Мистер Долар (комедија у четири чина)/38
III
МАТКОВИЋ, ЖАН
МАТКОВИЋ (Дуга пауза. Матковић седи на столиди ван оног стола за којим је друштво седело и дубоко размишља).
ЖАН (Седи и даље на своме месту као прикован и узневерено погледа час у кафанска врата кроз која је Маришка отишла, час у Матковића, а час у сијалице које су над њии. Најзад се ослободи): Господине Матковићу!
МАТКОВИЋ (Благо): Шта је Жан?
ЖАН: Ја, бога ми, не жалим.
МАТКОВИЋ: А шта би и имали да жалите, ваљда ове што су отишли?
ЖАН (Опет пауза, опет Жан диже главу): Господине Матковићу.
МАТКОВИЋ: Шта је Жан?
ЖАН: Је л‘ сад смем да разговарам са Маришком?
МАТКОВИЋ (Скочи): Ох, па ми смо на њу и заборавили. — (Оде кафанским вратима) — Маришка, одите овамо!
МАРИШКА (Долази и изненади се када види да су већ сви гости отишли): Како, зар су сви отишли?
МАТКОВИЋ: Да, остали смо сами. Потребно је било да останемо сами. Ми имамо овако у породици један важан разговор, Жане!
ЖАН (Који је већ устао кад је Маришка наишла): Молим лепо!
МАТКОВИЋ: Скините ту ленту и ту звезду. Све је то лаж, за новце купљено. Није то за вас и не треба вам!
ЖАН (Кида денту и звезду): Па дабоме да ми не треба!
МАТКОВИЋ (Вади из џепа свога горњег капута, који је био пребачен преко једне столице, увијену у новине ону келнерску сервијету коју му је узео још у клубу): Ево ваше декорације. Узмите ову келнерску сервијету, то је она иста коју сам вам узео у клубу и сачувао за овај дан.
ЖАН (Примајући. Бојажљиво): А, овај... молим лепо... смем ли да проговорим са Маришком?
МАТКОВИЋ: Та како проговорити, приђите и загрлите је!
ЖАН: Молим лепо! (Прискочи и загрли срдачно Маришку) Маришка, ја нисам више богат!
МАРИШКА (Узневерено): Је ли то истина, господине Матковићу?
МАТКОВИЋ: Зар вам нисам казао да ће тако бити?
ЖАН (Грлећи је): Ето, видиш да те нисам оставио?
МАРИШКА: И нећеш се више враћати њима?
МАТКОВИЋ: Не, Маришка, он отсад остаје овде код вас, да заједнички водите ову прекрасну радњу. Он је наследио само толико колико му је потребно било да купи ову кућицу и радњу.
МАРИШКА: И ништа више?
МАТКОВИЋ: И не треба му више.
МАРИШКА (Још не верује): И ми сад остајемо овде заједно?
ЖАН: Да, у нашој кафаници.
МАРИШКА: У твојој кафаници, јер ја сам је на твоје име купила.
ЖАН (Усхићен): Маришка!
МАРИШКА (Срећна): Боже, Боже мој, како то наједанпут!
ЖАН (Прилази Матковићу): А новац што сте ви за мене потрошили, ми ћемо вам одужити господине Матковићу, само, дабоме, не можемо одмах.
МАТКОВИЋ: Нисте ви мени ништа дужни. Све што сам за вас учинио сматрајте као мој свадбени дар.
ЖАН (Задивљен): Толике паре!
МАТКОВИЋ: А сад, Жан, сматрајте све оно што је било као један леп сан који је прошао. Протрљајте очи па ’ајд’ у име бога на посао!
ЖАН и МАРИШКА (Прилазе и вредно, срдачно приступају послу. Они распремају столове, односе судове, скидају и савијају чаршаве, уређују сто лице и т. д.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|