Марко Краљевић се клади у верност своје жене

Извор: Викизворник


Марко Краљевић се клади у верност своје жене (љубе)


Фала богу, фала јединоме,
обложи се Марко Краљевићи,
обложи се с Турчин делибашу,
обложи се у Стамбола града,
пред самога цара и дванајес везира, 5
да говори Турчин делибаша,
да превари он Маркову љубу.
Говорија Турчин делибаша:
„Чујеш ли ме, Марко Краљевићи,
дај ми мене твоје светло руво, 10
и дај мене Шарца пеливанца.”
Па му дао Марко Краљевићи,
па му дао своје светло руво,
и му дава Шарца пеливанца,
обука се Турчин делибаша, 15
и јануја Шарца пеливанца,
право иде Турчин делибаша,
право иде у Прилепа града.
Кад је био у широко поље,
видела га дилбер Анћелија: 20
„По аљине, како да је Марко,
по јунака, ка да није Марко!”
Па казује дилбер Анћелија,
па казује Тоде измећарке:
„Чујеш ли ме, Тодо измећарко, 25
иде јунак кроз широко поље,
по аљине како Марко да је,
и по коња како Марко да је,
по јунака, ка Марко да није;
ти га чекај на оборња врата, 30
ако је Марко он ће да те кара,
ако није он ће да те гледа.”
Чекала га Тода измећарка,
чекала га у оборња врата;
јунак стиже, ништа не говори, 35
сал гу гледа милема очима.
Па казује Тода измећарка,
па казује дилбер Анћелије:
„Чујеш ли ме, дилбер Анћелија,
јунак стиже, ништа не говори,
сал ме гледа с милема очима.”
Тад говори дилбер Анћелија:
„Чујеш ли ме, Тодо измећарко,
ти ми вежи (његовога) коња,
да га Марко никад не везује,
ако је Марко он ће да те кара,
ако није он ће да те гледа,
да те гледа милема очима”.
Везала му Тода измећарка,
везала му Шарца пеливанца,
де га Марко никат не везује;
јунак ћути, ништа не говори,
сал гу гледа милема очима.
Па казује Тода измећарка,
па казује дилбер Анћелије:
„Чујеш ли ме, дилбер Анћелија,
ја му веза Шарца пеливанца,
де га Марко никад не везује,
јунак ћути, ништа не говори,
сал ме гледа милема очима.”
Тад говори дилбер Анћелија:
„Чујеш ли ме, Тодо измећарко,
ти ми турај господске вечере,
што ги Марко никад не вечера,
ако је Марко он ће да те кара,
ако није он ће да те гледа.”
Турила му Тода измећарка,
турила му господске вечере,
што ги Марко никад не вечера;
јунак вечера, ништа не говори,
сал гу гледа милема очима.
Па казује Тода измећарка,
па казује дилбер Анћелије:
„Чујеш ли ме, дилбер Анћелија,
ја му тури господске вечере,
што ги Марко никад не вечера,
јунак вечера, ништа не говори,
сал ме гледа милема очима.”
Говори гу дилбер Анћелија:
„Немој, вели, сву ноћ да заспијеш,
зе ће нама превара да бидне.”
Свуноћ није Тода измећарка,
свуноћ није сана боравила,
пред саба је сана освоија,
на столицу, богме, и заспала.
Ту се дигне турски делибаша,
ту се диже на јуначке ноге,
те одсече Тоде измећарке,
те гу одсече десну страну косе,
једнак одсече па одмах побеже.
Запискала Тода измећарка,
запискала до бога се чуло,
дочула гу дилбер Анћелија,
дочула гу и њу запитала:
„Што би тебе, Тодо измећарко?”
„Како што је, дилбер Анћелијо,
зипи јунак на јуначке ноге,
те ми одсече десну страну косе,
једнак одсече, једнак и побеже!”
Тад говори дилбер Анћелија:
„Чујеш ли ме, Тодо измећарко,
ти ми слегни доле у коњушке,
те ми избери коње ластавичке,
ја да растресим моје русе косе,
те да трчимо у Стамбола града,
да затекнемо Марка у животу!”
Ту ми слеже Тода измећарка,
ту ми слеже доле у коњушке,
те ми избра коње ластавачке,
растрсила дилбер Анћелија,
растрсила своје русе косе,
па узјануше коње ластавачке,
право иду у Стамбола града.
Ту је стига Турчин делибаша,
ту је стига у Стамбола града,
па изнеја оне русе косе,
прекрстија Марку Краљевићу,
прекрстија оне беле ноге,
прекрстија на студени камен,
па стегнуја ону белу шију.
Ту загрћа Турчин делибаша,
ту загрћа оне беле руке,
да погуби Марка Краљевића.
Говорија Марко Краљевићи:
„Чујеш ли ме, Турчин делибаша,
добро мисли па мене удари,
ти ћеш моју главу сабљом откинути,
а ја ћу твоју зубима одкидати!”
Трипут бија сабљу прекалија,
није смеја Марка да удари.
Ту је стигла дилбер Анћелија:
„Гајрет, Марко, гајрет господаре,
неће тебе превара да бидне,
варају ти твоје измећарке!”
Ту ми зипи Марко Краљевићи,
ту ми зипи на јуначке ноге,
те довати сабљу димискињу,
те погуби Турчин делибашу,
па погуби дванајест везира,
и погуби две иљаде војску,
сви што беју испати и шаити.



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Народна књижевност Срба на Косову - Јуначке песме, приредио др. Владимир Бован, Јединство, Приштина, 1980, стр.: 105-108