Мијат вара пашу од Зворника

Извор: Викизворник


Мијат вара пашу од Зворника

0001 Књигу пише паша од Зворника
0002 А на руке од Селице кнезу:
0003 »Спреми мени тридесет одаја
0004 А за мојих тридесет делија
0005 И тридесет овац’ јаловица
0006 И тридесет младих дјевојака!
0007 Мени башка овна деветака
0008 Што ће бити господска вечера,
0009 А и своју кћерцу јединицу.
0010 Ако тако не ћеш учинити,
0011 Ја ћу доћи твојој кули билој,
0012 Твоју билу кулу поробити,
0013 Поробити, ватром запалити,
0014 А тебека жива ухватити,
0015 Ухватити, па те обисити,
0016 Твог Николу на колац набити.« 
0017 Књига дође од Селице кнезу;
0018 Кад он види, што му књига каже,
0019 Књигу штије, а сузам’ полије.
0020 Виш’ њег стоји Николица сине,
0021 Па он баби тихо проговара:
0022 »Е мој бабо, од Селице кнеже,
0023 Отклен књига, ватром изгорила!
0024 Још је, бабо, књига долазило,
0025 Ама така жаловита није.« 
0026 Одговара од Селице кнеже:
0027 »Ево књига, драго дите моје,
0028 Ево књига паше од Зворника
0029 ’ваку паша књигу накитио:
0030 Да му спремам тридесет одаја
0031 За његових тридесет делија,
0032 И тридесет овац’ јаловица
0033 И тридесет младих дивојака,
0034 Њему башка овна деветака,
0035 Што ће бити господска вечера,
0036 А и моју кћерку јединицу.
0037 Ако тако не ћу учинити,
0038 Да ће доћи до куле бијеле,
0039 Моју билу поробити кулу,
0040 Поробити, ватром запалити,
0041 Па менека жива ухватити,
0042 Ухватити, па ме обисити,
0043 А тебека на колац набити.« 
0044 Нато рече Николица сине:
0045 »Еј, мој бабо, од Селице кнеже!
0046 Да пишемо лист књигу бијелу
0047 А на руке Томићу Мијату,
0048 Да нам дође Томићу Мијате
0049 И помогне пашу дочекати.« 
0050 Одговара од Селице кнеже:
0051 »Не будали, драго дите моје!
0052 Туде нема тура ни чакшира,
0053 Кој’ ће доћи пашу дочекати.
0054 Знадеш ли ти, драго дите моје,
0055 Колико је у години дана,
0056 Тол’ко паша однесе мејдана;
0057 Не сми њега Томић ни видити,
0058 Камо ли ће пашу дочекати.« 
0059 Нато се је Нико расрдио,
0060 Па побиже у танку одају,
0061 Па прихвати дивит и калема
0062 И хартије карте нешарате,
0063 Па он пише лист књигу бијелу
0064 Десном руком на ливом колину.
0065 Не пише је, чим се књиге пишу,
0066 Веће својом крвљу од образа
0067 А на руке Томићу Мијату:
0068 »Ево књига, побратиме драги,
0069 Побратиме, Томићу Мијате!
0070 Сада мени у потриби буди.
0071 Гуја ми се око куле свила
0072 А на слиме главу наслонила
0073 Плахо звижђе да у њу униђе,
0074 Љута гуја — паша од Зворника.
0075 ’ваку паша књигу накитио:
0076 Да му спремам тридесет одаја
0077 За његових тридесет делија,
0078 И тридесет младих дивојака,
0079 И тридесет овац’ јаловица,
0080 Њему башка овца деветака,
0081 Што ће бити господска вечера,
0082 И мог бабе кћерцу јединицу.
0083 Ако тако учинит не ћемо,
0084 Да ће доћи до куле бијеле,
0085 Нашу билу поробити кулу,
0086 Поробити, ватром запалити,
0087 Мога бабу жива ухватити,
0088 Ухватити, па га обисити,
0089 А менека на колац набити.« 
0090 Књига доде Томићу Мијату.
0091 Кад он види, што му књига каже,
0092 Књигу штије, а сузам’ полије.
0093 Још је није ни пола проштио,
0094 А сву ју је сузами облио.
