Мила материна

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Мила материна

Храни мајка свог сина Стевана,
хранила га двадесет година.
Кад је био од двадесет година,
лепо га је оженила мајка:
„Узми, рано, Милу материну!" 5
Кад увечер дигли се сватови,
леже Стева у меку постељу,
па он зове Милу материну:
„Ходи мени у меку постељу!"
Ал’ беседи Мила материна: 10
„Не могу ти твоја љуба бити
докле твоју не погубиш мајку!"
Кад освану и сунце ограну,
ал’ је Стева коња оправио;
узе мајку за десницу руку: 15
„Седи, мајко, на зелену траву
да ти легнем на твоје криоце
да ти кажем шта Мила беседи.“
Седе мајка на зелену траву,
леже Стева мајци на криоце; 20
трже ножа од свилна појаса,
па удари мајку у срдашце.
Како но је лако ударио,
на ножу јој срце извадио!
Оде Стева кући плакајући. 25
Кад је дош’о на велика врата,
клече коњиц на оба колена —
паде Стева с коња големога.
Ал’ беседи срце материно:
„Леле мене, уби ми се дете!" 30
Када дође у пребеле дворе,
пушта коња по мрамор-авлији;
игра коњиц по мрамор-авлији
кано јање по зеленој трави.
Оде Стева у пребеле дворе, 35
па он скида срце материно,
па га меће на часну трпезу:
„Ево теби, Мило материна,
ево теби срце свекрвино!
Кад ми нема моје миле мајке, 40
нека нема ни мене јунака!
Ево, Мило, теби моји двори
и за тобом остали ми пусти!"
Закукала Мила материна:
„Леле мене и до бога мога 45
где остадох млада удовица!"
Али Стева и не гледа Миле —
скиде ножа с' срца материна,
па удара себе у срдашце.
Како но се лако ударио, 50
са црном се земљом саставио!

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Крњевић Хатиџа, Антологија народних балада, Српска књижевна задруга, Београд, 1978., стр. 182-183.