Митар ђенерал и травнички Везир код Зворника (Сарајево)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Митар ђенерал и травнички Везир код Зворника (Сарајево)

0001 Вино пило тридесет Брђана
0002 У Мљетоку, граду бијеломе,
0003 Међу њима од Мљетока краље,
0004 А сви били шенли и весели.
0005 Но мљетовски невесео краље,
0006 Већ низ њедра објесио главу,
0007 Па он гледа у зелену траву,
0008 Од очију вреле сузе труни.
0009 А пита га тридесет Брђана:
0010 »Шта је теби, наш љетовски краље,
0011 Те нас тридес’т шенли и весели,
0012 А ти си нам невесео, краље?« –
0013 »Ох синови, моји соколови,
0014 Кад ми дерту не знате дермана,
0015 Кад ми ништа помо’ не морете!
0016 Јесте л’ они вакат упамтили,
0017 О синови, у прво вријеме,
0018 Кад ратовах с царем од Стамбола?
0019 Узех цару дванаест градова,
0020 За пунијех дванаест година.
0021 И рекосмо, сула ухватисмо,
0022 Бијах јемин Богу учинио,
0023 А да дигнем на Биоград војску.
0024 Ал ми не би од Бога суђено,
0025 Већ ме ево старост освојила! –
0026 Брата немам, а братића немам,
0027 А не имам од срца евлада,
0028 Да му дадем стотину топова,
0029 Да му дадем сто хиљада војске,
0030 Уз ту војску храну и идару.« 
0031 Свих тридесет погледа преда се,
0032 Ал не гледа Митар ђенерале,
0033 Веће краљу међу очи вране:
0034 »Чу л’ ме краљу, круно позлаћена,
0035 Дај ти мени сто хиљада војске,
0036 И својијех стотину топова,
0037 И три топа од голема зора:
0038 Да ми Крња и Зеленка дадеш,
0039 И Петраша, чим градове примаш,
0040 Ја ћу ти се прихватити војске.
0041 Ја ћу кренут на Биоград војску,
0042 Прихватитит стојна Биограда,
0043 И царева ухватит’ везира,
0044 Истјерати биоградске Турке
0045 А из града турског ђенерала,
0046 На том мјесту књигу накитити.
0047 Што ти будем потрошио војске,
0048 Све ћу теби, краље, повратити
0049 Царевом је рајом домирити.
0050 Отале ћу покренути војску,
0051 А царевом џадом наступити
0052 Па цареве примат’ карауле,
0053 И цареве хватат’ буљук-баше.
0054 Док ти сиђем до Дрињаче пусте,
0055 На Дрињачи тумбас претурити,
0056 Па ћу нашу војску преметнути,
0057 На Дрињачи књигу накитити,
0058 Па је спремит на Папратњу кнезу,
0059 Нек се мени на Папратњи нађе.
0060 Ја ћу онда окренути војску
0061 Крајем Дрине, уза Посавину,
0062 А цареве прихваћат градове,
0063 Узет Јању, узет Бијељину,
0064 Узет Тузлу и доњу и горњу.
0065 Док изиђем на Папратњу кнезу,
0066 Код кнеза ћу конак учинити,
0067 А у јутру војску покренути.
0068 А док сиђем бијелу Зворнику,
0069 На Зворник ћу окренут топове,
0070 А раскрхат града топовима,
0071 Ухватити Хатић Мехмед-агу,
0072 И ухватит’ цареву кадију,
0073 Добавити са Папратње кнеза;
0074 Сва ћу три их објесит’ о граду,
0075 Па ћу теби књигу поврнути,
0076 Гдје сам узо цареве градове,
0077 Ја ћу граду сјести у Зворника.« 
0078 Колико му врло мило било,
0079 Загрли га, па га пољубио,
0080 Самурли му ћурак огрнуо,
0081 Узе перо, ситне књиге пише,
0082 Покупи му сто хиљада војске.
