Милостива снаха и немилостива свекрва

Била снаха и свекрва. Свекрва бијаше лукава и немилостива на сироте, а снаха добра као добар дан у години: кад би дошла каква сирота пред куцу, свекрва би је обравницом отерала, а снаха би свој залогај сироти уделила; кад би млеко од оваца носила куци, она где би год видела рупицу на путу, одмах би рекла: "Овде мора бити кака бубица," пак би јој усула млека. Што је она тако милостива била, свекрва је мрзила на њу, те би је и гладу патила: затварала би хлеб од ње, и тако би до два по три дава сирота гладовала. Један пут свекрва се тешко разболи, и лежеци молила је Бога: кад умре да је пушта опет на овај свет, да не да снаси којекаким битангама делити. Кад умре и сахране је, свет је јео и пио на даци, а кад се разиде, снаха опере судове, па однесе помије у валов свињама, те успе, па онда оде те пусти свиње. Кад свиње дотрце валову, грде, обилазе око њега, а не це да пију помија. Она се стане цудити што им је, кад тамо, а то помија ни капи, а око валова земља суха, нису истекле! Сутрадан у веце опет тако, и тако за седам вецери. Кад би осмо веце, она каже мужу да он успе свињама да једу. Кад муж успе, и пустивши свиње кад види како су измршавиле, стане жену грдити што их није хранила, вец их тако упустила да измршаве. Онда му она приповеди шта је и како је, а он потрци валову да види јели празан, кад тамо празан! Он се стане крстити и цудити шта би то било! У тај мах његова мати испод валова проговори: "Сине! тамо на ономе свету ја сам ти у мукама: свака сирота што је уздахнула кад сам је с врата отерала – онај уздисај сваки се претворио онде у трн, на томе трњу лежим; а која је сирота на мене заплакала, свака њезина суза ври у казану, у њему се кувам. А што сам Бога молила да ме шаље с онога света да куцу надгледам да снаха битангама не дели, за то ми је судено да долазим на овај свет да једем са свињама. А твојој жени постављене су три од злата трпезе, на њима сама ружа и босиљак. Питај је хоце ли ми дати једну да се смирим." Муж онда отиде жени у куцу, те јој каже све шта је и како је, а она кад то цује, дотрци к валову да види свекрву, па кад је види каква је измуцена, заплаце се, а свекрва је стане заклињати да јој да једну трпезу, јер јој је тако судено: ако јој снаха удели једну трпезу, онда це јој се пола греха опростити, и не це више морати на овај свет долазити да са свињама једе. Снаха јој реце: "Ја теби поклањам све три трпезе: што сам до сад цинила, нека је за тебе, а од сад да ми да Бог за себе да заслужим." Онда свекрве нестане, и никад више није долазила.

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 83–84.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.