Мајка крвница

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Мајка крвница

0001 Мајка кара свог Јована сина:
0002 “О Јоване, моје миловање!
0003 “Ево има пет година дана
0004 “Од како те оженила мајка,
0005 “Нема, сине, од срца порода 5
0006 “Ни мушкога ни ђевојашкога.
0007 “Ил’те неко чаром очар?
0008 “Ил’пакосне наудиле душе?
0009 “Ил те неко прокле на вјенчање?
0010 “Ал’ ти није по ћуди ђевојка? 10
0011 “Ил’ти сине по ћуди ђевојци?
0012 “Без некоје то не може бити.
0013 “Него, сине, мајчине ти ране!
0014 “Ти погуби вјерену љубовцу,
0015 “Бољом ћу те цуром оженити, 15
0016 “Бољом цуром од соја бољега,
0017 “Која ће ти пород изродити,
0018 “Да се твоје срце не угаси.”
0019 Када Јован саслуша ријечи,
0020 Проговори оваке бесједе:
0021 “Чујеш мене, остарала мајко!
0022 “Ја се уздам у Бога милога
0023 “Да ме није нико очарао,
0024 “Ни зле душе мене наудиле,
0025 “Нит’ме нико клео на вјенчање;
0026 “Ја сам мојој љуби у срдашцу,
0027 “Ја њу љубим као своју главу,
0028 “Но је тако од Бога суђено
0029 “Да не имам од срца порода.
0030 “Кад Бог нећа ни сви свети неће.
0031 “Како ли ћу погубити љубу,
0032 “И код Бога и овог свијета
0033 “Праву крвцу товарит’ на душу?
0034 “Нећу, мајко, љубу погубити,
0035 “Но чекајмо још пет годин’ дана,
0036 “Причекајмо, Богу се молимо,
0037 “Бог ће дати, који му се моли.”
0038 Кад саслуша мајка лакрдију,
0039 Распучила на прси кавада,
0040 А размаче везену кошуљу,
0041 Извадила обадвије дојке,
0042 Па Јовану сину говорила:
0043 “О Јоване, непослушни сине!
0044 “Ако стару не послушаш мајку,
0045 “Губало те материно мл’ јеко,
0046 “Разгубало, па те ошогало,
0047 “Што с’из ових дојак’ посисао,
0048 Но погуби твоју вјерну љубу,
0049 “Бољом ћу те, сине, оженити.”
0050 Препаде се дијете Јоване
0051 Од мајчине страховите клетве,
0052 Али не зна што ће и како ће,
0053 Он се боји душе и образа,
0054 Жао му је погубити љубу;
0055 Све мислио, док злу измислио:
0056 “Волим моју оштетити душу,
0057 “Пак се кајат’ од мојих гр’јехова,
0058 “Него мајци хатар оштетити,
0059 “И мајчину клетвуне слушати.”
0060 Опет мисли што ће и како ће
0061 Погубити своју младу љубу;
0062 Па дозива свог брата Богдана:
0063 “О Богдане, брате од матере!
0064 “Што ти речем, немој рећи нећу,
0065 “Е друкчије бити ти не може.
0066 “Када шјутра био дан осване,
0067 “Пођи, брате, у ђелу и одају,
0068 “Узми снаху за бијелу руку,
0069 “Твоју снаху моју милу љубу,
0070 “Собом узми ножа пламенога,
0071 “Поведи је друмом и ћенаром,
0072 “Заведи је у гору зелену,
0073 “Па ђе нађеш мјеста и прилике
0074 “Заклонито и јошт сакровито,
0075 “Ту погуби моју јадну љубу,
0076 “Погуби је пак се натраг врати,
0077 “Донеси ми ножа крвавога,
0078 “Да ја знадем да је посјечена.
0079 “Ако ли ме послушати нећеш,
0080 “Кунем ти се, па ти вјеру давам,
0081 “Мојом ћу ти сабљом осјећ’ главу.”
0082 То збораше, а сузе роњаше.