0095 Виш’ њег стоји сестрић Маријане,
0096 »Еј, мој дајо, Томићу Мијате,
0097 Отклен књига, ватром изгорила,
0098 Још је, дајо, књига долазило,
0099 Ама така жаловита није!« 
0100 Одговара Томићу Мијате:
0101 »Ово књига, сестрић Маријане,
0102 Ово књига нашег побратима,
0103 Побратима од Селице кнеза:
0104 Велика му мука додијала
0105 Од онога паше од Зворника
0106 ’ваку паша књигу накитио.« 
0107 Па му каже, што је и како је.
0108 Кад Маријан разумио ричи,
0109 Он се скаче на ноге лагане,
0110 Па упрти упртњачу торбу
0111 И спопаде дугу гранајлију
0112 Па отишће од даиџе свога:
0113 »Збогом, дајо, Томићу Мијате,
0114 А ја, идем побратиму свому,
0115 Ја ћу с њиме пашу дочекати,
0116 Па што мени Бог и срећа даде!« 
0117 Њему Михо тихо проговара:
0118 »Не будали, сестрић Маријане!
0119 Да ти видиш пашу од Зворника,
0120 Од стра би те заболила глава,
0121 Јер колико у години дана,
0122 Тол’ко паша однио мејдана.
0123 Већ се врати, сестрић Маријане,
0124 Да се рујна напијемо вина!« 
0125 Поврати се сестрић Маријане,
0126 Те се рујна напојише вина,
0127 Па се скаче Томићу Мијате,
0128 С њиме скаче сестрић Маријане
0129 И с њим скаче тридесет другова.
0130 Упртише торбе упртњаче,
0131 Спопадоше дуге гранајлије,
0132 Отискоше низ гору зелену;
0133 Сву су гору здраво приходили,
0134 И у поље здраво саходили.
0135 Кад су били у то поље равно,
0136 А у поље лугу зеленоме,
0137 Ту се смрче и ухвати ноћца,
0138 Ту су они ноћцу приноћили.
0139 Кад се свану и ограну сунце,
0140 Отискоше из зелена луга,
0141 Отискоше низ то поље равно.
0142 А да видиш од Селице кнеза:
0143 Од пенџера чакму отворио
0144 На демире главу наслонио,
0145 Па он гледа низ то поље равно.
0146 Кад угледа јато голубова,
0147 Онда свому бесидио сину:
0148 »Ајме мени, мој Никола сине!
0149 Ено иђе паша од Зворника
0150 И његових тридесет делија.
0151 Што ћу сада до Бога милога?
0152 Нит имадем тридесет одаја,
0153 Ни тридесет младих дивојака,
0154 Ни тридесет овац’ јаловица,
0155 Нит имадем овна деветака,
0156 Што ће паши господска вечера!« 
0157 Нико своме баби бесидио:
0158 »Еј, мој бабо, од Селице кнеже!
0159 Оно није паша од Зворника,
0160 Ни његових тридесет делија:
0161 Већ је оно Томићу Мијате,
0162 И с њиме је тридесет другова
0163 И с њиме је сестрић Маријане!« 
0164 Ал говори од Селице кнеже:
0165 »Не будали, драго дите моје!
0166 Тко ће казат Томићу Мијату,
0167 Да се нама у невољи нађе
0168 И помогне пашу дочекати?« 
0169 Тада Нико баби бесидио:
0170 »Ја сам писо лист књиге бијеле
0171 А на руке побратиму своме,
0172 Побратиму Томићу Мијату.« 
0173 Тад се скаче од Селице кнеже,
0174 Љуби дите у чело јуначко:
0175 »Бре аферим, драго дите моје!« 
0176 То ти они у ријечи били,
0177 У та доба Томићу Мијате,
0178 Прид њег побро далеко ишета,
0179 Руке шире, у лице се љубе,
0180 За јуначко питају се здравље,
0181 Па ето их на танку одају,
0182 За готово засидоше пиво.
0183 Кад им вино угријало тило,
0184 А ракија оком узвртила,
0185 Онда приче Томићу Михате:
0186 »Побро драги, од Селице кнеже,
0187 Гледај мени тридесет бербера
0188 А за мојих тридесет другова
0189 И тридесет руха дивојачких
0190 Што носају цркви манастиру.« 
0191 Тад се скаче од Селице кнеже,
0192 Нађе њему тридесет бербера,
0193 Па обрија тридесет другова,
0194 Обуче их у цурско одило.
0195 Кад су цурско обукли одило,
0196 Онда приче Томићу Михате:
0197 »Бору вама, тридесет другова,
0198 Вас тридесет у тријест одаја!
0199 Свакому ће по једна делија
0200 А мени ће паша од Зворника,
0201 Па што нама Бог и срећа даде!
