Марко Краљевић и орао

Лежи Марко крај друма царева,
покрио се зеленом доламом,
по образу срмајли-марамом,
чело главе копље ударио,
за копље је Шарац коњиц свезан,
на копљу је сура тица орле,
шири крила, Марку чини хлада,
а у кљуну носи воде хладне,
те запаја рањена јунака.
Ал' беседи из горице вила:
„О, бога ти, сура тицо орле,
што је теби добра учинио,
учинио Краљевићу Марко,
шириш крила те му чиниш хлада,
и у кљуну носиш воде хладне
те запајаш рањена јунака?“
Ал' беседи сура тица орле:
„Мучи вило, муком се замукла!
Како м' није добра учинио,
учинио Краљевићу Марко?
Можеш знати и паметовати
кад изгибе војска на Косову
И обадва цара погинуше,
цар Мурате и кнеже Лазаре,
паде крвца коњу до стрмашца
и јунаку до свил'на појаса,
по њој плове коњи и јунаци,
коњ до коња, јунак до јунака?
А ми тице долетисмо гладне,
долетисмо и гладне и жедне,
људскога се нахранисмо меса
и крви се људске напојисмо,
а моја се крила заквасише;
плану сунце из неба ведрога,
те се моја крила окореше,
ја не могох с крил'ма полетити,
а моје је друштво одлетило,
ја остадох насред поља равна,
те ме газе коњи и јунаци.
Бог донесе Краљевића Марка,
узе мене из крви јуначке,
однесе ме у гору зелену,
па ме метну на јелову грану.
Из небеса ситан дажд удари,
те се моја крила поопраше,
и ја могох с крил'ма полетити.
полетити по гори зеленој,
састадох се с мојом дружбиницом.
Друго ми је добро учинио,
учинио Краљевићу Марко:
можеш знати и паметовати,
кад изгоре варош на Косову
и изгоре кула Аџагина?
Онде били моји орлушићи,
па их скупи Краљевићу Марко,
он их скупи у свил'на недарца,
однесе их двору бијеломе,
па их храни читав месец дана,
читав месец и недељу више,
па их пусти у гору зелену,
састадох се с моји орлушићи;
то је мени учинио Марко“.
Спомиње се Краљевићу Марко
као добар данак у години.