Мајка Мару за Ивана дала,
За Ивана срдита јунака.
До по ноћи, с Турцим пије вино,
Од поноћи: отвор, Маре, врата!
Устаде се, жалосна јој мајка, 5
А на глави ни шудара нема;
К њој је Иво с ножем полетио,
На ножу јој чедо износио,
Мало чедо, ал је мушка глава.
Кад се Иви винце повратило, 10
Удари се плеском по колину:
„Ајме мени до бога милога!“
Па он зове своју вирну љубу:
„О Маријо, моја вирна љубо,
Би ли знала, да ћеш приболити, 15
Да ти тражим лика и медика.“
„Нит ми тражи лика ни медика.“
То му рече, с душом се подили.
