Мејра Морић Алај-бега
Затресе се земља од истока
И обори пола Дубровника,
Б'јеле дворе бега Лучај бега,
И притишће љепотицу Мејру,
Заручницу од Рисе Селима. 5
Заклиње се од Рисе Селиме:
„Ја се јунак оженити нећу,
Док не нађем Мејрине прилике
И њезиних црнијех очију
И њезиних ћатамен обрва." 10
Па он оде у гору зелену
И усјече гусле јаворове
И гудало од худиковине.
Ту је био три мјесеца дана,
Док научи гудит и пјевати. 15
Кад научи гудит и пјевати,
Онда оде своме б'јелу двору,
Облачи се што год љепше море.
Он обуче троје токе златне,
А на главу калпак и челенке, 20
Још он узе прстен и јабуку,
У јабуци хиљаду дуката,
Па је метну себи у њедарца.
Па он узе гусле јаворове
И гудало од худиковине, 25
Још прегрну бугар-кабаницу,
Па он пође главом по свијету,
Као пчела по медном цвијету:
Све он иде од града до града,
А све грди и пјесме попјева 30
И он тражи за се дјевојака.
Кад је дошо Ливну каменоме,
Б'јелу двору Морић Алај бега,
Кад авлијска отворена врата,
Сва авлија прострта кадифом, 35
Наоколо чохом венедичком,
На сриједи софа од мерџана.
Туде сједи Алајбеговица,
Вјерна љуба Морић Алај бега,
А двори је љепотица Мејра, 40
Л’јепа кћерка Морић Алај бега.
Тад закуца од Рисе Селиме,
Он закуца халком на вратима.
Проговара љепотица Мејра:
„Ах, чујеш ли, моја мила мајко! 45
Бели туцак куца на вратима."
Кад то чула Алајбеговица,
Хитила се руком у џепове,
И извади три дуката жута,
Па их даде љепотици Мејри. 50
Узе Мејра три дуката жута,
Однесе их туцку невољнику,
Кад је виђе туцак невољниче,
Он говори лијепој дјевојци:
„Нисам жељан жутијех дуката, 55
Већ сам жељан таквих дјевојака!"
Гуслама је о тле ударио,
И одбаци бугар-кабаницу,
Па он оде у мушке конаке,
У одају Морић Алај бега, 60
Па му даде прстен и јабуку,
У јабуци хиљаду дуката
И испроси љепотицу Мејру;
Прстен стави, свадбу уговара:
„Ова свадба до петнаест дана, 65
Док покупим киту и сватове
И порежем дјевојци хаљине."
Он покупи кићене сватове,
Па их посла по Мејру дјевојку
И ђјевера злато Мухамеда. 70
Кад су дошли дјевојаоком двору,
Ту су били три бијела дана,
Док дјевојци кницу ударили
И оплели ситне плетенице.
Кад прођоше три бијела дана, 75
Спремише се кита и сватови
И пођоше ђувегином двору.
На који су конак долазили,
Отле Мејра књигу је писала
Послала је остарјелој мајци, 80
Овако је у књизи китила:
„Ах, чујеш ли, моја мила мајко!
Страшан сам ти санак снијевала,
Гдје ми с' гуја у чеизу свила.
Сутра ћу ти кроз Иван планину, 85
Прекосутра бијелом Мостару."
Кад у јутру јутро освануло,
Уранише кита и сватови,
Поведоше лијепу дјевојку.
Кад су били на Иван планину, 90
Дочека их Костреш харамбаша
И са њиме тридесет другова.
А сватовии невјерна дружина,
Туђи коњи, а туђе хаљине,
Побјегоше по гори зеленој: 95
Оста сама на коњу дјевојка
И са њоме злато Мухамеде,
Држећ' коња за оба дизгина.
Њим’ доходи Костреш харамбаша,
Па говори злату Мухамеду: 100
„Одмакни се, беже Мухамеде!
Јазук ти је погинути младу."
Мухамед се одмакнут’ не хтједе.
Ја да видиш Костреш харамбаше,
Махну сабљом и десницом руком, 105
Осјече му са рамена главу!
Паде злато у зелену траву,
Оста сама на коњу дјевојка.
Када виђе лијепа дјевојка,
Да погину злато Мухамеде, 110
Она скиде пули-дувак с лица,
Па га смаче у крв Мухамеда
И даје га птици, гавран птици:
„Носи, птицо, пули-дувак с лица,
Па га подај од Рисе Селиму 115
И кажи му што је овдје било!"
Птица бјеше, али знадијаше,
Однесе га од Рисе Селиму.
Да видимо Костреш харамбашу:
Узе Костреш са коња дјевојку, 120
Однесе је себи на трпезу.
Стаде служит лијепа дјевојка,
Стаде служит хајдуцима пиће!
Десном руком вино наљеваше,
А лијевом лице заклањаше. 125
Да видимо птицу, гавран птицу!
Птица дође од Рисе Селиму,
Предаде му крвава дувака.
Кад га виђе од Рисе Селиме,
Одмах се је јаду досјетио, 130
Па се спреми у својој одаји
И он оде у Иван планину
Потражити Костреш харамбашу
И са њиме тридесет другова:
Они пију црвенику вино, 135
Служи им га љепотица Мејра.
Кад то виђе од Рисе Селиме,
У њему је срце задрхтало,
А на срцу бурунџук кошуља,
На кошуљи троје токе златне, 140
Он ми токе руком притискује:
„Станте токе, не остале пусте!"
Своју пушку по табану љуби:
„Моја пушко, не остала пуста!
Погоди ми Костреш харамбашу 145
Ил' код њега Вида бајрасктара!"
То он рече, па примаче пушку
И он њизи живу ватру даде.
Не погоди Костреш харамбашу,
Већ уз њега Вида бајрактара 150
И дјевојку мало захитио,
Потрбушке по трпези пала.
Ја да видиш из горе хајдуке,
Када чуше пушку у планини,
Познадоше да је Селимова, 155
Побјегоше по гори зеленој.
Кад то виђе Костреш харамбаша,
Он притрча лијепој дјевојци,
Одреза јој русе плетендце,
Однесе их собом у планину. 160
Ја да видиш од Рисе Селима,
Он ми њега ни гонити неће,
Већ притрча лијепој дјевојци,
Па је узе за бијело крило,
И говори љепотици Мејри: 165
„Мореш знати, да ћеш пребољетд?"
Проговара лијепа Мејруша:
„Могу знати, пребољети нећу!"
Али нек' је милом богу хвала,
Кад ја умр'јех на твом бјелом крилу«. 170
То изусти, а душицу пусти.
Кадно виђе од Риса Селиме,
Он ископа два хладна мезара,
И укопа злато Мухамеда,
А до њега лијепу дјевојку. 175
Па он оде своме бјелом двору,
Тугујући и сузе ронећи.