0083 Краљ му даде стотину топова,
0084 И три топа од голема зора;
0085 Он му Крња даде и Зеленка,
0086 И Петраша, чим градове прима.
0087 Краљеве се прихватио војске
0088 А краљеву поведе ордију,
0089 Тихо ходи, предањује често.
0090 А док стојну Биограду сиђе,
0091 А у поље искупио војску,
0092 Сједе града бити топовима.
0093 Колико га племенито гађа,
0094 Вас Биоград из темеља љуља;
0095 Терзи-кулу по ћенару гађа.
0096 -Нек се креће, оборит се неће,
0097 Тврд Биоград да га удре муње,
0098 Не море му ништа да уради.
0099 Би Биоград за недјељу дана,
0100 А проклет је, - да га Бог убије!
0101 Девето га јутро прихватио,
0102 И царева ухвати везира,
0103 Па истјера биоградске Турке.
0104 На том мјесту књигу накитио;
0105 Што краљеве војске потрошио,
0106 Све царевом рајом домирио.
0107 Краљу тефтер до Мљетока врати.
0108 А он отлен покрену ордију,
0109 На цареву наступио џаду,
0110 Па цареве карауле прима,
0111 И цареве хвата буљук-баше.
0112 А кад Митар до Дрињаче сиде,
0113 На Дрињачи тумбас претурио,
0114 На том мјесту књигу накитио,
0115 Па је шаље на Папратњу кнезу:
0116 »Чујеш добро, са Папратње кнеже,
0117 У тебе ћу на конак панути,
0118 Застири ми дворе и конаке,
0119 У Папратњи нова намастира,
0120 Да дочекаш сто хиљада војске.« 
0121 А шта иде, вазда брзо дође,
0122 Така књига на Попратњу сиђе,
0123 А на руке од Папратње кнезу.
0124 Кад видо на синове виче:
0125 »О синови, моји соколови,
0126 Де на седам узјашите коња,
0127 Нагонит тајин и идару,
0128 Да дочекам сто хиљада војске,
0129 Јез се зенђил додесио краље.« 
0130 А синови коње узјахаше,
0131 И на седам ударише страна.
0132 Догоне му тајин и идару,
0133 У арабам’ дрво и сијено;
0134 Догоне му краве и волове,
0135 Дојављују овце и овнове;
0136 Он застрије намастира цркву.
0137 Нек се скупља, и како му драго,
0138 А Митар је подигнуо војску
0139 Крајем Дрине уза Посавину,
0140 Узе Јању, узе Бијељину,
0141 Узе Тузлу и доњу и горњу,
0142 Док изиђе на Папратњу кнезу.
0143 Прије подне искупио војску,
0144 С ићиндије софре поставио,
0145 С ићиндије тамам до јације,
0146 Џевап даде сто хиљада војске.
0147 Кад је тамо по јацији било,
0148 А он фисна капетана спреми:
0149 »Зовите ми са Папратње кнеза!« 
0150 А кад кнеже у цркву униђе,
0151 Поклања се, а љуби му руку,
0152 Измаче се крока неколика,
0153 Преви руке, двори ђенерала,
0154 А Митар га ђенерале пита:
0155 »Копилане, са Папратње кнеже,
0156 Сила ти си напраиво јада,
0157 А фукари зала и белаја,
0158 Млога ти се села раселио,
0159 Млогу ти си кућу раскућио,
0160 Док си кнеже своју закућио,
0161 Џевап дао сто хиљада војске
0162 Са својијем Хатић Мехмед-агом.
0163 Ја ћу сјутра покренути војску,
0164 На Зворник ћу навалит топове,
0165 А царева раскрхат Зворника,
0166 Ухватитит Хатић Мехмед-агу,
0167 Ухватити царева кадију,
0168 А тебе ћу добавити, кнеже,
0169 Сва ти ћу вас објесит о граду,
0170 Вас се свије то вас огледати.« 
0171 А кад чуо са Папратње кнеже,
0172 Бога ми му мило није било,
0173 Ал му бити друга не могаше.
