Ми чекамо цара

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ми чекамо цара
Писац: Владислав Петковић Дис


Vladislav Petković Dis.jpg


                  
МИ ЧЕКАМО ЦАРА

Понели смо у рат своја срца мушка,
Сузе седе косе, загрљај девојке,
Осмех деце своје и сан што их љушка,
И веру у Бога, пушке и тробојке.

Знајућ ко нас зове, и зашта, и куда,
Научисмо брзо како да се гине:
Из борбе у борбу, са победом свуда,
Ми смо нашли земље старе царевине.

Обишли смо места световна и света,
Развалине славе, изворе јаука
И домове, камо страх једино цвета;
С буктињом слободе прогнасмо баука.

Загрлисмо Србе с Косова и Скопља,
Велеса, Прилепа, Битоља и Дебра;
Оживесмо прошлост, мачеве и копља,
И круне и митре и побожног себра.

Дан божији опет земљу плача виде.
Ал' нам дође жао те гробнице мрака,
Те судбине, с које полумесец иде,
Што ће сад друмови пожелет Турака.

И пођосмо дале, у крајеве нове,
Кроз дубодолине и висове гора,
Да наше орлове и наше топове
Пренесемо смело до сињега мора.

Ал' кад освојисмо обалу Јадрана,
С ужасом нам трубе знак повратка даше:
И ми остависмо крв из својих рана,
И наше заклетве, и гробове наше.

И гле! сви гробови испратише живе!
Њина мртва уста још су могла рећи:
“Ми чекамо цара крај пучине сиве,
Да би могли мирно тада у гроб лећи.”



Извори[уреди]

  • Владислав Петковић Дис: Сабрана дела, Књига прва Поезија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003, страна 103-104.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владислав Петковић Дис, умро 1917, пре 105 година.