Мила (Коста Трифковић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Коста Трифковић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Мила
Писац: Коста Трифковић


KostaTrifkovic.jpg

Мила


По делу Карла Аугуста Гернера, “посрбио” Коста Трифковић, 1872.


ОСОБА


Мила, глумица


Збива се у Новом Саду, у соби управитеља Народног позоришта


ПРВИ ЧИН


ПРВА ПОЈАВА


МИЛА (ступи нагло):


Већ од осам сата како чекам овде,

Па још нигде никог нема од господе!

Е, сад, је л' то лепо, бива ли то свуда

Да глумица чека као каква луда?

Отрпе – боже мили – ко'лко је муке стало,

Како се за глумце тешко врбовало,

Па је л' ко за глумца тек показ'о воље,

Дај га наврат-нанос, примај брже-боље!

А гле сада шта је? Сад мора да чека,

Сваком да се клања јоште из далека,

Мора да обуче господско одело.

Је л' у лепом руву – приме га зацело,

А није ли руво по последњој моди,

Ни глумица није по вољи господи.

Да ли она има за глумицу дар,

Нико и не пита – сувишна је ствар!

Ја, ја немам тако господско одело,

Ал' напротив дара, имам га зацело,

У шаљивој игри нигде немам пара,

Имам и за драму евидентног дара,

У жалосној игри, ту сам теке вешта,

Ту су наспрам мене све друге којешта!

По свим српски мести већ за мене знаду,

У Панчеву, Вршцу и Новоме Саду,

Митровици, Руми и у Вуковару,

У Сомбору исто к'о у Темишвару.

Али нашто ваздан – име је чувено –

Ја се зовем: “Мила” - тим је све речено!

Још никако нема господина Тоне.

Већ је пола дван'ест, скоро ће и подне,

Па сад право каж'те, код таквога реда

Не би л' човек мор'о свиснути од једа?

Шта ћу сад да радим? Ко зна 'оће л' доћи?

(Публици): Већ ви кад би' хтели, могли би' помоћи.

Питајте ме како? Одмах ћу вам рећи:

Ја ћу свакој проби пред вама подлећи,

Па будем ли стекла вашега признања,

Примит ме морају без заустезања.

Представит ћу прво девојчицу младу,

Коју наврат-нанос хоће да удаду!

(С врата ускакута у собу.)

“Мати, отац, мати!” (Мушким гласом.)

Шта је, моја мазо?

“Ћирица је дош'о? Знате шта је каз'о?

Хоће да ме проси?” - Већ си испрошена!

За четрнаест дана бићеш му и жена!

(Плачући.) “Ал' ја нећу, отац, нећу мужа така!”

Немој бити луда, мужа хоће свака!

“Ал' ја нећу, нећу!” - Ко би јоште плак'о?

Брак је рај земаљски! – “Није баш ни тако!

И данас се мати с татом посвађала!”

То се теби чини, то је била шала!

“Ал' ја нећу, нећу!” - Али, дете моје,

Све то бива само зарад среће твоје,

Ћирица је богат, што год будеш хтела,

Хаљина, марама, шешира, ципела,

Све ће Ћира дати! – “А хоће ли Ћира,

Када будем хтела, дати официра?”

Нашто официра? – “Када има мати,

Хоћу зато и ја да ме лајтнант прати!”

Пођи ти за Ћиру, па га лепо моли,

Не можеш ли лепим, ружним га приволи,

Па ће он зацело, тек да буде мира,

Дати ти за Божић једног официра.

“Је л' истина, отац? Е, онда ћу поћи,

Тако ћу до мужа и лајтнанта доћи!”

(Отрчи до врата, стане, окрене главу и говори.)

Тако бива сада, то је сад модерно!

У старије време све је било смерно.

(Ступи напред неколико корачаја.)

“Мати, ви сте звали?” (Строг глас.)

Зато сам те звала

Да чујем од тебе би ли се удала.

Ти сад ниси више девојка малена,

Требало би досад да си веће жена!

