Овце чува чобан и чобанка
по имену Јован и Јованка,
чували су девет годин’ дана,
чували су стадо небројено.
Кад наступи десета година,
проговара Јован чобанине:
„’Ајде, сејо, стадо да бројимо,
али најпре да се обљубимо.“
„А, мој брате, жив те бог убио!,
где мож’ сеја брату љуба бити, 10
нит’ је било нити може бити,
под нам’ ће се земља пропукнути,
а над нама небо преломити!"
Наљути се Јован чобанине,
ма'ну сабљом, одсече ју главу, 15
паде глава у зелену траву.
Мртва глава, језик проговара:
„А, мој брате, Јован чобанине,
у стаду су дванајес’ ’иљада,
има једна Јованкина Ранка, 20
ти кад одеш нашем белом двору,
заблејаће Јованкина Ранка,
ишетаће остарела мајка,
па ће рећи наша стара мајка:
„Блеји Ранка, а где је Јованка?”, 25
е ти, брале, мајци ’вако кажи:
„Кад смо били, стадо смо гонили,
Јованка је ситан везак везла,
везак везла, иглу изгубила,
па остала у гори да тражи.” 30