0174 Измаче се полако кнеже,
0175 Док бијела отворио врата,
0176 Па побјеже на бијелу кулу,
0177 Он не иде у своју одају,
0178 Већ гдје седам соколова спава,
0179 Па синовма »довар вечер дава,
0180 Синови му вече прихватише.
0181 »О синови, моји соколови,
0182 Вас све седам ја родио, кнеже,
0183 Ал ни једног н’јесам одгојио,
0184 Већ све седам у Зворнику аџо,
0185 У Зворнику Хатић Мехмед-ага;
0186 А од Бога велика грјехота,
0187 Од људи је голема срамота,
0188 Аџу хилу учинити своме,.
0189 Да л’ је мајка родила јунака,
0190 Да му књигу нашарану дадем,
0191 Да косната узјаше малина,
0192 Да ми прође сто хиљада Влаха,
0193 Да ми књигу снесе до Зворника,
0194 Да је аџу Мехмед-аги даде?« 
0195 А све седам погледа преда се,
0196 Ал не гледа Николица млади:
0197 »Ти си мене, мој родио, бабо,
0198 Ал ме н’јеси одгојио бабо,
0199 Веће мене у Зворнику аџо.
0200 Пиши књигу, док малина спремим.« 
0201 Па Никола у подруме сиђе.
0202 Док Никола опреми малина,
0203 Дотле бабо ситну књигу списа,
0204 Па је снесе на мермер-авлију,
0205 А даде је свом Николи сину,
0206 Да је носи бијелу Зворнику:
0207 »Селам ћеш ми аџу Мехмед-аги,
0208 Нека кола хвата и волове,
0209 Нека сибјан пртља из Зворника,
0210 Јер ће на њег ударити војска.« 
0211 Он обадва откида рукава,
0212 Добру коњу чавле подавија,
0213 Узе вранца за оба дизгина,
0214 Изведе га из мермер-авлије,
0215 И он прође сто хиљада Влаха.
0216 Од Папратње до Зворника равна,
0217 Кажу људи три пуна сахата,
0218 Он за подруг сахат ухватио
0219 На бабову претилу малину.
0220 А кад сиђе бијелу Звронику,
0221 Испод куле аџа Мехмед-аге,
0222 Кад му горе луле и свијеће,
0223 Нија аџо удун’о чирака;
0224 Испод куле Мехмед-агу виче:
0225 По чем чује, по том га познаде,
0226 Па скочио на ноге од тала,
0227 Ето аџа, отвори му врата.
0228 Никола му »добар вече« дава,
0229 А аџо му вечер прихватио:
0230 »Николице, како ти је бабо,
0231 Како твоја браћа соколови?« –
0232 »Добро, здраво, ал нијесмо мирно,
0233 Стећа нас је притиснула војска,
0234 Аџо мио, Митар ђенерале,
0235 С њиме војске стотину хиљада,
0236 И краљево стотину топова.
0237 Три су топа од голема зора,
0238 Мио аџо, Крњо и Зеленко,
0239 А и Петраш, чим градове прима.
0240 Бабо ти је селам оправио,
0241 Хватај, аџо, кола и волове,
0242 Пртљај ноћас сибјан у Зворника,
0243 Јет ће на те ударити војска.« 
0244 Бирдем Хатић на ноге скочио,
0245 А похвата кола и волове,
0246 Па натјера сибјан у Зворника
0247 Од јације, до рана сабаха.
0248 Кад свануло притворио врата,
0249 А кад тамо испред подне било,
0250 Док краљева надушила војска.
0251 Под Зворник се искупи ордија,
0252 Закопаше бојали топове,
0253 Сједе града бити топовима,
0254 А Хатић се и кадија бранит.
0255 Би Зворника три бијела дана,
0256 И четири ноћи страховите.
