Мијат Томић и Алибег Марић

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Мијат Томић и Алибег Марић

Пије вино Томић Миховиле,
У верх Врана, више Дувна равна,
Гдие се јела на јелу наслања,
Гдие се легу вуци и хајдуци,
Гдие но тече вода из камена; 5
Туде никад недолазе Турци,
Туде дружтву бесиедио риечи:
„Дајте братјо! да се ражстајемо,
Већ нам вриеме четовати није –
Вран планина сниегом западнула, 10
Гора церна листом огола;
Тражит ћемо своје пријатеље,
Ми гдие ћемо зимовати зиму.
Мариане, хајде у Приморје,
Своме побри, Земљићу Стиепану; 15
Хајде Сава у равно Посавје,
Своме побри, Марић Алибегу;
Ви дружимо на около Дувна,
Сваки хајде своме пријатељу:
Гдие је вино, неопијајте се, 20
Гдие су бези, неуказујте се,
Прођите се влашких дјевојаках,
С миром стојте, барунат немојте –
С дјевојаках виек је кавга била.
Ја ћу братјо у верх Дувна равна, 25
У верх Дувна, у село Конгору,
С воме побри, Копчић Џафербегу;
У њега сам трие био зиме,
Лиепо ми је у мог побре било,
У помајке, ко у миле мајке. 30
Буд'те братјо до Јурјева дана.
Када дође светац Јурјев данак,
Да с' имамо братјо саставити
Ми у Врану под јелом зеленом.
Ког небуде за три дана биела, 35
За три дана по Јурјеву дану,
Хоћемо га братјо потражити.“
Туд се дружтво лиепо изљубило;
Изљубило, па се опростило;
Оде сваки пријатељу своме. 40
Оде Сава у Посавје равно,
Своме побри, Марић Алибегу;
Здраво дошо побратиму своме.
Кад је Сава побри долазио,
Три чемера блага доносио: 45
Један своме побри поклонио,
А други је Алибеговици,
Трећи виеша себи о чивии,
Ако њему буде до потребе.
Ох! да видиш Марић Алибега, 50
У вино му меће бенџилуке
Па је свога побру опојио.
Заспа Сава као јање мало.
А кад види Марић Алибеже,
Беже закла побратима свога 55
Оде беже у Срием у волове
За тим вриеме задуго небило,
Зима прође, светац Јурај дође.
Подиже се Томић Миховиле,
0ко Дувна покупио дружтво, 60
Здраво дојде у Вран, у планину.
Сиеди соко на студеној стиени,
На своју се шару подапира,
Па је Михат бесиедио риечи:
„Мили Боже, на свему ти фала! 65
Што 'во нејма Мариана мога!“
То Мијате у риечи биаше,
Ал ето ти малог Мариана,
Он му гони из приморја вина.
Прам њим Мијат на ноге скочио, 70
Биелим се рукам загерлише
У јуначко лице пољубише,
За лиепо здравље упиташе,
Па сиедоше пити лозовину.
Све се туде састануло дружтво, 75
Вино пише три биела дана,
А нејмаде Саве од Посавја!
Па бесиеди Михат харамбаша:
„Пијте вино, моја братјо драга,
Вино пијте, па се оружајте; — 80
Нејма нами набољега друга,
Мога побре, Саве од Посавја;
Ић' хоћемо Саве потражити.“
То рекоше, на ноге скочише;
Оде дружтво из Врана планине, 85
Преко Босне земље каловите.
Здраво сашли у равно Посавје
Биелој кули Марић Алибега.
Кад дођоше до бегове куле,
У јациу, у најбоље доба, 90
Ну Мијата! добре сриеће бише
Авлиа му отворена бише. –
Сви уђоше у мермер авлиу,
Узајдоше уз ћемери кулу,
Униђоше у пули одаје, 95
Гдено сиеди Алибеговица.
Кад опази жестоке хајдуке,
Госпоја се поплашила бише.
А пита је Михат харамбаша,
За свог побру Саву од Посавја. 100
„Кажи мени, што је Сави било?“
Њему була баца бацание.
Када види Михат харамбаша,
Он потеже троструку канџиу,
Па удара Алибеговицу; 105
Куд је куца, онда кожа, пуца,
Куд је бије, онда кервца лије.
