Мати (1888)
Мати, мати, мила мати,
Ох, да ми је само знати
Моју љубав исказати
Према теби што ми сја!
Видјела би да ј' врелија
Од сунашца штоно сија,
И од сузе да ј' чистија,
Од љубице њежнија.
Али, опет, није тако
Узвишена, бујна, јака,
Врела, топла, силна, жарка,
Мајко моја милена,
Као што с' у твојих груди
Према твоме синку буди,
Без престанка гдје му руди
Среће зора румена.
Па шта ћу ти, мила мати,
За ту свету љубав дати?
Каквим ће те даривати
Даром добри синак твој?
Како теби да исплати -
Ох, да му је само знати! -
Мила моја, добра мати,
Око њега труда зној?
Ох, чујем ти ријечи миле:
"Награда ми сва је, сине:
Чини добра и врлине,
Вјеран буди роду твом!
Чувај језик, вјеру своју,
За њу гини и у боју -
Нек гуслари слијепи поју
О твом дјелу јуначком!"
Па ја ти се кунем, мати,
Да ћу име чуват знати;
Кунем ти се небом, мати,
И свом муком рода мог:
До посљедњег дана, трена
Да ћу као крута стијена
Стати чела узгорена
На бранику дома свог.
У Мостару, 23. октобра 1888.