Марко Краљевић и аждаха

Извор: Викизворник


Марко Краљевић и аждаха
5

Кулу гради црни Арапине,
У приморју у крај мора црног,
На сумеђу српском и арапском,
Кад је Арап кулу направио,
У ширине до триста аршина,
У висине пет стотин' аршина,
Кад је танку кулу направио,
А под кулом камену тавницу,
У тавници триста басамака,
Как'а му је проклета тавница,
У тавници вода до кољена,
А зелена шаша до појаса,
А по њој се џилитају гује,
У н>у стави неситу аждаху,
Све је храни од јунака месом,
Све он хвата код мора јунаке,
Покрај мора на обали сињој,
Па јунаке баца у тавницу,
Како кога баци у тавницу,
Све их ждере шаровита гуја.
Онда рече троглав Арапине:
»Браћо моја, до триста Арапа,
Још да ми је дохватит јунака,
Каурина Краљевића Марка,
Да га бацим на дно у тавницу,
Не би ли га прождријела гуја,
Он друкчије ни умријет неће,
Ниђе куле ни тавнице нема,
У којој се није осужњио,
Али ниђе није погинуо,
Све га хране у тавници виле,
Ако л' падне у моју тавницу,
Ту му неће помоћ моћи виле.«
Мало време за дуго не било,
Арап пође низ приморје равно,
Те он хвата сужње у тавницу,
Док он дође до једне механе,
У механи крчмарица Роса,
Пред механом Шарац Краљевића,
А о Шарцу тешка топузина,
Кад то виђе црни Арапине,
То је њему врло мило било,
Ал' не смије Арап у механу,
Већ завика Росу крчмарицу:
»Крчмарице! Изнеси ми вина!«
Крчмарица на ноге скочила,
Изнесе му једну купу вина,
Купу попи црни Арапине,
Пак бесједи крчмарици Роси:
»Крчмарице, сиња кукавице,
Кога имаш у пјаној механи?
Оклен теби Шарац Краљевића?«
Крчмарица сједе бесједити :
»Не питај ме, ага Арап-ага,
Ноћас ми је на конаку Марко,
Од синоћке таман до јутроске,
Он ми бијо седамнајест пута,
А попио млогу вересију,
Тешко томе коме Марко дође,
Винце пије, а винце не плаћа,
Пак је заспо у пјаној механи,
Попио ми цијел тулум вина,
Рујно сам му вино затровала,
Не би ли га како успавала.«
Кад то зачу црни Арапине,
Он завуче у џепове руке,
Пак јој даде дванајест дуката,
Пак улеће у пјану механу,
Марко спава, ни хабера нема,
Јер је Марка освојило пиво,
Пак улеће црни Арапине,
Па му свеза на плећима руке,
Од лаката, таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца,
Кад му свеза наопако руке
Арапче га ногом ударило:
»Устан' море, да се напијемо,
Што си досад ти попио пива,
Вересије покрај мора црног,
Ти продаји дебела Шарина,
Па ти плаћај крчмарици пиво,
А одселе што попијеш, Марко,
Ја ћу за те крчмарици плаћат.«
Јадан Марко кад се пробудио,
Ногам' миче, макнути не море,
Рукам' миче, макнути не море,
Онда виђе, ђе је погинуо,
Крчмарица пиво навалила,
И Арапа црног напојила:
»Напиј ми се, ага Арап-ага,
Кад укиде мога душманина,
Душманина и мога и твога,
Каурина Краљевића Марка,
Кога таког већ не рађа мајка.«
Кад се Арап пива напојио,
Од земљице на ноге скочио,
Свеза Марка за коња Шарина,
Одведе га у приморје равно,
Па га баци на дно у тавницу,
Кад га сведе на дно у тавницу,
Онђе му је ноге опростио.
Нек га ждере шаровита гуја.
Пак се Арап натраг повратио
И велики шенлук учинио,
Запалио дванајест прангија,
Нек се знаде и нек се познаје,
Ђе погуби Краљевића Марка,
Кад је Марко сишо у тавницу,
Дочека га несита аждаха,
Стаде ждерат Краљевића Марка,
Рођенога српскога јунака,
А Марко се мудар догодио,
Пак он преви ногу у кољену,
Десну ногу у десном кољену,
Не би ли је како преварио,
Пак јој даде у бијеле зубе,
Аждаха га зуб'ма прихватила,
Прождрије му ногу до појаса,
Марко гицну ногом и кољеном,
Јер је јака нога у јунака,
Заглави јој уста до рамена,
Ту је гују мртву оставио,
Усмрђе се проклета аждаха,
Тавницу је смрадом задавила.
Тако стаде три бијела дана,
Ту бијаше крчмарица Мара,
Украј куле црног Арапина.
Којуно је Арап заробио,
Из Србије српске краљевине,
Те му служи вино и ракију,
Она знаде Крал>евића Марка.
Кад је једно јутро освануло,
Крчмарица рано уранила,
Прије зоре и бијела дана,
А понесе воска и тамјана,
Да окади кости Краљевића,
Кад дође на мрачну тавницу,
На мазгалу промолила главу,
Пак погледа у мрачну тавницу,
Кад ту сједи Марко Краљевићу,