“То бих и ја рекла!” - Дакле се одважи!

“То бих и ја рекла!” - Мужа себи тражи!

“То бих и ја рекла!” - Реци, дед да видим,

За кога би пошла! – “Мати, ја се стидим,

За оног јурата, ја бих радо пошла!”

Откуда си опет на јурата дошла?

“Ја га волим.” - Како? – “И он мене.” - Како?

Само се ти удај, за љубав је лако.

Послушај ти мене, твоју матер стару,

Пружи руку старцу Јови опанчару.

“Ви најбоље знате!” - Он је богат газда!

“Ви најбоље знате!” - Има новца вазда!

“Ви најбоље знате!” - Још ће мало тећи!

“Ви најбоље знате!” - Па ће у гроб лећи!

“Ви најбоље знате!” - Па после опела –

Остаће ти новци и сермија цела!

“То бих и ја рекла!” - А с његовим златом

Можеш после лако живити с јуратом!

“Ви најбоље знате!” - Како ти се свиди!

“Ви најбоље знате!” - А ти сада иди!

Девојци сиротој окреће се соба,

Ал' тако је било у старије доба.

(Опет се врати вратима.)

Сад ћу да прикажем блебетуше жене,

Најмилије то су улоге за мене.

(Дође опет напред и врло брзо.)

“Службеница ваша, знате шта је ново?

Симиџија Пера своју жену псов'о,

Тамо њојзи чуда триста милиона,

И то све због једног тричавог шињона!

О, ти благи боже, шињони се носе,

А сирота жена нема ништа косе.

П' онда, знате још шта? Стара баба Ката

Полази за неког младог адвоката.

Кажу да је она заљубљена слепо

Но, већ јесте чули – то ће бити лепо!

А да вид'те само сиротице Стазе,

Лежи жена бона, а муж јој код Лазе!

Ал' тако јој треба, сваког божјег свеца

Скупљају се код ње да мешају кеца!

а јесте ли чули за Јуцину кћер?

Кажу да је уј'о баш за ногу кер,

Па сада сирота у илиџу иде,

Већ како се само лагати не стиде,

К'о да нико не зна да је пре три дана

у илиџу от'ш'о Аца из Гложана!

Знате да је данас Пера банкротир'о?

Велику је своту за другог жирир'о –

Тако људи кажу, а неће да виде

Да његова жена сва у свили иде.

А већ то сте чули: Сима из Кулпина

Добио је данас десетога сина!

Десетога сина! Свемогући боже,

Што се опет у тог дечурлија множе!

А јесте ли чули за писара Стеву?

Испросио данас фрајлицу Милеву,

Но и то је за њу те још каква радост,

Јер је већ одавна пројурила младост!

Како сада живи тај инспектор Коста,

Не може се човек начудити доста!

Сваки дан печења – то је нечувено!

Може л' тај од плате живити поштено?

Јуче – ја се шетам онуд променадом,

Ал' ето ти доктор са његовом младом,

Она, сва у свили – шта ће њојзи свила?

Не сећа се више ко је, шта је била?

Па тај безобразлук, хаљина к'о моја,

Само што је моја много лепшег кроја,

П' онда је на мојој чипка много шира,

П' онда је још моја на четир' карнира,

А најпосле мени много лепше стоји,

сасвим је уз тело, њена фалте броји,

Овде јој је доле сувише широка,

Овде јој је горе сувише висока,

Овде јој је остраг јако набројана,

А овде јој напред нечим замазана,

Требало би да је и у шлепу дужа,

Шира око кука, а у струку ужа.

Али сад је доста – сада морам ићи,

Скоро ће и подне, а гости ће стићи,

Позвали смо данас нашег аблегата,

Једног сенатора и два адвоката,

Имаћемо данас супу с патлиџаном,

Другу са пиринџом и са пармезаном,

П' онда тек долазе филована јаја,

П' онда иду раци, п' онда иде ћаја,

Седам врста теста, три врсте печења,

Ал' сад већ идем, збогом, до виђења!”

