Марко Краљевић и љуба Анђелија
О, фала Богу, фала јединоме,
оде Марко с љубом да вечера;
вечераше господске вечере,
и они пише руменога вина,
и у лафа (мало) полафише, 5
ту говори љуба Анђелија:
„Чујеш ли ме Марко господаре,
ево има девет годин дана,
како си ме за љубу узеја,
још ме нису у руци носија." 10
Ту говори Краљевићу Марко:
„Баш ну хоћу у руци да те носим,
да се дигнеш јутре на подранак,
да замесиш те ситне колаче,
да закитиш кићену здравицу, 15
да зазобиш Шарца пеливана,
мене Шарца, а и тебе Дору!"
Ка то чула љуба Анђелија,
то се диже рано на подранак,
па учини како Марко рече, 20
те замеси те ситне килаче,
и закити кићену здравицу,
и зазоби Шарца пеливана,
Марку Шарца, а и њојзи Дору.
Елем, зора крила раширила, 25
а Даница лице обелила,
јарко сунце, елем, да изгреје,
па отиде горе на чардаке:
„Диг се Марко, диг се господаре,
елем зора крила раширила, 30
а Даница лице обелила,
јарко сунце, елем, да изгреје,
оћеш, Марко, пута да путујеш!”
Па устаде (Марка) на лагане ноге,
па говори своје верне љубе: 35
„Чујеш ли ме, љубо Анђелијо,
баш ту оћу пута да путујем,
дај ми љубо једну купу вина,
једну мене, а и другу Шарцу!"
Па кренуше пута да путују, 40
помолише се Богу јединоме,
и Богу и Свете Недеље.
Путовали до три бела дана,
до три дана, до три ноћи тамне.
Кад су дошли до Рељач планине, 45
врло га је (Марко) дремка задолела,
па говори своје верне љубе:
„Чујеш ли ме моја верна љубо,
дедер мало ти ми сад запевај!"
Зазор дође љубе Анђелије: 50
„Чујеш ли ме Марко господаре,
зар ти не знаш ко ти овде седи,
овде седи Мијо арамбаша,
што ме оно мене запросија,
а ти си ме (тада) препросија, 55
овде седи са тријес другара”.
Ал говори Краљевићу Марко:
„Чујеш ли ме моја верна љубо,
ил да певаш, ил да главу сечем!"
Зазор дође љубе Анђелије, 60
па му викну танко гласовито,
све од горе лишће попадало,
и зелена трава полећела;
ал то чуше тријесет другара,
па говоре Мије арамбаше: 65
„Чујеш ли нас, Мијо арамбашо,
арамбашо, наша поглавицо,
ево има три године дана,
како смо (ми) у Ривач планину,
да л то дува силна ветретина, 70
да л то лети црна орлетина,
што од горе лишће попадапо,
што зелена трава полећела?"
Ту говори Мијо арамбаша:
„Чујте мене тријест другара, 75
нит то дува силна ветретина,
нит то лети црна орлетина,
већ то пева љуба Анђелија;
чујте мене, тријесет другара,
ко је јунак Марку да изађе, 80
да изађе Марку на друмове,
да увати Марка живог?”
Сви тријесет ником поникоше,
и у црну земљу погледаше,
ал се јави тај куси Мијајло, 85
па он узе гусле и гудало,
па искочи Марку на друмове,
па затвори своје очи чарне,
па уз гусле тужну песму пева;
ту пролази Марко Краљевићу, 90
сажали се па се и превари,
па се скида од Шарца пеливана,
па довати слепога гуслача,
опа га меће на рамена Шарцу;
ал је Марко врло задремао, 95
задремао па је и заспао;
кад то виде куси Мијаило,
скида колан па везује Марка;
кад је беле руке завезао,
виде Марко шта ће да га нађе. 100
Он га носи Мије арамбаше;
кад га виде Мија арамбаша,
лудо ти се Мија зачудија,
како Марка тако да га веже,
ал говори љуба Анђелија: 105
„Чујеш ли ме, Мијо арамбашо,
немој њему главу да одрежеш,
ти си мене бија запросија,
а он ме је бија препросија,
девет година црн леба сам јела, 110
нити јела, нити воде пила,
но дај мене сабљу племениту,
да му скратим ту русу главу!"
Превари се Мијо арамбаша,
па гу даје сабљу прелемениту; 115
не му крати љуба русу главу,
но му крати те тешке колане,
па ти даје Марку (остру) сабљу;
он од тријес шесет ји направи,
ал остави кусога Мијајла, 120
па га води доле на друмове,
па му вади оне очи чарне,
па му крати ону десну руку:
"Па сад гуслај за твога живота!"
Оде Марко с љубом певајући, 125
оста куси на друм тугујући.