Код њега се распанула гуја,
Опази је Краљевићу Марко,
Онда Мари Марко говорио:
»Секо моја, крчмарице Маро,
Донеси ми пива и једива,
Даћу теби благо небројено,
Ишти блага колико ти драго,
А не казуј црну Арапину,
Ђе је, Маро, у животу Марко,
Ако Бог да, те суђено буде,
Те се када ослободи Марко,
Пазићу те кајно своју мајку.«
Крчмарица питома Српкиња,
Она тешко за Бога хајаше,
И овако Марку говораше:
»Господине, Краљевићу Марко,
Хранићу те селам годиница,
А нећу ти паре ни динара,
Ни' ћу казат Арапину црну.«
Тако стаде за двије године,
Када настаде трећа годиница,
Арапин се мамом помамио,
На Србију земљу навојштио,
Не боји се цара ни ћесара,
Јер је Арап у'апсио Марка,
Србија га славно дочекала,
Поврати му преко мора војску,
Доћера га до земље арапске,
Бијелу му кулу опколише,
Онда рече црни Арапине:
»Тешко њему до Бога милога,
Да се сада море јунак наћи,
Да дочека Србе на богазу,
Да му танке не поробе куле,
Ја би' добро тога даровао,
Да је Бог д'о, срећа донијела,
Да је сада у животу Марко,
Испод куле у мрачној тавници,
Ако би ми Србе дочекао,
Моју танку кулу одбранио,
Ја би' њему живот поклонио.«
А вели му танана Арапка:
»Арапине, себи душманине,
Колико сам теби говорила,
Да не храниш под кулом аждахе,
Да је сада у животу Марко,
Ти би дао на товаре благо,
Нека твоју замијени главу,
Па би њега ласно погубио.«
Кад то зачу Мара крчмарица,
Апапу је 'вако говорила:
»Шта би дао за Маркову главу,
Да ти видиш да је у животу?
Би ли Марку живот поклонио,
Ако би ти главу заклонио?«
Тадај Арап сједе бесједити :
»Ја бих дао три товара блага,
И Марку би живот поклонио,
Ако би му живот поклонио,
Док би Марко војску повратио,
И душмане моје погубио,
Опет бих ја Марка ухватио,
И бацио на дно у тавницу.«
Кад то зачу крчмарица млада,
Крчмарица мудра и паметна,
Заиска му од тавнице кључе:
»Дај ми кључе, да обидем Марка.«
Када дође на тавницу мрачну,
Она Марку од истине каже,
Ђе га Арап на Србију спрема,
И ђе Арап тврде вјере нема,
Све му каза што је и како је.
А кад Марко зачу лакрдију,
Овако је њојзи говорио:
»Крчмарице, по Богу сестрице!
Избави ме из мрачне тавнице,
Не бих ли се сабље добавио,
Арапа бих ласно погубио.«
А полеће млада крчмарица,
Пак долеће црну Арапину.
Њему каже за Краљевић Марка,
Арапин јој муштулука даје,
Даде њојзи хиљаду дуката,
Пак избави из тавнице Марка,
Те је Марка напојио вина,
И даде му дебела Шарина,
И Маркову сабљу и оружје,
Кад се Марко сабље добавио,
И Шарина коња прихватио,
Сједе Марко на коња Шарина,
А припаса уз бедрицу ћорду,
У српску га окренуо војску,
Кад у српску загазио војску,
Бритку сабљу натраг окренуо,
Не би ли се Срби осјетили,
Да он с њима ратовања нема,
Кад то виђе славна Србадија,
Они Марка једва дочекаше,
Своју војску натраг иступише,
Иступише, пак је повратише,
На арапску кулу окренуше,
Све Арапе живе похваташе,
Ухватио Краљевићу Марко
Свог крвника троглав Арапина,
Пак му свеза наопако руке,
У плећи га ногом ударио:
»Устан', море, да пијемо вино!
Да ти вратим шалу за срамоту!«
Сједе пити црвенику вино,
А говори црну Арапину:
»Арапине, црни копиљане,
У тебе је под кулом тавница,
У тавници шаровита гуја,
А у мене о бедрици муња,
Која ће ти обријати главу!
Ти есабиш да си преварио,
Ал' ме нико није преварио,
Док је мени Бога истинога,
Пак ме ни ти преварити нећеш,
Вратићу ти шалу за срамоту.«
Кад то рече, на ноге скочио,
А на сабљу руку наслонио,
Зубом шкрину, док му сабља сијну,
Три арапске посијече главе,
Пак на млађе срклет учинио:
»Све робити и ватром палити!«
Арапову кулу поробио.
Поробише, ватром запалише,
На товаре благо покупише,
Крчмарицу Мару поведоше,
У Србију славну одведоше,
Дадоше јој на товаре благо,
И вратише у Србију војску.
Када Марко у приморје сиђе,
Он ухвати Росу крчмарицу,
Срдито јој Марко говорио:
»Стани море, да ти пиво платим?«
Обуче јој воштану кошуљу,
Пак запали су четири стране,
Пороби јој вино из механе,
Пак дебела посједе Шарина,
Оде Марко здраво и весело,
И понови српску краљевину.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., str. 107-114.