0202 Бору вама, тридесет другова,
0203 Кунем вам се, па вам виру дајем,
0204 Кој’ ујутро не донесе главе
0205 Да ћ’ његова отић за његову!« 
0206 А да видиш од Селице кнеза!
0207 Он прихвати дивит и калема
0208 И хартије карте нешарате
0209 Па он пише листак књигу билу
0210 А на руке паше од Зворника:
0211 »Бору теби, пашо од Зворника,
0212 Хајде, пашо, мојој кули билој!
0213 Што си мени, пашо, наложио,
0214 Све сам теби теслим учинио.« 
0215 Када паши листак књиге дође,
0216 Опреми се паша од Зворника
0217 И његових тридесет делија,
0218 Па на добре коње узјашише,
0219 Отискоше низ то поље равно.
0220 Кнеже сиди, хладно пије вино
0221 И с њиме је Томићу Мијате
0222 И с њима је сестрић Маријане,
0223 Кад с’ помоли паша од Зворника
0224 И његових тридесет делија:
0225 Стоји црне горе гудљавина,
0226 Стоји црне земље тутњавина,
0227 Стоји вриска под делијам’ хата
0228 Стоји звека на коњма ратова,
0229 Стоји криска тридесет делија.
0230 У те мире до куле бијеле
0231 А до куће од Селице кнеза.
0232 Липо их је кнеже дочекао
0233 И под сваким коња прихватио.
0234 Тада приче паша бесидити:
0235 »Бору теби од Селице кнеже!
0236 Камо мени тридесет одаја
0237 А за мојих тридесет делија,
0238 И тридесет младих дивојака,
0239 И тридесет овац’ јаловица?
0240 Камо мени овна деветака,
0241 Што ће бити господска вечера,
0242 А и твоја кћерка јединица?« 
0243 Одговара од Селице кнеже:
0244 »Господаре, паша од Зворника!
0245 Што си реко, то сам учинио.« 
0246 Ту се смрче и ухвали ноћца
0247 Оде паша у ашик-одају,
0248 Гдино спава кћерка јединица,
0249 Јединица кнеза од Селице.
0250 Паша виче што му грло носи:
0251 »Бору теби, од Селице кнеже,
0252 Носи мени господску вечеру!« 
0253 У те мире од Селице кнеже
0254 Носи паши господску вечеру.
0255 Сиде паша вечер вечерати
0256 Па говори од Селице кнезу:
0257 »Бору теби од Селице кнеже!
0258 Зови своју кћерцу јединицу,
0259 Нека са мном вечеру вечера!« 
0260 Зове кнеже кћерцу јединицу;
0261 Цвили, плаче кћерца јединица:
0262 »Немој, бабо, ако Бога знадеш!
0263 Куд ме водиш душманину моме,
0264 Душманину, паши од Зворника?« 
0265 Али кнезу друго бит не мере,
0266 Већ он вуче кћерку јединицу.
0267 Кад је била одаји на врата,
0268 Она запр обима ногама,
0269 Па се не да цура да увуче ─
0270 Увуче је од Селице кнеже.
0271 Кад довуче кићену дивојку,
0272 На њу паша оком набацио.
0273 Ја, каква је кићена дивојка,
0274 Смамила би по небу облаке,
0275 Камо л’ не би по земљи јунаке!
0276 Да се хвати бора зеленога,
0277 И бору би гране савехнуле,
0278 Камо л’ не би руке у јунака.
0279 На њој јесу три харли ђердана:
0280 Један јој је од крзлих мерџана,
0281 Овај цуру по врату удара
0282 И ко крвца снигу одговара.
0283 А други је од ситна бисера,
0284 Овај цура пониже спустила,
0285 Па он цуру по дојкама туче.
0286 А трећи је од жутих дуката,
0287 Који цуру по учкуру туче,
0288 Цури каже, куда учкур веже.
0289 А да видиш паше од Зворника!
0290 У њему је срце уздрхтало,
0291 На прсима токе позвекују;
0292 У руци му бише чаша пива,
0293 Од наглости сва му се пролила.
0294 Па бесиди гиздавој дивојци:
0295 »Ђел дивојко, да пијемо вино!« 
0296 Одговара гиздава дјевојка:
0297 »Нисам вина ни у мајке пила
0298 А ракије ни оком видила!« 
0299 Онда рече паша од Зворника:
0300 »Бору теби, од Селице кнеже,
0301 Хајде носи господску вечеру,
0302 Па притвори од одаје врата!« 
0303 Сама оста кићена дивојка,
0304 А с њом оста паша од Зворника.
