Младен
Теб’ Милоје, све салеће младеж, рад’ пјесана,
Младеж љуби: умиљат је глас твога гортана.
Запјевај нам слатку пјесан, радост оног брака,
Кога простор још раставља једне ноћи мрака;
Све те мисли, све надежде предвкушене сласти, 5
Што ће двоје уживати сутра с пуном власти.
Или нам пој задовољство по дугом растанку,
Како негда с љубом бјеше Сибињанин Јанку.
Пој сељанске жизни дољу, љубве древно жиље,
Или како под Родопом дјеве беру смиље. 10
Скажи што су спрва биле сербски гора виле;
Пој што волиш, само нам пој, та оћеш ли, Миле?
Милоје
Ја милујем всегда пјесне, ја милујем младеж,
Но љубов је штекотљива, свој разбира падеж:
Ту се оће хитрост Пинда, ту ц’јевница лепа, 15
Ту припјева колик’ очи паунова репа.
Сваки би рад да се поје жар његове груди,
Овоме су јавор-гусле, том свирјел по ћуди.
Један иште да се пјесна с правом љубве слаже,
Други да му ја погодим шта јој срце каже. 20
Љубве Богу, за окладу, ту би био замор,
Нит’ је посла тежег имо, откако је Амор.
Да ти појем о љубови, њој су музе благе,
Ал’ избери од пјесана што су теби драге.
Младен
Пој ми љубов из Призрена, потајеног пира, 25
Лобзанија Љубосаве код свога пастира.
Пој како с’ је омилила Милица Ненаду,
Оставивша везен појас под липом у ладу.
Но, не, то је давно било, пов’јест сада мертва,
А љубови нашој жива подобаје жертва. 30
Пој, која је срећа оног који љубљен љуби,
Јогунасти како дане у пустоти губи;
Како љубов, куд год иде, преобража твари,
Што се љуби, све загрља, за друго не мари;
Пој таинства чијег нибуд завјета љубнога, 35
Оћеш мога, сад избери, или волиш твога.
Милоје
Обећо сам, заљубљени, пјесну сам вам дужан,
Човек ничиј, свога слова ваља да је сужан.
Ја би пјево оно време, искони у свету,
Што возрасту сваком своју разакрива мету. 40
Ког’ осећа наитије, и стадо, и древо,
Источници по горами, тамно земље чрево.
Време мило, мог’ достојни гананија дани!
Да вас пастир у долини, птичица на грани,
Да вас тежак, с њиве своје, восклицајућ хвали, 45
Јек одзива славослови по всемирној даљи!
Кад свештени огањ нашу утробу подиђе,
Срце дотле беспристрасно двојно жели биће;
Сва природа изм’јени се, онемиле људи,
Душа сама - но не дуго - по пустињи блуди, 50
И све тражи, и све пита, вјере не имаде,
Све јој смета, све је мало, једно јој се краде.
Но внезапу кад овако сјетујућ разбира,
Давни суди недвижиме судбине су мира!
Внезапу јој друг предстане у одличној ризи, 55
Кога истом стазом воде подобни подвизи,
Двоумије све ишчезне, истини су трази,
С овом зором тма престане, људи нису врази,
Так’ у оно свето јутро, јутро нове жизни,
Кад се сресмо, мила Видо, једног духа близни, 60
Мој је жребиј дивно р’јешен среће овог св’јета,
Године ми из весана настале и љета.
Откако су очи твоје мен’ срце урекле,
И све страсти мог суштества за тобом потекле,
Мени други воздух дише, друго сунце св’јетли, 65
Други ноћне прозивају слатке часе п’јетли.
Свуд се јуност, свуд красота, свуд веселост каже,
Све шчастију моме нову отраду прилаже.
Стадо веће возиграва мени испод гора,
Њива око пастирскога разботјева двора; 70
Долина ми нову љупкост јутром даје росна,
Нову сладост с ладом својим древа плодоносна;
Сунце с неба, мјесец, земља и све мира твари,
Рекао би да су дужни чувствам мојим’ дари.
Куд погледам, сваки холмић ружу прозјабава, 75
Куд год ступим, с љубичицом меша ми се трава.
Мисли моје, куд с’ обрате сретају блаженство,
Сни на одру заутрашње славе предпразденство.
Пак кад свега тога узрок, што је све зазидо,
Тебе помним, души мојеј, возљубљена Видо! 80
Срећа, велим, у слободи човека почива,
А слобода у остену разумноме жива.
Присуствија твога на ме сила је толика,
Ко матери свега земљи сунце, неба дика.
Како холми у Данице взигравају жару, 85
Тако у твог ја погледа возсијавам дару.
См’јех на лицу и пријазан свега струка твога,
Нетљена је, до дна срца, пажит ока мога;
Гледећи те ја утапам у пламено море,
Ко што трепте каде сунце облистава боре. 90
Уху моме словеса су оно твоји уста,
Без шта б’ мени земља била сва глуха и пуста;
Што су небу јасне зв’језде, њиви златни класи,
То бесједе слуху моме љупки твоји гласи.
Духа твога благовоном уханију нема, 95
Ни што гора, ни долина, ни што поље спрема,
Подобни му остров нема уханијем цв’јета,
Дивни состав пристрастијам возмужавши љета!
Лобзаније уста твоји превосходе млека,
Превосходе грозда сладост, росу златног в’јека; 100
Гортану мом мед и саћа нису такве сласти,
Слађи није њежни покој, него тихе страсти.
Твоја, Видо, објатија, Видо, твоје лоно,
Твоје благо, срцу моме срце кад је склоно,
Ја сам виши од царева, ја презирем в’јенце, 105
Ја уживам стада мога пасући првенце,
И будући тајно неко чувство мени каже,
Како што се Бог с природом у стварању слаже,
Тако да је, всељубезна, и у нашеј власти,
Само суште создателство чрез љубови сласти: 110
Ми смо доста једно другом, доста за потомство,
У нами сва сокровишта, ту наше лакомство,
Свако наше внушеније, сваки подвиг т’јела,
Дволична су душе наше једносуштне дјела.
Ми друг друга магновења старамо се бљусти, 115
Угађати себ’ взаимно и срцем и с усти,
Нека тече, нек’ протече такве жизни р’јека,
О ми ћемо, гди год буде, живити дов’јека.