0083 Гледа Богдан и слуша ријечи,
0084 Па Јовану брату бесједио:
0085 “Шта, Јоване, да од Бога нађрш!
0086 “Или си луд, ил’ си полудио?
0087 “Ђе ћу згубит’ милосну снашицу!
0088 “Богме нећу никад ни довијек,
0089 “Па сијеци кад је теби драго,
0090 “Ето сабље, ево моје главе.”
0091 Разљути се Јован на Богдана,
0092 Те повади сабљу из корица;
0093 Одиста га погубит’ хоћаше
0094 Ал’ се Богдан трже натражачке,
0095 Поклони се свом брату Јовану:
0096 “Хоћу, брате, ал’ ми само кажи
0097 “Што је теби учинила љуба?”
0098 Јовану се ино не могаше,
0099 Све Богдану по истини каже.
0100 Тад обадва брата проплакаше,
0101 Ал’ у млађег поговора нема.
0102 Данак прође, мркла ноћца дође,
0103 Оде Јован с љубом у одају,
0104 Богдан иде остарелој мајци,
0105 Љуби мајку у бијеле руке,
0106 Па је моли и Богом заклиња,
0107 Да одчиња клетве са Јована,
0108 Да не губи своју милу љубу:
0109 “Од Бога је велика грехота,
0110 “А од људи зазор и срамота,
0111 “Да градимо ова безакоња.”
0112 Све молио, залуд је молио.
0113 Кад је шјутра јутро освануло,
0114 Узе Богдан у потају ноже,
0115 Па отиде снаји у одају.
0116 Али снаја соја госпоцкога,
0117 Три пута се њему поклонила,
0118 Док Богдану пољубила руку;
0119 Стисну срце дијете Богдане,
0120 Увати је за бијелу руку,
0121 Па поведи кули низ скалине,
0122 Шњоме оде пољем широкијем,
0123 А кад доше гором странпутице,
0124 Препаде се племенита Јела,
0125 Тер се своме јаду досјетила,
0126 Па говори ђеверу Богдану:
0127 “О ђевере, мој злаћен прстене!
0128 “Стидно ми је и гледати у те,
0129 “Али видим што си наумио.
0130 “Од како ме доведе од мајке
0131 “Нијеси ме за руку водио,
0132 “Ни овијем друмом и планином;
0133 “Молим ти се, а Богом те кумим,
0134 “Ако си ме згубит’ намислио,
0135 “Поклони ми живота и душу
0136 “Не за више него за три дана,
0137 “Затвори ме у бијелу цркву
0138 “Док се млада искајем гр’јехова,
0139 “Па кад прођу три пунана дана
0140 “Погуби ме, и просто ти било!”
0141 Младо момче Бога вјеровало,
0142 Затвори је у бијелу цркву,
0143 Па отиде двору на трагове.
0144 Мисли Богдан шта ће како ли ће,
0145 Чим ће своје ноже крвавити,
0146 Док опази младу чобаницу
0147 Ђено чува бијеле јаганце;
0148 Божју јој је помоћ називао:
0149 “Божја помоћ млада чобанице!
0150 “Продај мене јанца за печење,
0151 “Платићу га, па и преплатити.”
0152 Вели њему млада чобаница:
0153 “Ид’ одатле, Божји отпадниче!
0154 Ти си своју снаху погубио,
0155 “Итвоју си оскбрнио душу.
0156 “Погубио онаку снашицу,
0157 “Твоју снаху, а нашу госпођу,
0158 “Онаке је у свој земљи нема.”
0159 Застиђе се, дијете Богдане,
0160 Пламови му образ запалише,
0161 Па побјеже путем јадујући.
0162 Када дође на воду Чатрњу,
0163 Ту находи десет ђевојака
0164 Ђе бијеле око воде платно.
0165 БОжју им је помоћ називао,
0166 Оне му је приватит’ не хћеше,
0167 Но све десет грлом завикаше:
0168 “Ид’ отале, један проклетниче!
0169 “Ти си своју снају погубио,
0170 “Твоју снају, а нашу госпођу,
0171 “За њом плаче мало и велико.”