0257 Кад четврто јутро освануло,
0258 Урани Хатић и кадија,
0259 Митрова им ватра притужила,
0260 Он пуштао у Зворник телала,
0261 Телал вика три бијела дана,
0262 И четири ноћи страховите:
0263 »Ко ће узет крваве махзаре,
0264 Па их пронест’ кроз сто хиљад’ војске,
0265 Снијети их до шехер-Сарај’ва,
0266 Па их дати Лепиревић-Меху.« 
0267 У Зворнику нејмаде јунака.
0268 Кад четврто јутро освануло,
0269 Урани Хатић и кадија,
0270 Па обадва по бедему шећу:
0271 »Сад што ћемо од живота свога!
0272 Митрова нам ватра притужила,
0273 Нема нико однести махзаре.
0274 Видиш царско стотину топова,
0275 А три топа од голема зора.
0276 Кад окрену Крња и Зеленка,
0277 И Петраша – да га Бог убије!
0278 Колико му плаховито пуцљу,
0279 Тешке жене дјецу побацују,
0280 Из кобила ждребад испадају.« 
0281 А кадији Хатић бесједио:
0282 »Вољ’ ти узет крваве махраме,
0283 Вољ’ ти ићи, вољ’ ти останути,
0284 Па бранити града топовима,
0285 Вољ’ ти носит крваве махзаре,
0286 Па их снијет’ у шехер-Сарај’во,
0287 А дати их Лепиревић-Меху,
0288 Не би л’ индат стиго од Сарај’ва,
0289 Не би ли нам Зворник одржали.
0290 Не буде ли индат од Сарај’ва,
0291 Мен’ и тебе разминула глава;
0292 Сибјан ће нам Митар испуштати.« 
0293 А то слуша Николица кнеза:
0294 »Ах мој аџо, Хатић Мехмед-ага,
0295 Та видиш ли, очим’ не видио,
0296 Гдје кадија готов’ помахнито,
0297 Памети се готов ајири’со!
0298 Већ, мој аџо, Хатић Мехмед-ага,
0299 Дај ти мени крваве махзаре,
0300 Прон’јећу их, да ћу погинути,
0301 Ја ти хиле учинити не ћу.« 
0302 Колико је аги мило било,
0303 Загрлио па га пољубио,
0304 А даде му двије пушке мале:
0305 »Ако, сине, влашки логор прођеш,
0306 Подај ватре двије пушке мале,
0307 Да их чујем, да се обрадујем.« 
0308 Узе пушке, прихвати махзаре,
0309 Па малину на авлију сиђе,
0310 А косната узјаха вранина,
0311 Истиште га граду на капију.
0312 Бир у поље, ватра дочека га, -
0313 Бог га чува, олово га не ће;
0314 Нит погибе, нит допаде рана.
0315 Сину сабља, натјера хајвана,
0316 До по војске сабљом сијекући,
0317 С половине сабљу потурио,
0318 А из чизме потеже канџију,
0319 И вас бутун логор пролазио,
0320 Двије мале пушке истурио.
0321 Он пронесе крваве махзаре,
0322 Однесе их до шехер-Сарај’ва,
0323 Од Зворника до Сарај’ва равна,
0324 Кажу људи, три бијела дана; -
0325 За дан и ноћ ухвати Никола.
0326 Кад му вранац у Сарај’во сиђе,
0327 А пред кафу Лепиревић-Меха,
0328 Продрије се, Мехмед-агу виче.
0329 Одзивље се Пеприревић Мехо,
0330 Јер је ага рано уранио,
0331 И на кафи врата отворио,
0332 А у кафи ћумур наложио,
0333 А уз ћумур џезве приставио,
0334 Мехмед-ага кафу начинио.
0335 Бир га чуо на ноге скочио,
0336 Бијела му отворио врата,
0337 Па ето га на сокак пред врата,
0338 А кад лежи вранац од мејдана,
0339 А на њему Николица кнеза.
0340 Том се јаду осјетио Мехо,
0341 Узе момка на бијеле руке,
0342 У кафу га уносио Мехо,
0343 Па га тури на јатак у кафи,
0344 Па испаде на сокак пред врата.
