Милан Кашанин: Владимир Васић — Живот и рад

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Владимир Васић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Владимир Васић — Живот и рад
Писац: Милан Кашанин


Владимир Васић.jpeg

Владимир Васић — Живот и рад


Догоди се да неком песнику очува име и учини га популарним једна једина његова песма. Сав његов рад се заборави или се не узме историски за нарочито важан,

а та једна песма живи, и заноси и пали цела поколења. То редовно бива онда кад се нађе музичар који од такве песме створи народну химну или неку сличну родољубиву

даворију. У Француској, Руже де Лил се обесмртио искључиво својом Марсељезом. Код нас, од разноврсног и обилног књижевног рада Краља Николе, позната је безмало

само песма Онам', онамо, која је ушла у све читанке и антологије, и дубоко продрла у народ. Од свеколиког песничког рада Јована Ђорђевића није се очувало ништа

друго до његова химна Боже правде.

Сличну судбину је имао и Владимир Васић. Он није био нарочито даровит песник, ни плодан писац, ни изразита књижевна личноот, ни човек који је тражио и налааио нове

путеве за песништво свога доба; није се он снажно обележио у оригиналном књижевном стварању. Тај млади човек, управо младић, који је живео свега двадесет две године

и оставио иза себе педесетак осредњих песама, није се за живота истакао, нити се могао лако истаћи у време кад су се налазили у пуном стварању такви песници као што

су Змај Јован Јовановић, Ђура Јакшић и Лазар Костић. Сигурно би његово име, и иначе бледо, убрзо ишчилело из сећања, а његови стихови, почетнички и безлични, од реда

били заборављени, да није написао славну песму Нек види душман, и да је није Даворин Јенко сложио за певање. Овако је неколико младих нараштаја, све до јуче,

проносило, широм земље и кроз цео народ, фамозне стихове Што ћутиги, ћутиш, Србине тужни, учинивши да они дођу у десет најпознатијих и најомиљенијих песама које

су код нас биле написане.

Ни заборављене творце оваквих песама, ни саме те срећне песме, не треба потцењивати. Ако је и извесно да је случај у многоме допринео слави оваквих стихова, није

мање изван сумње да су они морали имати неоспорних експресивних књижевних врлина кад их је музичар изабрао и кад су могли да освоје цео народ и да у њима сав свет

нађе израз свога осећања и расположења. Заслужује дакле Васић да се о њему води брига кад је реч о нашој поезији седамдесетих година прошлог века, да се прикупе и

издаду сви његови стихови, да му се упознају рад и живот, и да се види колико је вредео не само по реалном књижевном остварењу, него и по могућностима, по унутрашњем

свом животу и по духовној атмосфери у којој је стварао.

I
Владимир Васић је провео живот без нарочито крупних унутрашњих и спољних догађаја. Родио се 8 августа 1842, у Шапцу, од оца Игњата, који је био свештеник. Основну

школу је почео у Лозници, а у Шапцу је наставио. Гимназију је учио у Београду. Другови су га упамтили као младића поштена и блага.

По обичају свог времена, стихове је почео писати рано, још као гимназист. Најстарија његова очувана песма је Ој, душице, коју је написао 1859, кад му је било

седамнаест година. У штампи су му се први стихови појавили 1860, у београдском листу Световиду, који је издавао и уређивао Алекоандар Андрић. Под неколике прве песме,

у потпису, уз своје име, додао је Лозничанин. Од почетка је све штампао Вуковим правописом.

Изгледа, да је највише стихова написао 1861. Безмало половина очуваних његових песама потиче из те године. Али је ускоро један догађај умањио толику плодност. Из

»незгодних узрока« који су остали непознати, Васић је морао напустити гимназију и, с јесени 1861, ступити у војску. Ма да му то, може бити, није сасвим сметало да

настави с певањем, ипак је утицало да пише мање и да уопште за неко време престане да штампа. Поново се јавља стиховима 1862, у новосадској Даници, главном

књижевном часопиоу тога доба који је уређивао Ђорђе Поповић и у којем су сарађивали безмало сви важнији савремени писци. Под ове песме се потписивао само именом.

