Мелодија к пролећу
| Мелодија к пролећу Писац: Захарије Орфелин |
Дично време нам приходит,
зима прогоњава се,
что пролеће већ доходит,
љето приближава се.
Небо чисто нам јавља се.
и свјетљеје издаје се.
О златоје пролеће!
Живописци представљају
у садику дјевицу,
накићену нам издају
и прејасну у лицу,
вјенац цвјећа на јеј глави,
држи цвјеће к својој слави.
О златоје пролеће!
Сунце јасно от низине
милостиво грејући
течет сада до висине
хладност прогоњајући,
радост љетну показујет,
свјетлост лучшу свим дарујет.
О златоје пролеће!
Месец равно љепше сјаје,
благословен биваја;
плодам земним расти даје,
зиму већ отпускаја,
у поретку свому бива
и течење направљива.
О златоје пролеће!
Звјезде свјетлост топлу дајут
све увесељавајући,
вјетри јужни прохлаждајут
љето показујући,
и Деница ран' исходит,
сунце топло нам доводит.
О златоје пролеће!
По свем свјету свјетлост красна
свјетло све јављајет еја;
сунца, луне и звјезд јасна
топлота нам дајет сја:
земљу, људе обимајет
и све ствари загрјевајет.
О Златоје пролеће!
Јутром рано воздух красни,
носећи се истиха,
прохлаждава сав свјет јасни
прерадосно излиха.
Животнаја в њем играјут,
тим веселост нами дајут.
О златоје пролеће!
И у земљи твари мале,
осетећи пролеће,
све у радост они стале,
скоро идут у цвеће.
Једним словом: све животно
сказује се бит радосно.
О Златоје пролеће!
Дјејатељи ран' устајут,
имајући охоту
земљу плодну да дјелајут
не сматрајући поту.
Птици из гњезд изљетајут,
на луфт себе тихој дајут.
О златоје пролеће!
Поља красна радујут се
имајућ зелењети,
и све на њим' что насут се
начину с весељети.
Јелен в горах поскакује,
сова хитро возљетује.
О златоје пролеће!
Древа плодна већ цвјетају
и дубраве зелене;
дренки рани повјест дају,
нејма зимног времене.
Гриф си крила раскриљава,
гласом својим восклицава:
О златоје пролеће!
Козе скачут по брдини,
играју се весело;
овци пасут по долини
са јагањци ту смјело.
Пастир свирку надимајет,
при потоках он свирјајет:
О златоје пролеће!
Жабе крече у потоках
осјетећи топлоту,
дајут глас свој до висока
узимајућ охоту.
Рибе в' водах играју се,
сви за весну радују се.
О златоје полеће!
Риболовци ран' устају
не боје се хладности,
мреже своје сакупљају,
полни јесу радости;
на корабљах они плове,
по бистрини рибу лове.
О златоје пролеће!
Земља сјеме већ издава
от доброте небесне,
покритоје израштава,
које бива от весне.
Сви садики плод јављају,
виногради лозу дају.
О златоје пролеће!
На древесах птице појут
сказујући премјену,
међу собом љубов славут
мушко с женским презјелну;
зец у гори поиграва,
славуј дично поцвркава:
О златоје пролеће!
Ластавице ран востајут
рани гости будући,
пред пенџери гласе дајут
зору свим сказујући.
Орел горје више летит,
по воздуху весел сљедит.
О златоје пролеће!
Штиглиц малој с жутовољком
по гранчицах скакаја,
а зјаблица так са сојком
пјесничке красне Даја.
Канар птица узвијајет,
с числом всјех птиц воспјевајет:
О златоје пролеће!
Дрозги мали свуд играјут
по гранчицах скачући,
јеродије клокот дајут,
мјеста гњездам тражући.
И кос дивној ран' зљетујет,
гласно в љесах позвиждујет:
О златоје пролеће!
Патка рано па па квикчет
и пачиће погледа,
кукук тако ку ку вичет:
свима радост без сљеда.
Јастреб ишчет за лов к срећи,
врапци гледе да б' побећи.
О златоје пролеће!
Рајншвалб летит по воздуху
прерадостан до зјела,
голубица гучет к слуху,
с голубом својим смела.
Пјетел рано кукуриче,
громогласно весел виче:
О златоје пролеће!
Квочка с гњезда ран' устаје
поправљајућ постељу,
с пиличићи кво кво даје
приводећ их к весељу.
Гуска гачет, гушчад водит,
гусак смјехи га га носит.
О златоје пролеће!
Туртур љубит горличицу
веселећи с' за весну,
лабуд бјелој лабудицу
по јестеству тјелесну.
Препелица чува траву,
гласом своју јавља главу:
О Златоје пролеће!
Паун славној себе движет
поносећи с' с красотом,
златној реп свој с крили сришчет,
осматра се с дивотом.
Ждрал при води тихо ровет,
у кавезу цајзел појет:
О златоје пролеће!
Слава Богу јединому
који влада све тако,
в небје њему предивному
благодарност једнако,
а жели се свима срећно
воспјевати многољетно:
О златоје пролеће!
1765.
Извор
[уреди]- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 44-49
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Захарије Орфелин, умро 1785, пре 239 година.
|