Мене прате рузмарин да берем,
а ја јадна како берем:
за дьн за два је л’ струк је л’ два,
за недељу једну киту.
Мене мајка проговара: 5
„Не дај киту на момчету,
што га они грубо носе,
зими, лети — у потплату,
тике ју дај на девојче,
што га оно лепо носи, 10
зими, лети — на вр’ главу,
а увече на прозорче,
на прозорче у чашицу,
те га роса развесели.”
Белешке
Варијанту ове песме забележио је у Кални Коста Манојловић („Народне мелодије из Источне Србије", Бeоград, САН, 1953, књ. ССХII) и Милан Ђ. Милићевић („Кнежевина Србија“ — „Раван камен до камена“).
Референце
Извор
Љубиша Рајковић Кожељац: Двори самотворни (народне умотворине из средњег Тимока), Зајечар, 1972., стр. 29.
