[Мајка Мару за Ивана дала]
Мајка Мару за Ивана дала,
Синоћ дала, јутрос се кајала:
„Да сам знала ја је не би дала,
Јербо Иво врло пије вино;
До по ноћи рујно вино пије, 5
Од по ноћи бермет и ракију!”
Дивно Мара Иву научила:
Сваку вече с лучем чекајући,
Једну вече не дочека Мара;
Кад је Иво са мејана пошо, 10
На обору прескочио врата,
На чардаку иставио врата,
Па узима перна буздована:
Бије Мару по кошуљи танкој,
Куд бич бије, онуд крвца лије, 15
С буздована пера одлијећу,
У Марина плећа улијећу.
Кад ујутру бијели дан освано,
Он говори својој лјепој Мари:
„Би л ми могла пребољети ране, 20
Да ја идем у гору зелену,
Да ја сестрим по горици виле,
Да ти беру свакојако биље,
Да ти парам срмене рукаве?”
Ал говори прелијепа Мара: 25
„Не бер биља, не парај рукава,
Не чин квара, остави рукаве,
Не могу ти пребољети рана,
Већ ми зови на благослов мајку.”
Оде Иво липе Маре мајци: 30
„Ајде бако, липе Маре мајко!
Тебе Мара на благослов зове.”
„Каква Мара, жалосна јој мајка,
Та синоћ је на водици била,
И мени је воде заграбила!” 35
Она иде својој ћери драгој!
„Каква је то код тебе болеза,
Ил од Иве, ил од Бога драгог?”
Ал говори прилијепа Мара:
„Ниј од Иве, већ од Бога драгог; 40
Буд ми Иви ко што си и била,
Крој ми Иви ко што си кројила”,
То изусти и душицу пусти.
