Марко Краљевић у бој на Косово

Извор: Викизворник

* * *


Марко Краљевић у бој на Косово

Боже мили чудо невиђено,
поранио Марко Краљевићу
на својега коња шаренога
в’ром трчи, долином прескаче
у проклету земљу Каравлашку 5
па говори коњу шареноме:
„Трчи, коње, трком да трчимо
да обидемо Влашко и Богданско
да тражимо Вилип-Маџарину
и још с њега Сибињанин Јанка, 10
да скупимо војску по Србију
да идемо на Косово равно
где се слегла војска небројена."
Лети Шарац ко под облак тица
прескакује брда и долине 15
док долете до Дунаво воду.
Кад су били на Дунав на воду,
ту је Марко коња напојио,
напојио зобом наранио
и сам се је хлебом окрепио. 20
Дунав тече бистру воду носи
све овчари овце упладнили,
Марко свога коња не упладни,
натера га у Дунав студени.
Кад су били на другу обалу, 25
свири фрула чудан глас лелује,
жаловито песма одјекује:
„Тешко време судбина нам носи,
црн се сумрак над земљу надноси,
у лелек ће љуљке процвилети 30
из земљу ће крвца прокипети.“
Марко слуша жалостиве гласе,
Марко слуша грозне сузе рони.
Кад је било ноћу у поноћи,
стиже јунак у дворове беле 35
баш на белег Сибињанин Јанка,
грлише се и љубише људски,
па му вели Краљевићу Марко:
„Збирај војску куде тебе драго,
коњанике љуте оклопнике, 40
на Косово Турци ударили,
све пољане копљем окитили,
поробиће, веру уништиће
и питоме воде замутиће(?)
(снимак гласа није јасан)
Збирај војску побро од старине, 45
трчи право на Косово равно,
а ја идем уз Дунав на Саву,
код онога Вилип Мађарину,
нек сабира војску где му драго,
Косово је куга притиснула.“ 50
Стиже Марко Саве до обале,
на Саву се чудо догодило -
чудно чудо никад не виђено:
Ор'л лети над гору зелену
у кљуницу живу змију носи! 55
Змија му се окол главу вије,
крила стеже, а очи му пије.
Кад то виде Краљевићу Марко,
грозна га је мука уванула,
па окрену коња низатрашне 60
право оде на Косово равно.
Подноћ стиже граду Вучитрну
у пусту је кућу коња утерао
и ситним га зобом назобио.
Кад ујутру јутро освануло, 65
појде Марко лице да умије:
над главу му оџа узрикује,
узрикује нечасне молитве.
Расрди се Марко Краљевићу
па довану стубац од џамије, 70
срце игра џамија се љуља,
паде оџа на земљицу црну,
оџа паде а Марко допаде,
колико је се био разљутио -
ступалом му главу одвалио, 75
српску земљу поган да не грози.
Сад је Шарца добро опремио,
па је њему вакав говор дао:
„Ајде, Шаро, у бој да идемо
за крс часну крвцу да лијемо, 80
за крс часну и веру ришћанску!“
Стиже Марко на Косово поље
там затече битку започету:
бој се бије липти крвца свуда,
од крв је се земља размекшала 85
ко тресија под зелену траву.
Марко трже сабље оковане,
оковане љуто окаљене,
сече Турци као коса траву:
десет падну - тридесет допадну! 90
тријес падну - стотину допадну,
турска сила нигде краја нема!
Гледа Марко на север далеки
да ли иде Сибињанин Јанко,
да ли иде да ли војску води; 95
да ли иде Вилип Мађарина,
да ли иде да ли војска води!
Нема никог преко пусто поље,
турска сила од свуд натегнула;
вриште коњи, а пиште јунаци, 100
ваљају се крвави облаци!
Паде Лазар без главу остаде,
Милош уби турскога Мурата,
још посече на иљаде војску,
Вук Бранковић крену наопако 105
и на браћу ножеви потеже,
сави руке Турцима уз главу
савила га куга трескавица -
малко њега, више род по њега.
Марко сече главу не окреће, 110
кад се зачу из облака вила:
„Доста, Марко, греота од бога!“
Стушти ноња оде низ Ситницу
низ Ситницу горку и крваву.
Још је млого после војевао 115
и у црно буле завијао.


Певач, место записа и напомена

Забележио Радослав Раденковић, маја 1966. године у Галибабинцу. Песма је записана од Марије Стојадиновић, неписмене сељанке, рођене 1905. године. Она је, како сама каже, у младости била најбоља певица у целом овом крају. Певала је на преко 50 свадби, али и овако, на прелу и у пољу. Знала је стотину лирских и ових десет епских песама. Лирске песме је упамтила од бабе Настасије и мајке Милене, а епске од деде Мирослава док их је певао уз гусле. Каже да је знала много оваквих песама „оди разни српски јунаци и цареви“, али је она много тога заборавила, јер је деда умро кад је имала 15 година (око 1920. године).

Референце

Извор

  • Српске народне епске песме. Забележио Радослав Раденковић. 27/1987. бр. 4-5. стр 100.