Пређи на садржај

Милош Обилић и троглав Арапин

Извор: Викизворник

* * *


Милош Обилић и троглав Арапин

Покликнула нагоркиња вила,
Са Шаргана високе планине,
У питоме призренске равнине,
Вила виче до Призрена града,
До Призрена српског Цариграда, 5
Те дозива Обилић Милоша:
»О Милоше, мио побратиме
Ђе си, брате, ниђе те не било!
Кад ваљаде, тебе не имаде,
Кад не требаш,-овуда се скиташ,
Тебе сека за мејдана хвали,
Ево данас славе и мејдана,
Јера Србе заробише Турци,
Да су кога не би ни жалила,
Веће Рељу крилата јунака,
Кога роди под крилима мајка,
Пак ја Реље не би ни жалила,
Јер се Реља са јунаштвом хвали,
Већ ја жалим момче нежењено,
Младо момче Бановић Страхила,
Њему нема већ дван'ест година,
Пак је мајка опремила сина,
На видику на бијелу дану,
Да се учи слави и мејдану,
Од Србина, Реље Бошњанина.
Па их данас преварише Турци,
Испадоше пет стотин' делија,
Све делија баша Једренлија,
Од Једрене и турске Медине,
И пред њима црни Арапине,
А какав је црни Арапине!
На Арапу до три главе црне,
Објесио до три оштре ћорде,
Око њега облијећу ћорде,
Арап тражи кавге и мејдана,
Страшиво је н>ега и гледати,
Ја камоли с њиме ратовати,
'Оћеш ли му на мејдан изићи?«
Уранио Обилић Милоше,
Прије зоре, на бијелој кули,
Те с' умио и Богу молио,
Пак бојали чибук запалио,
А слуга му каву дохранио,
Чибук пије, каву присркује,
Кад он зачу шта говори вила,
Од земље је на ноге скочио,
Како скочи ко да се помами,
Пак на слуге срклет учинио:
»Милутине, моја права слуго,
Опреми ми бијесна ждралина,
Док се спремим на бијелој кули,
И припашем свијетло оружје.«
Кад то зачу слуга Милутине,
Како скочи ко да се помами,
Пак одлеће кон>у у подруме,
Хитро слуга опреми ждралина,
Притеже му на токе колане,
Све четири један по другоме.
А најпосље ибришим каницу,
Што му коња од колана чува,
Навали му решму позлаћену,
Прихвати га за оба дизгина,
Изведе га из топла подрума,
Пак доведе пред бијелу кулу,
Стаде му се ждралин пропињати,
А погледа и тамо и амо,
Отклен ће се Милош помолити,
Док угледа господара свога.
Кад се Милош на кули опреми,
И објеси низ бедрицу ћорду,
А повуче тешку топузину,
На којој је седамдесет пера,
Седамдесет и пера четири,
Пак наточи један тулум вина,
Одвуче га до кон>а ждралина,
Пак претури егбе на ждралина,
Коња узе за оба дизгина,
Пак се њему на сриједу баци,
Кад усједе бијес на бијеса,
Стаде му се ждралин пропињати,
По три копља небу под облаке,
По четири пољем широкијем,
Јер се ждралин силан догодио,
Путовања пак се ужелио,
А Милош се руком прекрстио,
Поменуо Бога истинога,
Док је Бога и крста часнога,
Да се Милош не боји никога,
Пак на чарку окрену ждралина,
Окрену га уз Шару планину,
Док изишо на Шару планину,
И густе се горе добавио,
Ждралина је коња ознојио,
Па и себе доста уморио,
Кад изиђе на Шару планину,
Бијеле га пјене попануле,
Свега њега и коња ждралина,
Сусрете га на планини вила,
Пак се њему у крило савила,
Свога брата рукам' загрлила,
Загрлила, па га пољубила,
Уз образе с обадвије стране,
А најпосље међу очи црне,
Питају се за мир и за здравље,
Говори јој Обилић Милоше:
»Секо моја, из планине вило,
Камо моја до два побратима?
Камо мени Реља Бошњанине?
Камо мени Бановић Страхило?«
Све му вила од истине каже,
Како су их ухватили Турци,
И њихове савезали руке:
»Одведоше стрмо низ планину,
На широко поље Орахово,
Јесу онди на ручак па'нули,
Код студене воде чобанице,
Ту се млога сила састанула,
Није мала сила већ велика,
Једренлија пет стотин' делија,
Ал' мој брате, Обилић Милоше,
У делија ни јунаштва нема,
Већ да видиш црна Арапина,
На његовојчакар бедевији.
Как'а му је, заклали је вуци!
У оба му ока чакараста,
У четири ноге калчинаста.
Извија се кајно ластавица,
А превија кајно гуштерица,
А по њој се Арап положио,
На Арапу до три главе црне,
Низ бедрицу до три оштре ћорде,
Колико се силан учинио,
Око њега облијећу ћорде,
Око њега и добре кобиле,
Облијећу с обадвије стране,
Ја какав је, да га Бог убије!
Лице црно, а бијели зуби,
А крваве очи извалио,
Кад погледа наказа у стране,
Плаши 'тице сајелове гране!
