Мијат Харамбаша и ћерка од Сјенице кнеза

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Мијат Харамбаша и ћерка од Сјенице кнеза

Књигу пише паша господине.
Књигу пише у Крајину б’јелу,
Баш на руке крајишкоме кнезу;
„Копиљане, од Сјенице кнеже,
Мени с надај до неђељу дана. 5
У неђељу, која прва дође,
Спремн мени лагану вечеру,
Спреми мени два барила вина
И барило жежене ракнје,
Спреми мени тридесет овнова, 10
А меника баш овна предњака,
Којем нема већ седам година;
И спреми ми тријеет ђевојака,
За мојијех тридесет делија,
А меника ћерцу Анђелију; 15
Којој нема већ дванест година.“
Књигу штије од Сјеннце кнеже,
Књигу штије, грозне оузе лије,
Улазила дилбер Анђелија:
„А мој бабо, од Сјеннце кнеже, 20
Одклен књига, сам је Бог убио?!
Још је теби књига долазило,
Тако није никад жалостива.“
Ал говори од Сјенице кнеже:
„Камо срећа од Бога драгога, 25
Да си мени нама осл’јепила,
Кад си ми се лијена родила.
Ево теби лист књиге бијеле,
Па ћеш виђет' што нам књига каже.“
Књигу штије дилбер Анђелија, 30
Књигу штије, а на њу се смије,
Па се фати пера и дивита;
Па је она књигу написала,
У Прологу Мијату хајдуку:
„А Мијате, мој по Богу брате, 35
Прими мене за своју сестрицу,
Не дај мене Турчину љубити,
Ако нећеш за своју сестрицу,
Прими мене за вијерну љубу,
Не дај мене Турчину љубити!“ 40
Њојзи Мијат другу отпнсује,
У књизи је прима за сестрицу.
Говори’ јој Мијат харамбаша:
„Спреми мени моја сестро Анђо,
Спреми мени лагану вечеру, 45
Спреми мени два барила вина,
И барило жежене ракије;
Спреми мени крметине меса,
Спреми мени тридесет од’јела,
А за мојих тридесет другова, 50
А меника, моја сестро Анђо,
А меника баш своје одјело,
У коме ти цркви идеш сејо.“
Кнез се нада паши господину,
А Анђуша Мијату хајдуку, 55
У те мјере Мијат у дворове.
Лијепо Мијат друштво насјетово,
Облаче се у женеко од’јело. —
Уфатнше коло у авлији,
Па играју коло наоколо; 60
Па пјевају танко гласовито.
Кад ли иде паша господине.
Свака своме коња уфатила,
Мнјат фата паше господина,
Па их воде у бијелу кулу, — 65
Мијат води пашу господина.
Кад је било ноћи по вечери,
Подвикује Мијате хајдуче:
„Чујете ли сва дружипо моја,
Када пукне моја малозрнка, 70
Свакн своме одсијец’те главу,
Ја ћу одсјећ’ паши господииу:
Кој’ душману главу не о’сјече
Ја ћу осјећ’ њему за његову.“
Кад је било ноћи у по ноћи; 75
Сваки своме оде у одају,
Мијат оде паши господину.
Ал говорн паша господине:
„Бора теби, дилбер Анђелио,
Ја л’ на душек, ја л’ на бјелу руку.“ 80
Не будили паша господине. —
Прифати се своје малозрнке,
Пуче пуста јасна малозрнка;
За тим пуче тријес’ малозрнка,
А издану тријес тирјанина; 85
Сваки своме осијече главу, —
А Мнјат је паши господину.

П. Мирковић



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Босанска вила, 1890, година V број 13-14. Сарајево, 15. и 31. јула 1890, стр. 216.