Мистер Долар (комедија у четири чина)/17
XII
МАТКОВИЋ, МАРИШКА, МОМАК
МОМАК: Једна девојка донела нека писма, за господина Тодоровића, ал’ неће да ми да, вели, мора дати у руке господину Тодоровићу.
МАТКОВИЋ: Нека уђе овамо!
МОМАК (Одлази и пропушта Маришку).
МАТКОВИЋ: О, Маришка, какво изненађење?
МАРИШКА: Ова је писма требао момак да донесе, али сам га молила да ми их уступи. Хтела сам ја да донесем, да лично предам.
МАТКОВИЋ (Узима писма и отвори их): Да, позивница за чај. Па откуд то ви, Маришка ?
МАРИШКА: Ја сам у служби код г-на председника.
МАТКОВИЋ: Тако, то нисам знао.
МАРИШКА: Кажите ми, господине Матковићу, да ли се Жан крије од мене? Већ га пет дана нисам видела.
МАТКОВИЋ: Морате знати Маришка, да је он сад јако заузет пословима.
МАРИШКА: Ја знам да је он сад врло богат и да му не приличи да гледа мене, али опет ја сам га волела док је био сиромах, па би сад бар могао да ми каже: добар дан!
МАТКОВИЋ: Разуме се, разуме се! Није вас он заборавио, Маришка; говори често о вама, само, разумећете и сами: ви сте паметна девојка, па ћете разумети.
МАРИШКА: Зар ме одиста није заборавио?
МАТКОВИЋ: Па дабоме да није!
МАРИШКА: Па добро, где је он; зар не могу с њим разговарати ? Ја сам зато и узела ово писмо од момка да би га њему дала, да би с њим проговорила.
МАТКОВИЋ: Он је овде, у соби, али је заузет, врло је заузет. Код њега је директор једне велике банке и занети су рачунима; не смемо га узнемиравати. Ви знате шта значи то занети се рачунима, а нарочито кад су у питању велике суме.
МАРИШКА: Па зар га ни сад нећу видети?
МАТКОВИЋ: Немогуће, Маришка, али верујте он мисли на вас. Знате ли шта ми је јутрос говорио?
МАРИШКА: О мени ?
МАТКОВИЋ: Да, о вами. Причао ми је како сте идеалисали да купите ону кафаницу код „Поноћног сунца”.
МАРИШКА: То би много боље било него што је пастао богат.
МАТКОВИЋ: И знате шта је још казао: ја ћу ту кафаницу да купим мојој Маришки, на њено име, па нека она ради, а ја ћу јој бити сталан гост.
МАРИШКА (Овесели се): Је л‘ истина?
МАТКОВИЋ: Да, Маришка, он хоће вас да усрећи. Ето рекао ми је чим вас видим да вам то предложим. Газда куће тражи за кафаницу 75.000 динара. Жан ми је наредио да вам дам 75.000 динара, и да одмах, још данас или сутра купите „Поноћно сунце“. Разуме се, на ваше име, Маришка.
МАРИШКА (Усхићена): Али је ли све то истина?
МАТКОВИЋ: Уверићу вас. — (Одлази столу и испуњава чек) — Ево, Маришка, са овим листом хартије — пазите, чувајте га добро — отићи ћете у Централну Банку. Тамо ће вам исплатити 75.000 динара.
МАРИШКА (Усхићено): 75.000 динара? — (Тргне се)— А, је л‘ те... да. он тим новцем мене не исплаћује?
МАТКОВИЋ: Та не забога, ни на крај памети. Ви сте, Маришка, паметна девојка, ви ћете разумети: он не може с вама сад бити као пре... па да, знате, он сад мора бити у високом друштву и... ви сами треба за неко време да се склоните, за кратко време. Ево ја вам дајем часну реч да вас он неће оставити, да ће он бити ваш и ви његова.
МАРИШКА: Па кад је тако што ми није он сам дао тај новац? Волела бих кад би их из његове руке примила.
МАТКОВИЋ: Али то је само случај што је сад заузет. Видите и сами, тамо је директор једне велике банке, говоре о врло, врло озбиљним стварима, о великим сумама... (У томе се из собе чује сладак женски смех)
МАРИШКА (Претрне, погледа неколико пута испитујући час Матковића, час она врата, па плане и лупи ногом о под): Тамо је женска, тамо је нека женска. Нећу, нећу, не треба ми његов новац, нећу, не треба ми... (Удари у грчевит плач).
МАТКОВИЋ (Прилазн јој и умирује је): Али забога, Маришка, разумите...
МАРИШКА (Одгурне га): Нећу, не треба ми, нећу. (Тресући рукама излети из собе).
|