Три су стри’еле кроз гору летиле.
То не биле до три сјајне стри’еле,
Већ то биле три сестрице миле,
Цар Зулала и Тензила млада
И Мерџана поносна дјевојка. 5
Цар Зулала цара у скут љуби,
А Тензила царева везира;
А Мерџана подвив' руке стала.
Цар Мерџани тихо проговара:
»Ја, Мерџано, поносна дјевојко, 10
Да ти дадем Мују хазнадара,
Јал' Мујина брата мухурдара?«
»Аман, царе, мио господаре!
Да ја хоћу свакаква јунака,
Нашла бих га и код свога двора, 15
На сокаку у сваком буџаику!«
На њу се је царе насмијао,
Па јој даде свог јединка сина.