Још мање су му прилике биле повољне за певање када је, 1862, био послан, као државни питомац, у Берлин, у пруску војску, у »краљевске стрелце«. У неочуваним писмима

које је из Берлина слао пријатељима, тужио се да му је тешко радити, — свакако зато што је био преоптерећен службом и што се у туђини осећао усамљен. Из те године

нема много његових песама. Свакако је најзнатнија Нек види душман, која је изишла у Даници, 1863.

Нешто повољније услове за књижевни рад и боље расположење је имао Васић 1864, кад је био премештен из Берлина у војну школу у Ерфурт. Ту је почео прикупљати и

сређивати своје песме, свакако у намери да их објави у збирци. Али је сад наишла тешка болест, сушица, која му више није дала ни да учи ни пева. Морао се вратити кући

не свршив школу и не уредив своје хартије. Дошао је био оцу и умро код њега, у Лозници, 22 августа 1864.

Смрт његова није произвела дубок утисак ни велик одјек у књижевној јавности. Она иста Даница, којој је он три године био сарадник, донела му је некролог од

неколико речи, на самом дну последње стране, међу белешкама које су биле штампане ситним словима. Некролог је имао вид дописа из Београда и почињао врло грубо, као да

није била реч о смрти једног драгог младог сарадника. »Већ вам се по Богу досадило, — каже анонимни дописник, — јављати за гробове које жали наша и онако тужна и

нејака књижевност«. Сем неколико сличних фраза, конвенционално хладних, и сем дана и године Васићевог рођења и смрти, некролог не садржи никаквих ближих података о

раду и о животу песникову. Вредност или значај његових стихова уопште се у допису не помињу и не истичу.

Више је но сигурно да би Васић као песник ускоро био потпуно заборављен, да није било његовог оца и једног доброг његовог друга, Стојана Новаковића, који је у то

време и сам писао песме. Њих двојица су прикупили Васићеве стихове објављене у Даници и очуване у рукопису, и издали их у књизи, одмах после смрти песникове, 1865.

Књижица је била танка, малог формата, и штампана у штампарији М. К. Сопрона у Земуну. После неколико уводних речи у којима је отац ожалио рану смрт свог сина, дошао

је предговор Стојана Новаковића, који је изнео све оно што се и данас зна о песникову животу. Саме песме Васићеве Новаковић је сврстао у два дела. У првом делу је

штампао стихове које је сам песник био преписао у једну књигу, — припремајући их, свакако, за збирку, — и од којих је мањи део био објављен у Даници. У други део

Новаковић је ставио дотле необјављене песме свога друга. И њих је Васић, највећим делом, сам био преписао у једну свеску, још 1861, ставивнш на њу, изгледа пред смрт,

забелешку оловком: »Ове ми песме не ваљаду; није ни чудо: првина су«. Новаковић их није све штампао, него је из њих начинио избор. Оне које су остале у хартијама

свакако су пропале. Прве песме Васићеве, штампане у Световиду 1860 и 1861, Новаковић уопште није уносио у књигу, уверен да то не би учинио ни сам песник, јер су

му се чиниле слабе.

Није позната даља судба Васићеве посмртне књижице песама. Изгледа да о њој није писао нико, барем не ошнирније и са одушевљењем. Не чини се ни да је била читана

много, ни по изласку из штапме ни доцније. Примерак у библиотеци Матице Српске остао је нетакнут до данас, и ми смо га просекли први, као да је јуче угледао света.

II
Главно и најважније осећање Владимира Васића било је осећање патриотско. Кроз цео XIX век, сви јачи напори, све дубље мисли и снажнија осећања била су везана код

наших људи за дубоки патриотизам, за љубав према родној земљи и за сталну бригу о њеној судби. Васић је од видних представника целог низа тих наших родољубивих и

занесених поколења.

Нема сумње да је млади песник понео осећање родољубља из родне куће, од свога оца Игњата, који је, кроз Световид, пропагисао култ народних имена. Понесено

осећање продубео је касније школом, другарством и читањем, стално га освежавајући и пунећи неизмерним извором општег народног прегнућа. Био је заиста син свога доба,

и зато је то доба у њему нашло свој сјајан одсев.

Патриотска осећања Владимира Васића нису ни разнолика ни сложена. Залуд би се тражиле код њега дубље мисли о односима човека, земље, народа и друштва. И нема у

његовим стиховима сажето речених ретких осећања. Нити је, најзад, његов глас звонак, снажан и мужеван. Мисли су његове свакидање и осећања свачија, а глас му је

сасвим младићски нежан. Изузевши можда једну, не сретају се код њега песме које су пуне и заокругљене као зрео плод. Владимир Васић се може да воли само цео, као

човек и као песник, као личност чија душа постојано зрачи и греје, и која не уме да искаже све своје мржње и љубави, заносе и ганућа.