А како изгледа девојка у коси

Која већ на леђи по' столећа носи?

(Згурено, отежући кроз нос.)

“То је страшно, страшно – тај данашњи свет!

То је страшно, страшно, баш ти је проклет!

Како сад девојке обучене иду?

То је страшно, страшно - рамена се виду!

Руке сасвим голе, широке к'о буре,

То је страшно, страшно – п' онда тек фризуре!

Високе, широке, пуне туђе косе,

То је страшно, страшно – шта све данас носе!

Ох, како је било за времена мога,

Нит' је било чуда ни луксуза тога,

Смирено смо ишле, поглед увек доле,

А јесмо л' се среле с оним кој' нас воле,

Ни за бога не би подигнуле очи –

У данашње време свака ти се бочи!

То је страшно, страшно – све нека се стиде!

Јесте л' вид'ли коју да у цркву иде?

Ал' у позориште, на беседу, село,

Ту не сме да фали, ту ти је зацело!

То је страшно, страшно – па на променади,

Како ли се шире у пуној паради,

Свака око себе четир' кавалира,

Слободно се креће, јасно конверзира.

То је страшно, страшно – а у моје време,

Тек отвориш уста, као да смо неме,

У данашње време, кад се која пита

Чиме се занима, какве књиге чита:

“Баш сам послеподне ишчитала Лира,

Најрадије, знате, читам из Шекспира.”

То је страшно, страшно – а кад кући дође,

Одмах хајд на прозор, да види ко прође,

А имају л' само четрнаест лета,

Већ су заљубљене код данашњег света.

О, пфуј, то је страшно!” - Тако фрајла Маца

На данашње цуре анатему баца,

Али кад би когод имао куражи,

Да је само једним пољупцем ублажи,

Знате шта би рекла наша фрајла Маца?

“То је страшно, страшно – мало пољубаца!”

Сад ћу да представим како придикује

Половица слатка, вулго како псује.

(Горопадно.)

“Виле ушле у те, ти грешниче стари,

Који нит за кућу нит за пос'о мари,

Лоло, сакрментска, сад се иде кући?

Знаш да имам вољу таки те истући!

Свог да те излемам, уздуж и попреко!

Шта? Шта мумлаш тамо! Шта си опет рек'о?”

“Тек је пола десет?” “Зар то није доста?

Ти бекријо светска, паорендо проста!

Где си досад био? А, чекај се само,

Нећеш баш ни тако, само кад се знамо!

Нећу ни ја више трпит тога чуда,

Или можда мислиш да сам сасвим луда?

Луда сам – ал' била, што сам теби дошла,

Камо среће да сам за другога пошла,

Већ да није само било мога оца,

Као што је било вазда просиоца!

Шта је? Шта си рек'о?” “Није било бољих?”

“Бољих или горих, бар по мојој вољи!

Не би барем пошла за бекрију таку,

Што изда на вино и последњу марку!

А кад ћу ја доћи до моје мантиле?

А кад ћеш ми дати хаљину од свиле?

Зар се ти не стидиш пред богом и људма?

Зар ти немаш чувства, ни срца у грудма?”

(Плачно.)

Поред твог живота морам да се патим,

Сваки дан сам болна, главом ћу да платим!

Зар ти мариш за то, шта се тебе тиче,

Је ли теби добро – жена нека виче!

Ох, сироте мене, то ме јако боли,

Нит ко мари за ме, нит ме когод воли!

Шта је? Шта си рек'о? “Ко би очајав'о?”

“Одмах да си ћут'о, таки да си чмав'о!”

Е, сада сте вид'ли по улогу коју,

Но, па шта велите за вештину моју?

Али то није моје знање сво,

сад долази текем мало писме “о”.

Ово мало писме како када звечи,

Тако и тумачи свакојаке речи.

Омладинац један госпоñицу гледа:

“Ја вас тако волим, изрећи се не да!”

Девојка се боји, не верује вуку,

Одговори (устежући): “О!” - Он ухвати руку.

