Мати иде сину о глави
Пошетала удовица Јања
По широком друму царевоме,
Мисли Јања нико је не гледа.
Гледао је Дамјан кујунџија,
Па беседи Дамјан кујунџија: 5
„Пођи за ме, удовицо Јањо!”
„Ја би пошла, не смем од Ивана,
Од Ивана од сина мојега
И од Ивке, мудре ћери моје.”
Ал бесједи Дамјан кујунџија: 10
„Разболи се, удовицо Јањо,
Разболи се, болом без болести,
Па ти лези у меке душеке,
А дозивај твог сина Ивана.
Шиљи њега у гору на воду.” 15
То је Јања радо послушала;
Разболи се болом без болести,
Па дозива свог сина Ивана:
„О Иване, мој сине једини!
Иди, сине, у гору на воду. 20
Донеси ми лађане водице,
Да би л мајци муке одлануле.”
Узе Ива ведро оковано
Да он иде у гору на воду
Без коњица и без свог оружја; 25
Ал у Иве мудра сестра била,
Потајом је брата научила:
„Немој, брате, у гору на воду,
Без коњица и без свог оружја,
Јер је наша удовица мајка, 30
Може бити каква пријевара.”
Потајом му коња изводила,
У кецељи оружје носила
Па је своме брату беседила:
„Иди, брате, коња разигравај, 35
А за собом обзири се често.”
Оде Иво у гору зелену,
Лађане је воде заграбио
И дрору се натраг повратио;
Ал кад дође у сред горе чарне, 40
Ту пред њега четворо излазе.
Тројици је главе одсекао,
А Дамјану очи извадио.
Пустио их у ту воду ладну
Па их носи својој милој мајци. 45
Колико га сестра угледала
Толико је предањ ишетала,
Коња прима и за здравље пита:
„Како си ми, брате, путовао?”
„Здрав сам, сестро, јунак путовао, 50
А кад сам се двору повратио,
Ту преда ме четворо излазе;
Тројици сам одсекао главе,
А Дамјану очи извадио,
Пустио их у водицу ладну, 55
Доно сам их нашој милој мајци.”
Мајка чује Иванова гласа,
Па дозива свог сина Ивана:
„Ој Иване, мој сине једини,
Јеси л доно лађане водице?” 60
„Доно сам ти, не била ти ладна!
Мал кроз тебе не изгуби главу.
Да ме није срамота од света,
Оба би ти ока извадио,
Пушто би те у гору зелену, 65
Да се бијеш од граие до граие
Кано талас од брега до брега;
А сестру би златом позлатио,
Ко је види, нек се на њу чуди,
А ко чује, нека приповеда: 70
Сестра брата од смрти искупи!”