0345 Он потеже ханџар иза паса,
0346 Сва четири осјече колана,
0347 Па исправи вранца од мејдана.
0348 Донесе му чуле с угурима,
0349 Па потеже претила малина,
0350 И дода га, да се изувада.
0351 Он у кафу, гдје Нико лежаше,
0352 Завуче му по њедрима руке,
0353 Док напипа крваве махзаре.
0354 Бир их видје, вреле сузе труни.
0355 Умива га водом из ибрика,
0356 Док разабра Николицу кнеза:
0357 »О Никола, како ти је бабо,
0358 Како твоја браћа соколови,
0359 Како аџо, Хатић Мехмед-ага,
0360 Како вам је звронички кадија?« –
0361 »Добро, здраво, ал нијесмо мирно,
0362 Стећа нас је притиснула војска,
0363 Има војске стотину хиљада!« 
0364 Тај се данак петак догодио,
0365 А Мехо је пуштао телала:
0366 »Свак нек иде царевој џамији,
0367 Од цара нам ситан ферман дође,
0368 Данас ће се учити фермани,
0369 Да се агам’ спахилуци дају;
0370 На спахије берат-спахилуци.
0371 А башама есаније златне,
0372 А на дјецу јетим-сабилуци«;
0373 Па најправи у џамију сиђе.
0374 Навалише аге Сарајлије,
0375 Носе дјецу од годину дана.
0376 Кад клањаше и џуму и подне,
0377 Мехо први пође из џамије;
0378 Кад изиђе харему на врата,
0379 А он лаке диже мердевине,
0380 А на њихке намјести имама,
0381 Па му даје крваве махзаре:
0382 »Учи хоџа, ама авазиле!« 
0383 А Турчин се хоџа догодио,
0384 Па он сједе учити махзаре.
0385 Колико их учи племенито,
0386 Сву је браду сузам’ покапао,
0387 Па завика грлом бијелијем:
0388 »Чујете л’ ме, моје Сарајлије,
0389 Да хоћете, да се послушамо,
0390 Да вам итлак-бујрунтију пишем.
0391 Хоћете л’ ми прсте притиснути,
0392 Да спемимо бијелу Травнику,
0393 Нек устаје травнички везире,
0394 Нек не иде низа Сарајево,
0395 Већ нек иде на Посавље џадом.
0396 Ако л’ тако, пашо, не узрадиш,
0397 Руса ће те разминути глава.« 
0398 А веле му аге Сарајлије:
0399 »Пиши хоџа, итлак-бујрунтију,
0400 А ми ћемо прсте притиснути.« 
0401 Он написа итлак-бујрунтију,
0402 Сарајлије прсте притискоше.
0403 Кад је таку књигу начинио,
0404 Он је даје младом књигоноши,
0405 Па је шаље бијелу Травнику.
0406 А шта иде, вазда брзо дође.
0407 Када књига до Травника сиђе,
0408 А везиру у бијеле руке;
0409 Књигу учи, сузе оборио,
0410 Па од земље на ноге скочио.
0411 Узе итлак-бујрунтије писат,
0412 На цареве добре капетане;
0413 Он цареве диже капетане.
0414 А тридесет и три капетана
0415 Под Травником искупише војску,
0416 Бојне војске четр’ест хиљада,
0417 Па отале покренуо војску,
0418 Он не иде на Сарај’во џадом,
0419 Већ окрену на Посавље равно.
0420 Куд год иде на Папратњу сиђе
0421 У онога са Папратње кнеза.
0422 Он у кнеза на конак пануо,
0423 Дочека га са Папратње кнеже
0424 Џевап даде петнаест хиљад војске.
0425 Кад је тамо по јацији било,
0426 Ондар паша Симеуна виче:
0427 Кад пред њега под чадор униђе,
0428 Он пашину пољубио руку,
0429 А везир га од Травника пита:
0430 »Симеуне, са Папратње кнеже,
0431 Видје л’ војску, видје л’ командара?« –
0432 »Видјех војску, видјех командара.« –
0433 »Је л’ му кака убојица војска?« –
0434 »Ах, није му убојица војска.