И о љубави према жени певао је Владимир Васић, иа исто тако неразвијен и неумешан начин. Он воли несумњиво, и свестан је да воли, али љубав код њега није довољно

пренесена у песничку сферу: живот и сан су код њега још увек нераздвојни, стварност и поезија мешају се, човек и песник се јасно не одвајају. Владимир Васић је свуд

присутан; али песник, није.

Једноставан и неразвијен по унутрашњем свом животу, он није богат и разнолик ни по спољашњем изразу и форми. Изражавање му је толико просто да се често не разликује

од обичног говора, као да тај младић пише другу, или да за себе води дневник, или да прича другарици, а не да до дна открива душу и пева за цео свет.

Ни језик није у Васића раскошан и биран. Он још увек пшпе жертва и осквернити, и чини сасвим тешке граматичке грешке. Ритам код њега често храмље, сликови

звуче храпаво, реченица излази крта, израз усиљеи : хиљаду тешкоћа спречава га да буде јасан, сажет, полетан и лак.

Сасвим је природно да овакав тих почетник није могао да се сам развија, и да је морао да потпадне под разне утицаје. На њему је оставила трага лектира још наших

псеудо-класичара четрдесетих година XIX века: и метром, и речником, и осећањем, песма Новој Години у многом личи на стихове некога ко је познавао песнике из

поетске школе »објективног чувства«. Али је несумњиво тај утицај био на њега најслабији, и да се осећа само у првим његовим стиховима из најранијег доба.

Трајан узор Васићев био је Бранко Радичевић, као и за већину лиричара његовога времена. Он је код Радичевића волео полет, лакоћу и гипкост стиха и смелост израза,

душевну ведрину, занос и надахнуће. Али он није, и није могао бити, настављач и прост подражавалац Радичевићев, као што је хтео у песми Друговима на растанку, јер

је имао тежа крила, грубљи дух и, вероватно, другу природу; и кроз најведрија његова осећања и најлакше мисли провлачи се сен, забринутост и скривање, иешто што сећа

на племенитог Грчића Миленка.

Нема сумње да је Васић морао доста познавати и народну поезију, без које није могао бити ни један тадањи песник. У његовим песмама се на више места помињу наши

народни јунаци, које он велича на доста наиван и гротескан начин. Из два-три стиха би се дало извести да је читао и Његоша. Али већег утицаја народна поезија на њ

није извела, ни ритмички, ни језички, ни основним духом.

Од страних књижевности, изгледа да је познавао само немачку. Уз Бранка Радичевића, немачки лиричари су му свакако били најближи и најмилији. И то је сасвим природно,

не само зато што је он дуже живео у Немачкој, него и стога што су немачки песници у то доба били код нас уопште највише читани. Утицај немачких лиричара запажа се и у

тону његових песама, и у иачину осећања, и у форми строфа и стихова.

Јасно је по свему да је Владимир Васић умро пре но што је успео да јасно обележи свој песнички лик. Недић се није варао кад је истицао да се у његовим песмама

»огледа право и истинито патриотско осећање«, али је прецењивао његову вредност, тешко се огрешујући, у исти мах, о велике песнике као што су Змај Јован Јовановић и

Лазар Костић, за које је једва могао да нађе лепу реч, онда кад између њих и Васића уопште не може бити поређења.

Укратко, ни Васићев унутрашњи живот, ни његов израз, нису дошли до потребне пуноће и зрелости. У њему има више понесеног и осетљивог младића но истинског песника, и

више од доброг подражаваоца но правога творца. Само две-три његове песме и само двадесетак његових стихова показују да је имао дара и да се издвајао из гомиле

стихотвораца свога доба. Али је, ето, и то доста да не буде заборављен.


Милан Кашанин


Напомена[уреди]

Објављено у књизи Владимир Васић: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Издавачко предузеће "Народна просвета", Београд, страна XI-XIX.

Извори[уреди]

  • Владимир Васић: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Издавачко предузеће " Народна просвета", Београд, страна XI-XIX.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владимир Васић, умро 1864, пре 157 година.