГУМАН (смеје се):
И ти мислиш да је то све?!... До год си жив, синко, па да живиш сто година и да читаш дању и ноћу, још не би све оно прочитао и проучио што су паметни и ученн људи написали!
ДОСИТИЈЕ (зачуђено):
Тако, оче игумане?!... Ја бих, дакле, још много, врло много морао читати, да постанем учен човек?
ИГУМАН:
Много, мој синко, и колико те ја познајем, ти и ниси за други посао већ за књигу и науку.
ДОСИТИЈЕ:
Наука?!... А где да нађем толике књиге и науку?
ИГУМАН:
Свугде, само не овде међу калуђерима!... Наш сав живот пролази у старању и говору за ракиске казане, за каце, бурад и обруче; наша је цела наука у томе да познамо од колико је година које кано и шљивовица!... Иди за науком, синко! Са науком ћеш свуда проћи и своје живљење поштено заслуживати... Мој синко, прошла су она глупа и слепа времена, када се говорило: „Боље је шест вранаца у каруца, него шест школа у глави!...“ Колико сам прост и неучен, милије ми је видети младога Рајића него четири васеленска патријарха који би били без науке као ја!
ДОСИТИЈЕ:
Оче игумане, ви ми такве ствари говорите, да већ не знам шта да мислим!
ИГУМАН:
Знам ја да су твоје мисли збуњене, па није нужно да се одмах приклањаш мојим речима. Нека мало, па се размисли. За сада само ме толико послушај: хајде са мном па се поштено наједи....
(Ухвати га за руку да га одведе, међу тим се чује нека ларма.)