0435 Што год ради војсци командаре,
0436 Што год ради, Бога не спомиње,
0437 Бога ми му ни помоћи не ће!« –
0438 »Хај аферим! Царев подајниче,
0439 Ја ћу своју покренути војску,
0440 Разбијем ли Митра, ако Бог да,
0441 Ја ћу цару бујрунтију писат,
0442 Од нашег је цара добавити,
0443 Ама за те, Симеуна кнеза,
0444 Нек ти даде сву Папратњу листом,
0445 Да те нико уптитати нема.« –
0446 Он пашину пољубио руку;
0447 Паша ноћи, па добро урани,
0448 Кад свануло, авдест турски прима,
0449 И на вакат сабах ујагмио.
0450 Кад клањао, дову учинио,
0451 Па он пушта у војску телала:
0452 »Коме год је жао умријети,
0453 Неком ваља останути овдје,
0454 Неком ваља чувати коморе,
0455 А некоме бијеле чадоре!« 
0456 Све се образ од образа стиди,
0457 Нико не ће да остаје туде.
0458 Ондар паша ата узјахује,
0459 Отиште га крај Дрињаче хладне.
0460 На Зворнику пукоше топови,
0461 Ударише аге Сарајлије,
0462 Отвори се Хатић и кадија.
0463 С тога мјеста Митра помакоше
0464 Крај Дрињаче, крајем воде хладне,
0465 А оздо га паша дочекао,
0466 На бистру га воду окренуо.
0467 Туј рекоше и освједочише,
0468 Да је бистра вода пресушила.
0469 Да по суху стражњи прелазише.
0470 Отеше му стотину топова,
0471 И два топа од голема зора,
0472 Отеше му Крња и Петраша.
0473 Митар викну на топлије виче,
0474 Те Зеленка у воду навуче,
0475 У бистру га воду утопио,
0476 На колима и на катурама,
0477 Па на њему клетав оставио:
0478 »Који год се царе мијенио,
0479 Из бистре га воде не вадио!« 
0480 Како ј’ тада у води остао,
0481 У Дрињачи, води плаховитој,
0482 И данас је у Дрињачи, кажу.
0483 Митар не шће Турчину у руке.
0484 Већ натјера коња на Дрињачу,
0485 Па с’ утопи, жалосна му мајка!
0486 Вратише му бијеле градове,
0487 Одржаше Хатићу Зворника.
0488 Већ да видиш тавничког везира,
0489 Узе дивит, бујрунтију пише,
0490 Па је цару до девлета спреми,
0491 Да од цара ситан ферман дође,
0492 Да Папратњу Симеуну даде,
0493 Јер везире дочекује царске.
0494 А шта иде, вазда брзо дође,
0495 Бујрунтија до Стамбола сиђе,
0496 А кад цару западе у руке,
0497 Кад видио, ферман накитио:
0498 »Чујеш добро, равнички везире,
0499 Подај ми га Симеуну кнезу,
0500 Нек је њему сва Попратња равна.« 
0501 А кад таки ферман опремио,
0502 Ферман дође бијелу Звронику,
0503 А на руке травничком везиру.
0504 Кад видио, Симеуна виче,
0505 Па му даде ферман од султана:
0506 »Сву ти царе поклања Попратњу,
0507 По Попратњи куле и авлије.« 
0508 И док био, баш је кнеже био.
0509 Отале се везир подигнуо,
0510 И он оде бијелу Травнику,
0511 Лепиревић у шехер Сарај’во.
0512 Опет оста Хатић у Зворнику.
0513 Док су били, баш су аге били. –
0514 Како тада оста Биограде,
0515 Како тада оста у Србије,
0516 Како тада, тако и данаске,
0517 Већ га нико није повратио.



Извор[уреди]

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, сабрао Коста Хeрман 1888-1889, књига II, друго издање, Сарајево 1933. str. 550-563