Мијат Томић и мостарани Турци

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Мијат Томић и мостарани Турци

Братјо моја, а дружино моја!
Бог нам дао здравље и весеље,
Сачуво нас куге и морие,
Од зла друга, големога дуга,
Да пиевамо, да се веселимо, 5
Све у страху Бога великога.
Пије вино Томић Миховиле,
Виш Коњица на Иван планини.
Кад се Мијо вина понапио,
Дружини је својој бесиедио: 10
Нијел' мајка родила јунака,
У моју га чету опремила,
Тко ће узет дивит и калема,
Турски писат на колену свомu?“
Ту јунаци муком замукоше, 15
А у цeрну земљу погледаше.
Ал негледа хајдук Маменица,
Већ Мијату тихо бесиедио:
„Какву хоћеш књигу написати?“
Мијат каже, пише Маменица: 20
„Да сте здраво, Мостарани Турcи!
Салијтее нам токе триестере;
Сваке токе нек су од три оке,
Мији токе од четири оке;
Једне токе од сухога злата.“— 25
Када агам така књига дође,
Књигу штију Турци Мостарани,
Књигу штију, сузе пролевају:
Али се њима друго немогаше,
Јер знадоше, тко Томић биаше. 30
Терзиама чоху подиелили,
Кујунџиам сребро размиерили,
Терзие им срезали јечерме,
Кујунџие токе салиевали.
Чудна их је глоба пребијала, 35
На преслицу пала по хиљада!
Па послаше Михи у планину.
Михо диели токе и јечерме:
Даје сваком токе од три оке
Себ' узима од четири оке; 40
Мариану од сухога злата.
Кад то види хајдук Маменица,
Помами се кано жеравица,
Па потеже од бедрице ћорду
И удара Томића Мијата. 45
Како га је лахко ударио,
Љуту му је рану начинио:
Виде му се обе џигерице
И кошуља, где му стоји сердце.
Па окрену хајдук низ планину, 50
А за њиме тридесет хајдуках;
Сам остаде Томић харамбаша,
И још с њиме сестрић Мариане.
Михи сестрић тихо бесиедио:
„Мој даиџа! све моје уздање, 55
Можеш знати, да ћеш преболити?
Да ти тражим од мора ећимах,
И лиековах, свакојаке траве.“
Њему Михо лиепо одговара:
„Дер одпаши мукадема паса, 60
Па утегни моје ране љуте,
Па ме узми на плећа јуначка,
Носи мене до воде Јабуке."
Све Марјане учинио бише;
Носи Миху до воде Јабуке, 65
Па га крије у шашику траву.
Опет њему Михо говорио:
„Овде има моја посестрима:
Кад диевојка на водицу дође,
Ти ћеш познат моју посестриму – 70
Најпосле на воду доходи;
Зови цуру у шашику траву."
Кад у јутру јутро освануло,
Ал ето ти триест диевојаках,
А најпослие Миј'на посестрима. 75
Гледо Марјан из шашике траве:
Све диевојке воде наточиле,
Оне су се натраг повратиле,
А најпослие Миј'на посестрима;
Њу ми Марјан из шашике виче. 80
Кад је Михо цуру сагледао,
Говорио Томић харамбаша:
„Ја сам ти се љуто обранио;
Донеси ми беза сто аршинах,
За завојах, за мојиех ранах. 85
Мало вриеме, задуго небило,
Посестрима Михи долазила,
Сто аршинах платна доносила;
Михо њојзи стотину дутаках.
Како цура кући доходила, 90
Одмах поче низати ђердане.
Подпазили Мостарани Турци,
Па диевојку они уфатили,
Цуру бију од тела канџиом:
„Казуј цура, одклен ти дукати?“ 95
Ал се цури на ино неморе,
Она каже, што је и како је:
„Ја имадем једног побратима,
По имену Томића Мијата;
Љуто ми се побро обранио, 100
Однила му беза сто аршинах,
А он мени стотину дукатах.“
Опет Турци цури говорили:
„Кажи цура, где ти је побратим?“
Њима цура за невољу каже: 105
„Ено побро код воде Јабуке,
Код Јабуке у шашици трави.“
Кад то чули Мостарани Турци:
Покупише једну чету малу,
Чету малу, стотину пушкарах; 110
Па одоше до воде,Јабуке,
Небил' нашли Томића Мијата.
Ту Мијату добра сриећа била,
Јера њега ненајдоше Турци
Већ најдоше Вука Маменицу. 115
И његово дружтво од хајдуках.
Хајдуке су растиерали Турци,
Маменицу жива уфатили,
Свезали му руке наопако,
Повели га до града Мостара. 120
Кад су близу дошли до Мијата,
Онда виче, хајдук Маменица:
„Харамио! гдие ли си ми Мијо?“
Кад је био,хајдук спрам Мијата,
Опет виче иза свега гласа: 125
„Харамио, гдие ли си ми Мијо?"
Ил' нечујеш, ил нехајеш за ме?“
Када хајдук већ прошо Мијата,
Опет ти је љуто говорио:
„Харамио! гдие ли си ми Мијо? 130
Ил нечујеш, ил нехајеш за ме.
Баш ме пушћа у душманске руке!“
Михат бише сердца јуначкога,
Од земље је на ноге скочио,
Па потеже од бедрице ћорду, 135
С циком лети кроз шашику траву.
Кад му Турци цику оћутили,
Пола биежи, а пола остаје.
Како дошо Томић харамбаша,
Маменици пресиеко литаре. 140
Кад је њему опростио руке,
Потјераше Мостаране Турке.
Кога год су они достигнули,
Тај Мостара већ видио није.
Кад свладаше своје све душмане, 145
Тад се герли Томић Миховиле
С Маменицом, са својием другом.
Њему Михо све опрости лепо.
И опет су они четовали,
Ченовали кудно и досада, 150
Вино пили кано и досада.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Народне пиесме босанске и херцеговачке, скупио Иван Фрањо Јукић Бањолучанин и Љубомир Херцеговац (Фр. гр. Мартић), издао О. Филип Кунић Купрјешанин; свезак перви, пиесме јуначке; у Осиеку 1858; тиском ц. к. повл. тискарне Драг. Лехмана и другара. Стр. 570-575.