Страшиво је њега и гледати,
Камол' с њиме мејдан дијелити.«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Милош 'вако вили говораше:
»Види Реље, једног несретника!
Срамота му крилим' и јунаштву,
Како паде у душманске руке,
И упушта себе и Страхила,
Не би њега млого ни жалио,
Већ ја жалим Бановић Страхила,
Што је мајка-опремила сина,
Да га учи боју и јунаштву,
Да га учи сабљом ударати,
На мејдану коња пропињати.
У причу га Реља научио,
Што изгуби и себе и н>ега?«
Пак за њима отиште ждралина.
Оћера га стрмо низ планину,
А вила му тихо говорила:
»Мој Милоше, мио побратиме,
'Ајде мушки, не погини женски,
И ја ћу ти на помоћи бити.«
Кад је био на поље широко,
На широко поље Орахово,
Кад делије на ноге скочише.
И дебеле коње похваташе,
Ухватише, па их појахаше,
Пак низ поље коње наћераше,
а" пред њима црни Арапине,
На Арапу до три главе црне,
Око њега облијећу ћорде,
Кад угледа војводу Милоша,
Продрије се црни Арапине,
Како викну, ко да међед рикну,
Те говори Рељи Бошњанину :
»Чу ли мене, босанско копиле!
Ево озго Обилић Милоша,
Иде к нама низ пољске лужине,
Сад пеш имат ти више дружине,
Сад ћу њему савезати руке,
Пак ћу васке водит у тавницу,
Вас тројицу у једном конопцу.«
Ал' не вели Арап: ако Бог да!
Кајно што му никад ни дат неће,
Још Арапче 'вако говораше:
»Вид' Милоша, црна Бугарина!
Сад је дошо, ђе је погинуо,
Ја га данас ни познат не могу,
Већ познајем његова ждралина,
А не могу н>ега на ждралину;
Кад смо прије у приморју били,
Млого ми се виши учинио,
Колико се силан догодио,
Да нијесам онда побјегнуо,
Милош би ме тадај погубио,
Ал' му данас ни бјежати нећу.«
Пак поврати чакар бедевију,
А завика црни Арапине:
»Стан'те мало, баше Једренлије!
Сви на стоану коње измакните,
Оставите мене и Милоша,
Да видите ко је јунак бољи,
Њега вазда два санџака хвале.
Њега хвали Српска и Бугарска,
Мене хвали Турска и Арапска,
Данас ће се виђети на дану,
Ко је јунак бољи на мејдану.«
Пак завика црни Арапине:
»Ход' Милоше, црни Бугарине!
Сад си дошо ђе ћеш погинути.
Да ти вратим шалу за срамоту,
Што је прије у приморју било,
Онда сам ти болан побјегнуо.
А данас ти не би побјегнуо,
Да би знао, да би погинуо.
Видиш, море, до три оштре порде,
Све су сабље у јунака биле,
Једна сабља маџарскога бана,
Друга сабља од Малтије краља,
А трећа је сабља Арапова,
Којом ћу ти о'сијећи главу.«
У то доба Милош на ждралину,
Кад доћера коња до Арапа,
Све гледају баше Једренлије,
Кад с' намјери сила на бијеса,
Кој' ће прије доскочьти коме?
Потегоше перне буздоване,
У Арапа тешка топузина,
На топузу пера седамдесет,
Седамдесет и пера четири,
У Милоша тешка топузина,
Седамдесет и пера четири,
Седамдесет и оке четири,
И у њојзи триста почињака,
И стотину новијех клинаца,
Куд удари, мелем не требује,
Стадоше се мушки ударати,
Удрише се неколика пута,
Један другом топуз дочекује,
Буздованим' пера обломише,
Па топузе у траву бацише,
За бритке се сабље прихватише,
Стадоше се сабљам' ударати,
Удари га црни Арапине,
По мишици по лијевој руци,
Љуту мује рану направио,
Али јунак јуначки се брани,
За Арапа десну руку храни,
Оштру мује сабљу потурио,
Да не бјеше сабљу потурио,
Арап би му главу уграбио,
Кад се Милош виђе на невољи,
Ђе је њега Арап обрезао,
Плану јунак као ватра жива,
Зубом шкри'ну док му сабља сијну,
Пак Арапа сабљом ударио,
На дохвату по свилену пасу,
У двије га поле преставио,
И под њиме седла прихватио,
И под седлом мрке бедевије,
Виш' је никад оседлат не море.
Арап паде у зелену траву,
Арап паде, а Милош допаде,
Пак му све три одсијече главе.
Кад виђеше баше Једренлије,
На Милошајуриш учинише,
Опколише су четири стране,
Кад се Милош виђе на невољи,
Примаче се Рељи и Страхилу,
А потеже сабљу заковану,
Пресјече им свезе на рукама,
Кад се Срби руку добавише,
У делијејуриш учинише,
Пак разгоне Турке на буљуке,
Кајно вуци по планини овце,
Исјекоше пет стотин' делија;
Арапово благо покупише,
Три арапске главе о'сјекоше,
Однесоше до Призрена града,
И одоше здраво и весело.


Референце

Извор

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 273-280.