Пређи на садржај

Међед, свиња и лисица

Извор: Викизворник

Удруже се међед, свиња и лисица, па се договоре, да ору земљу и да сију пшеницу, да се ране. Запитају једно другога, шта ће које радити, и како ће сјеме наћи. Свиња рече: "Ја ћу провалити кош, и украшћу сјеме; и ја ћу мојом сурлом узорати." Међед рече: "Ја ћу посијати." А лисица рече: "Ја ћу мојим репом подрљати." Узораше, посијаше. Дође жетва. Сташе се разговарати, како ће пожети. Свиња рече: "Ја ћу жети." Међед рече: "Ја ћу снопље везати." Лисица рече: "Ја ћу класје купити." Пожеше и снопље повезаше. Сад се сташе договарати, како ће да вршу. Свиња рече: "Ја ћу гувно начинити." Међед рече: "Ја ћу снопље снијети, и ја ћу и вријећи." Свиња рече: "Ја ћу претресати, и раставићу сламу од пшенице." Лисица рече: "Ја ћу мојим репом трнити пљеву са пшенице." Свиња рече: "Ја ћу овијати;" а међед рече: "Ја ћу жито раздијелити." Овргоше. Међед жито подијели; али га не подијели право: зашто га свиња замоли, те јој даде само сламу, а пшеницу сву узе сам, лисици не даде ништа. Расрди се лисица, па отиде на тужбу, и каза им, да ће им довести једнога царског човека, који ће жито право раздијелити. Уплаши се свиња и међед, па рече међед свињи.: "Закопај се ти, свињо, у сламу, а ја ћу се попети на ову крушку." Закопа се свиња у сламу а међед се попе на крушку. Лисица отиде, те нађе мачку, па је позва у друштво, да иду на гувно, да ватају мише. Знајући мачка да на гувну има доста миша, пође радо; па сад изнад пута, сад испод пута, трчи за птицама. Опази је међед с крушке по издалека, па каже свињи: "Зло свињо! ето лисице, ђе води страшнога бумбашира: огрнуо ћурак од куне, па и крилате тице вата око пута." У том се мачка украде међеду из очију, па кроз траву дође на гувно, и тражећи миша стане шушкати по слами. Свиња подигне главу, да види, шта је, а мачка помисли од њезине сурле да је миш, па скочи, те свињу шапама за нос. Свиња се уплаши, па рукне и скочи, те нада у поток; а мачка се препадне од свиње, па нада уз крушку; а међед помисли, да је она већ свињу удавила, па иде сад на њега, па од страа падне с крушке на земљу, те се разбије и цркне; а лисици остане све жито и слама.


Овај текст је народна умотворина. Први пут ју је забележио Вук Стефановић Караџић у делу Српске народне приповијетке.

Извор

[уреди]
  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 175–176.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.