Она тргне (карајући): “О!” - “Ви се отимате?”

(као да не): “О!” - “Ту малу руку зашто ми не дате?”

(нежно): “О!” - “Зар моја љубав нема за вас цене?”

(напротив): “О!” - “Што тако строго гледате на мене?”

(збуњено): “О!” - На које момак приñе јој лагано,

За пољубац моли. – “О!” - “За један само!”

“О!” Ал' мирно стоји, а он, шта је то?

Цмокне два-три пута, а она ће: “О!”

И сад јоште једно, што је важно врло,

Ту не треба речи, само треба грло!

То је плач и смеј – плачем ћу почети.

(У различитим варијацијама.)

Како плаче дете, кад му мати прети? (Плаче.)

Како плаче деран, кад га отац лема? (Плаче.)

Како плаче дева, кад јој војна нема? (Плаче.)

Како плаче жена, кад се с мужем свади? (Плаче.)

Како при растанку заљубљени млади? (Плаче.)

Како плачу цуре, када се удаду? (Плаче.)

Како плаче баба, кад снива о рају? (Плаче.)

Како плаче ñаче кад му (Показују пацку.) длани буче? (Плаче.)

Како плаче шегрт, кад га мајстор туче? (Урличе.)

(У различитим варијацијама.)

А како се смеје наша сека Ката

Кад јој муж донесе минñуше од злата? (Смеје се.)

А како се смеје, кад се с мужем шали? (Смеје се.)

А како се смеје, кад је когод фали? (Смеје се.)

А како девојка, док је још у коси? (Смеје се.)

А како се смеје кад је когод проси? (Смеје се.)

А како се смеје, кад што смешно није? (Смеје се.)

А како се смеје, који зубе крије? (Смеје се.)

А како девојке, кад се мало стиде? (Смеје се.)

А како се смеје ком од срца иде? (Громовито.)

Али сад је доста, немам више каде,

Остаје на вама да судите саде,

Па ако је добро (Шапутало звони.) – шапутало звони -

Препоручите ме господину Тони! (Отрчи.)


ЗАВЕСА ПАДА


Напомене[уреди]

  • Карл Аугуст Гернер (Görner, Karl August, 1806-1884), немачки драматичар, глумац и редитељ, рођен је у Берлину, у породици високог државног чиновника. Када му је било шеснаест година,

побегао је од куће и ступио у позориште, најпре у Штетину, а затим у Кетену. Године 1824. оснива своју позоришну трупу, и с њом гостује у многим привинцијским местима (Хале, Кемниц, Фрајберг,

Цитау, Будишин, итд.). Његова даровитост била је запажена и 1827. постаје главни редитељ позоришта у Штрелицу. Од тада је његова каријера у сталном успону; радио је у позориштима у Бреслави

(данашњи Вроцлав), Берлину и до смрти у Хамбургу. Поред тога што је спадао у истакнуте немачке глумце и редитеље свога доба, Гернер је био веома плодан драмски писац. Написао је око сто педесет

драмских дела, од којих је више од стотину сабрано у разне збирке. На немачком говорном подручју Гернерова дела уживала су велику популарност. У Народном позоришту у Београду приказани су

његови комади: "Нови племић", "По енглески", "Тражи се стриц или стари Фридрих и његово време", "Сланик", "Кратковиди", "Маћеха", "Ни бригеша" (посрба Косте Трифковића) и "Мила" (посрба

Трифковића), а у Српском народном позоришту приказане су драме "Нови племић", "Сланик", "Ни бригеша", "Поклон" и "Снежана" у периоду од 1868. до 1913.


  • Монодрама "Мила" премијерно је приказана у Новом Саду 1872. Улогу је тумачила Драгиња Драга Ружић.

Извори[уреди]

  • Коста Трифковић: "Мила", Нови Сад, 1984.
  • Белешке о писцима преузете из књиге "Посрбе", Нолит, Београд, 1987. стр. 399-401, приредио Петар Марјановић)



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Коста Трифковић, умро 1875, пре 145 година.