Мијат Томић и ливњани Турци

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Мијат Томић и ливњани Турци

Вино пије Мијат харамбаша,
А у Врану, зеленој планини;
С њим га пије триест и три друга,
Кад се Мијат накитио пива,
Берке глади, дружтву проговара: 5
„Здрав' дружино! братјо наоколо;
Ни у моје ни у ваше здравље,
Већ у здравље онога јунака,
Кој' ће отић каменоме Ливну,
Нама донити праха и олова, 10
Сваком другу по добре опанке?“
Све му друштво ником поникнуло,
У зелену траву погледо,
Па гледају како трава расте,
На завојке, као диетелина, 15
Као дојке у младе диевојке;
Али неће мали Мариане,
Свом даиџи у очи гледаше:
„Што га дајо по туђини традиш?
Кад га себи уз колено храниш.“ 20
А од земље на ноге скочио,
Па уперти обраницу торбу,
Преко сриеде шару прифатио.
За њим скаче ујче Миховиле,
Па дозивље Мариана свога: 25
„Мариане! драго диете моје,
Ти несмиедеш у Ливно отићи;
Скоро јесу изгинули Турци,
Од онога каменога Ливна
На теби је њихово оружје: 30
Обуко си токе Цинтарића,
Свјетле ножее бега Врехковића,
И кошуљу Бојагић Алие,
Која бише изкерана златом,
Више злата него бијела платна. 35
Турци ће ти познати оружје,
Хоћеш сине изгубити главу!"
То Мариан хаје и нехаје;
Оде стермо низ Вран, низ планину;
Здраво сиђе Дувну у равнине, 40
И дуванско поље преходио,
Машио се Ковача планине,
Па изашо на поље Борово,
Здраво сиђе вриелу Вербовнику.
Ал изашле ливањске балие, 45
Код воде су игру заметнули:
Скоком скачу, бацају каменом.
К њима дође мали Мариане,
По турски им селам називаше,
(Сви му Турци селам прифатише) 50
И њимаке риечи бесиедио:
„Јели изун бацити камена?“
Ливњани му Турци говорили:
„Тестир теби, колико ти драго."
Ох! да видиш малог Мариана, 55
Гдие прифати студена камена;
Једном баци, мало недобаци,
Другом баци, далеко пребаци,
Мого би се јунак укопати,-
Толико им скока одскочио. 60
Па он пође каменоме Ливну.
За њим дође церна Арапина;
До јуначке игре долазио,
И он се је бацио каменом;
Једном баци, мало недобаци, 65
Другом баци, далеко пребаци,
Мариана море укопати; -
Толико му скока одскочио.
Мучно било ливањским балиам,
Гдие Арапе однесе јуначтво. 70
Полетише два харна јунака,
И стигоше малог Мариана,
Изпод Граца натраг повратише:
„Залуду си, незнан добар јунак,
Залуду је на теби остало, 75
Остајало мејдан и јуначтво:
Однесе га церни Арапине.“
Кад Марјане риечи разумио,
До игре се натраг повратио,
С себе свлачи скерлетну доламу, 80
Све се на њем угледа оружје;
Ама њему добра сриећа бише,
Јер му Турци незнаше оружја;
Пак се баци студена камена;
Пребацио далеко Арапу, 85
И добро се море укопати;—
Толико му скока одскочио.
Мило бише то ливањским Турцим.
Торбу уперти и оде у Ливно.
Кад у биело Ливно долазио, 90
У Ливну се коло уфатило,
Лиепо коло триест диевојаках;
Пред њима је Бојагића Хајка,
Племенита на гласу девојка;
Ја каква је! убили је јади, 95
Све је коло главом надфатила,
А лиепотом коло зачинила,
Коло води, а пиесме изводи;
Облаке би с неба примамила,
Камол' неби на земљи јунаке! 100
Кад Мариан цуру опазио,
За њом се је хашик учинио.
Док с' окрену коло на около,
Фатио се лиепе девојке,
С њоме јунак пиева и припиева. 105
Све се коло изтергало бише,
Долиш није момче и девојче;
Диевојче је из камена Ливна,
Хајка сека Бојагић Алие;
А момче је из Врана планине, 110
По имену диете Мариане.
И бише се верло уморио,
Обоје се тежко узнојило.
А кад види мали Мариане,
С себе скидé скерлетну доламу, 115
Засјá му се све оружје свиетло.
Опази га Бојагића Хајка;
Виеша му се с рукам око врата,
А завика иза свега гласа:
„'Вамо те се! Лиевњани Турци, 120
Ево нами Михатова друга.