Када њојзи додијала канџа,
Она моли Михат харамбашу:
„Неударај, ако бора знадеш! 110
Казат ћу ти, што ј' од Саве било.“
Све му каже, што је и како је,
Кад Михате разумио риечи.
Он бесиеди Алибеговици:
„Изнеси ми бегову јечерму, 115
Што је беже необлачи често,
Ван на барјам у години данах;
Донеси ми оковане ноже,
Свиетле ноже Алибега свога.“
Кад се були на ино неможе, 120
Донесе му бегову јечерму,
И донесе ноже оковане.
Све обуче Михат харамбаша,
Свиетле ноже даде Мариану.
Па бесиеди Алибеговици. 125
„О, чујеш ли! млађахна госпојо,
Видиш ову сермали јечерму,
На кому је лиепше погледати,
Ол' на мени Михат харамбаши,
Ол' на твому Марић Алибега?“ 130
А вели му Алибеговица:
„По јунаштву лиепше на тебека,
По господству на мом Алибегу.“
Па му биелу кулу поробио.
Изнесе му триест бошчалуках, 135
Бошчалуке по дружини диели.“
Пође соко од камене куле;
И тако је рано поранио,
Зоре приа у Озрен планину.
Ал га вила из Озрена виче: 140
„Добро ти си подранио, Михо!
Ето на те терговине лиепе
Шест стотинах од Сриема воловах,
И хиљаду великих овновах,
А овацах, ни броја им нејма; 150
Пред њима је Марић Албеже,
Колауз је Мехо колаузе;
Немој смакнут колауз Мехмеда
Бегова га сила натиерала.“
Кад Михате риечи разумио, 155
Све је своје разредио дружтво,
Све за камен меће по два друга,
Себ' остави свога Мариана.
Ал ето и Марић Алибега
На ђогату коњу од мејдана; 160
Све му ђого зечки поскакује,
Из Озрена стиене изваљује.
О да видиш! Марић Алибега,
Бакрачлиам ђогу добављаше:
„Дур ђогате! шћета те одниела, 165
Што си ми се мамом помамио?
И досад си овда пролазио,
Ма се ниси тако помамио:
Нису овди вуци ни хајдуци.“
За њим јаши буљукбаша Ибро, 170
Јаши Ибро косата дората,
Своме бегу риечи бесиедио:
„Видиш беже! Бога невидио,
Преко стиене пушку шаровиту,
Преко пушке капу оштруљицу?“ 175
То Турчине у риечи биаше,
Пуче шара иза оне стиене,
И за њоме тридесет пушаках;
Свих тридесет ђогу погодило,
Сама једна Марић Алибега, 180
Ма му смертне ране незадаје —
Преби њему ногу у колиену.
А кад види Марић Алибеже,
На своју се подапире шарку,
Док западе за студену стиенн; 185
Па се беже иза стиене брани,
Све израни Михатово дружтво.
Ал бесиеди Томичу Михате:
„Мариане! драго диете моје,
Израни нам сву нашу дружину, 190
Курва једна, Марић Алибеже;
Како ћеш га с миеста помиестити?“
А вели му диете Мариане:
„Мили ујче, Михат харамбаша,
Ја му видим капу сејменицу, 195
Изпод капе до два перста чела;
Ма ме гледај у чело јуначко.“
Па нанесе своју дугу шарку,
Своју шару по кундаку љуби:
„Моја шара, неостала пуста! 200
Погоди ми Марић Алибега,
А немој ме ватром преварити,
За око те ни молити нећу.“
Кад му шара ватру прифатила,
Добро бега бише погодила — 205
А под капу, у два перста чела.
Пуче Тури чело на четверо.
Из бусие скочише хајдуци,
Потиераше овне и волове
Преко Босне земље каловите, 210
Тамо доли Сплиету каменому,
Све готове прифатише новце,
Па одоше у Вран у планину,
Нек имају зашто пити вина.
Лиепо Михо осветио друга. 215
Онда било, сад се спомињало.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Народне пиесме босанске и херцеговачке, скупио Иван Фрањо Јукић Бањолучанин и Љубомир Херцеговац (Фр. гр. Мартић), издао О. Филип Кунић Купрјешанин; свезак перви, пиесме јуначке; у Осиеку 1858; тиском ц. к. повл. тискарне Драг. Лехмана и другара. Стр. 581-588.