Уз пут расла румена ружица,
Уз пут цвала, на пут отпадала,
Ту налазеЈанкови сватови,
Сви сватови румен' ружу брали,
Ал' не бере Јанко ђувегија,
Већ он иде наспоредђевојке,
Па ђевојкудивно сјетоваше:
„О Маријо! мила душо моја!
„Ти си менедевета ђевојка,
„Свије ми их потровала мајка.
„Каддођемо двору бијеломе,
„Преддвором ће дивно коло играт',
„У колу ће бити моја мајка,
„Око кола миле секе моје,
„Стараће се испустити мајка,
„Па ће уљест' у бијеле дворе,
„Па ће узет' од злата маштрафе,
„Јошт и оне златне штипавице,
„Преваљиват' стјене валовите,
„Докле нађе гују шаровиту,
„Уштинуће златном штипавицом,
„Уточити у маштрафуједа,
„Полу меда, половину једа,
„Даћетебе, моја душо драга,
„Немој пити, моје срце драго !
„Већ ти подај до себе ђеверу
„Најмлађему и најмилијему.“
Луда Мара мудри шјет примила.
Кад су били двору бијеломе,
Преддворе јој дивно коло игра,
А у колу остарала мајка,
Там' овамо колом окретала,
И у колу пјесну зачињала;
Па се стара из кола пустила,
Иутрча у бијеле дворе.
Теузела од злата маштрафу, .
Ијоштузезлатне штипавице,
Те увати гују шаровиту,
Од змије је једа наточила,
Измијеша медом у маштрафи,
Паје носи на коњу ђевојци:
„На ти снахо! од меда шербета.“
Она даде код себе ђеверу
Најмлађему и најмилијeму.
Здрав примиче, жалосна му мајка,
Здрав примаче, а мртав одмаче!
Једна капља на седло панула,
Седло пуче, врани коњиц црче.
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 7-9.