0172 Застиђе се Деспотовић Богдо,
0173 Па побјеже гором стампутице,
0174 У гору му Бог и срећа даде,
0175 Упазио звјерку и кошуту,
0176 Пали Богдан свога џевердара,
0177 Не погоди звјерку но кошуту,
0178 Па је коље ножем и анџаром,
0179 Док обоје крвљу напоио,
0180 Па отиде двору бијеломе.
0181 Далеко га Јово угледао,
0182 Па он плаче као мало д’јете;
0183 Куја мајка пред њим ишетала,
0184 Трчи куја, а пита Богдана:
0185 “Јес’ ли , сине, снају погубио?”
0186 Богдан вади ножа и ханџара:
0187 “Јесам, мајко, ево обиљежја.”
0188 Мајка Богда међу очи љуби:
0189 “Бе аферим, мој Богдане сине!”
0190 Уведе га у двор пјевајући,
0191 Па кажује и брату Јовану.
0192 Јован плаче и аферимише.
0193 Кад су прошла три бијела дана,
0194 Јово иде снахи на трагове.
0195 Момче лаже, а право не каже:
0196 “Идем, брате, у лов у планину.”
0197 Када дође пребијелој цркви
0198 Романаци (свијем нам помогла)
0199 Црквена је отворио врата.
0200 Мисли Богдан преминула Јела
0201 Јал’ од глади, јал од Божјег страха;
0202 Кад ли Јела плаче пред олтаром,
0203 Клекнула је на гола кољена,
0204 Пред иконом пред Богородичином,
0205 Бога моли и његову мајку,
0206 Да јој просте њезине гр’јехове.
0207 Таман Јово да приступи к Јели,
0208 Кад јој виђе чедо на рукама,
0209 Лудо чедо кажу мушку главу.
0210 Када Јела упази Богдана,
0211 Од плоче је на ноге скочила,
0212 Пружа њему на рукама сина,
0213 Па се свија Богду око нога,
0214 Као змија око дрва сува,
0215 Те ђевера по ногама љуби,
0216 Све му чизме сузама облила.
0217 Када Богдан упазио снаје,
0218 А на руке млађана братића,
0219 Он завика што му грло дава:
0220 ”Благо мене јутрос и до вијек’!”
0221 Скида себе свиленога паса,
0222 Опасује Јелицу снашицу;
0223 Скиде себе зелену доламу,
0224 Себе скида, на снаху је меће,
0225 Огрну је од чохе бињишом,
0226 Па одоше двору бијеломе.
0227 Богдан носи у наручју д’јете,
0228 Завио га срмали марамом,
0229 И свиленим из џепа јаглуком.
0230 Кад су били спрама б’јела двора,
0231 Виче Богдан свог брата Јована:
0232 ”О Јоване, брате од матере,”
0233 ”Ево тебе и љубе и сина.”
0234 Зове сестре, зове и родице:
0235 ”Ево вама снашице Јелице,
0236 ”И ево ви од снахе братића.”
0237 Па дозива своју стару мајку:
0238 ”Мајко мила, и по трипут мајко!
0239 ”Ево теби снахе и унука.”
0240 Трчи Јово низ танчицу кулу,
0241 Љуби брата међу очи црне.
0242 Па у образ и чело нејако:
0243 ”Благо мене јутрос на до вијек!”
0244 Дотрчаше заве и јетрве,
0245 Љубе Богда у скут и у руку,
0246 А Јелицу у оба образа:
0247 ”Благо нама, наша мила сејо!”
0248 Колико им Јела мила била,
0249 Узеше је на бијеле руке,
0250 Изнесоше кули на чардаку.
0251 Кад то виђе куја стара мајка,
0252 Извадила потајна анџара
0253 Сама себе у срце удрила;
0254 Стара паде више не устаде,
0255 А демони уграбише душу,
0256 Однесоше ђе се душе муче
0257 Да се друге памети науче.
0258 Куку томе ко изгуби душу!

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме, скупио их Вук Стеф. Караџић, књига шеста, у којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1899., стр. 6-14.