Ево на њем све оружје свиетло,
Под чим јесу изгинули Турци:
Ево сјајне токе Цинтарића:
И јечерма Поперженовића, 125
Свиетли ножи бега Вребковића,
А кошуља милог брата мога,
Коју сам је својом руком везла.“
Када Турци цуру разумише,
Мариана жива уфатише; 130
Свезаше му руке наопако,
Од лакатах до биелих нокатах;
Иза нокат' церна кервца лива.
Бацише га у зиндан тавницу:
Бућну вода до свилена паса; 135
Све су по њој гује и акрапи -
Гује кољу, а акрапи штипљу,
Ласице му ходе наустнице,
Туде биеше три биела дана.
Љуто цвили диете Мариане, 140
Цвилећи је, момак бесиедио:
„Тко би мени књигу доносио,
Да напишем, да Мијату спремим?
Добро би га даровао Михо:
Дао би му токе са персиух 145
И готових триест маџариах.“
Ал то чује једно момче младо,
Хиро оде у биелу чаршиу,
Па купује дивит и калема
И хартие, књиге брез јазие, 150
Мариану у тавницу даје.
Кад с' Мариан књиге добавио,
Књигу кити на лиевом колену:
„Мој даиџа! Мијат харамбаша,
Јесам теби љуто осужњио, 155
У тавници, у камену Ливну.
Турци,јесу виеће учинили:
Перви дође петак, турски светак,
Изнит мене на Церљене стиене,
Па не бити из дугих пушаках." 160
Даде књигу ономе момчету.
Кад је момак књигу прифатио,
Оде цверсто из каменог Ливна,
Здраво дође у Вран, у планину.
Меркла га је уфатила ноћца; 165
Када њему биео дан свануо,
Књигоноша рано поранио
За росице призраживат трага.
До двие, до три тлаке находио,
Једни вучју, а другу лисичју, 170
Трећу тлаку Мијат харамбаше.
Пође момак тлаком у напредак.
Мијат сиеди под јелом зеленом,
Са својих триест добрих других;
Под јеликом толу поставио. 175
Њима момак Бога нафалио,
Па Михату књигу подкучио.
Када Михат књигу проучио,
Књигуу гледа, а сузе пролива,
Сву јазиу сузам натопио, 180
Мариану бесиедио свому:
„Мариане! драго дете моје,
Јесам ли ти говорио сине,
Да се прођеш каменога Ливна
И девојке, Бојагића Хајке; 185
Ко не слуша свога стариега,
Тај не слуша ни Бога једнога,
Он ће увиек лудо наберчети.
Књигу гледа, другу к Ливну пише,
А на руке Ливњанима Турцим: 190
„Чујете ли! ливањске балие,
Пустите ми Мариана мога
И диевојку Хајку Бојагића;
Кунем вам се и виеру задајем!
Ако ми га ви пушћат нећете, 195
Скупит хоћу триест харамбашах:
Марка Вука иза Дубровника;
Зечевића изнад Горинацах;
Малог Раду из равних Котарах;
О подне ћу биелу Ливну саћи, 200
Ваше листом поробити Ливно,
Ваше буле на очи љубити;
Нереците, да вам казо, нисам.“
Даде књигу младу књигоноши,
И даде му токе са персиух, 205
И готових триест маџариах.—
Оде момак и књигу однесе.
Кад је биелу салазио Ливну,
Књигу даде Ливњанима Турцим.
Мислише се ливањске балие, 210
И верло се бише забринуле:
Мучно пушћат гују из праципа,
Турску виеру за невиеру дати,
Још мучние вука дочекати.
Све мислише, на једну смислише: 215
Из таваице, њега извадише;
Опремише кићену девојку,
Дадоше је малом Мариану.
Спремише му триест пратиоцах,
Пратиоцах, Ливњанах Тураках, 220
Да га прате у Вран у планину.
Кад су Турци у Вран изходили,
Мариана здраво допратише.
Михат их је лиепо дочекао:
Све им метно ноге у фалаке, 225
Сваком дао по тридесет штапах.
Одтален се Турци повратили
И одоше каменоме Ливну.
Оде Мијат у село Ракитно
И одведе главиту диевојку; 230
Ту је лиепо покерстио фратре,
И виенчао за Марјана малог.
Пир чинили за петнаест данах,
Све овнове кољу и волове,
Изобила вина руменога, 235
И ракие трипут препицане.
Онда било, кадно се чинило,
Кадно бише у Босни јунаци,
Страх задаше невиерам Бошњацим.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Народне пиесме босанске и херцеговачке, скупио Иван Фрањо Јукић Бањолучанин и Љубомир Херцеговац (Фр. гр. Мартић), издао О. Филип Кунић Купрјешанин; свезак перви, пиесме јуначке; у Осиеку 1858; тиском ц. к. повл. тискарне Драг. Лехмана и другара. Стр. 561-569