0305 А да видиш паше од Зворника!
0306 Он се скаче на ноге лагане,
0307 Па отпаса криву демискињу,
0308 Па је виша лако о чивију;
0309 Па извади до дви бреше мале,
0310 Па их виша лако о чивију;
0311 Па он свлачи са себе одило,
0312 Тек остави гаће и кошуљу,
0313 Па он леже по меку душеку.
0314 Пружи паша своју билу руку
0315 »Ђел, дивојко, на бијелу руку!« 
0316 Одговара кићена дивојка:
0317 »Хвала теби, паша од Зворника,
0318 Што ће теби влахиња дивојка
0319 Кад имаде тананих госпоја?« 
0320 Опет приче паша од Зворника:
0321 »Ђел, дивојко, на бијелу руку!« 
0322 Одговара кићена дивојка:
0323 »Што ће теби влахиња дивојка,
0324 Кад имаде тананих госпоја?« 
0325 Када види кићена дивојка,
0326 Да не може бити другачије,
0327 Она свлачи са себе одило,
0328 Тек остави танану кошуљу.
0329 И остави на себи димлије,
0330 Леже паши на бијелу руку.
0331 Хуле се је паша догодио:
0332 Хоће паша да завуче руку
0333 Да завуче у нидарца руку,
0334 Ал је ситно сапела путашца,
0335 Па не мере да завуче руку,
0336 Па завуче у димлије руку,
0337 Ал на своју ударио муку ...
0338 Измиче се паша од Зворника,
0339 А примиче Томићу Мијате,
0340 Док дотира пашу до дувара.
0341 Па се скаче Томићу Мијате
0342 Удара га ногом у задњицу,
0343 Па попаде криву демишкињу,
0344 Па му сиче са рамена главу,
0345 Па одвали пашу од Зворника,
0346 Одвали га са мека душека:
0347 Леже Томић по меку душеку,
0348 Леже Томић санак боравити.
0349 Кад се свану и ограну сунце,
0350 Ал се скаче Томићу Мијате,
0351 Па попаде ону русу главу,
0352 Русу главу паше од Зворника,
0353 Па је носи побратиму своме,
0354 Побратиму од Селице кнезу:
0355 »Ево теби зелена јабука,
0356 Посло ти је паша од Зворника!« 
0357 Па узима до дви бреше мале,
0358 Обадвима живу ватру даје.
0359 У те мире тридесет другова,
0360 Сваки носи једну русу главу
0361 Од пашиних тридесет делија,
0362 Па их дају Томићу Мијату,
0363 А Мијате од Селице кнезу:
0364 »Ево теби зелене јабуке
0365 Од пашиних тридесет делија!« 
0366 Ал говори од Селице кнеже:
0367 »Побратиме, Томићу Мијате,
0368 Ишћи благо, које ти је драго!« 
0369 Ал му вели Томићу Мијате:
0370 »Ја ти не ћу блага никаквога,
0371 Сваком другу по тријест дуката:
0372 А Томићу до триста дуката!« 
0373 Ал говори од Селице кнеже:
0374 »Бору теби, Томићу Мијате,
0375 Ево теби кћерца јединица
0376 А за твога сестрић Маријана.« 
0377 А Маријан кнезу одговара:
0378 »Хвала теби од Селице кнеже,
0379 Хвала теби на твојој дивојци,
0380 Поштен био, тко ју је родио,
0381 Поштена му капа над очима
0382 И два прста над оком образа!
0383 Ја се јесам Богу затицао,
0384 Да се другом оженити не ћу,
0385 Док је кћери будимског везира,
0386 Ја се хоћу њоме оженити,
0387 Јал тамницу кућу населити.« 
0388 То рекоше, на коње скочише:
0389 »Збогом, побро, од Селице кнеже!
0390 Сад се не бој паше од Зворника,
0391 Ни његових тридесет делија;
0392 Ми одосмо чету четовати.« 
0393 Отискоше од облице куле
0394 Право, здраво низ то поље равно;
0395 Све су поље здраво приходили,
0396 Па уђоше у гору зелену.
0397 Дотлен сам их оком испратио,
0398 Па их посл’је ни видио нисам.



Извор[уреди]

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme. I/5. Junačke pjesme (uskočke i hajdučke pjesme), knjiga osma, uredio Dr Nikola Andrić, Zagreb, 1939.