Марко Краљевић и Хреља Бошњанин5
0001 Пију вино до три побратима
0002 У Костуру, граду бијеломе.
0003 Једно ми је Краљевићу Марко,
0004 А друго је Сибињанин Јанко,
0005 Треће побре Хреља Бошњанине.
0006 Обазнали од Костура Турци,
0007 Од Костура тер затворе врата.
0008 Стала вика по граду Турака,
0009 Да ухите до три побратима.
0010 Успели се граду на бедеме,
0011 Да би кудар побри побјегнули,
0012 Ал се никуд побјећи не може.
0013 А кад види Хреља Бошњанине,
0014 Да ли ће их ухитити Турци,
0015 Скочи Хреља мосте од Костура.
0016 Тад поцвиље и Јанко и Марко:
0017 ”Врат’ се амо, Богом побратиме!
0018 Па нам русе одас’јецај главе,
0019 А немој нас оставити жив’јех,
0020 Да нас муче по Костуру Турци.”
0021 А кад их је Хреља разумио,
0022 У живу га срцу забољели,
0023 Па прескочи мосте од Костура,
0024 И к њима се Хреља узврнуо,
0025 Јами Марка под десно пазухо,
0026 Јанка узме под пазухо л’јево,
0027 Скочи ш њима мосте од Костура
0028 И изађе под Костур на воду.
0029 То т’ на води проклета дјевојка
0030 Сестра драга Михне од Костура,
0031 Па повиче танко гласовито:
0032 ”Ђе си, вуче, који два привуче!
0033 Обрни се главом пут дјевојке,
0034 Нек те видим лишце у јуначко.
0035 Вести ћу ти у махраму лишце,
0036 Те ти игда ка Костуру сидеш,
0037 Да те по чем познати умијем.”
0038 Обрће се Хреља Бошњанине
0039 Русом главом пут дјевојке младе,
0040 А проклета Костурка дјевојка
0041 Удари га стр’јелом мађијаном.
0042 Од милости Хрељу устр’јелила,
0043 Паде Марко траву на зелену.
0044 Кад то виде и Јанко и Марко,
0045 Како змије поцвилише љуте.
0046 Жао им га оставити било,
0047 Па га Маркои на плећи јамио
0048 И вуче га пољем костурскијем,
0049 Донесе га повише Костура.
0050 Кад се Марку носит додијало,
0051 Стави Хрељу под јелу зелену,
0052 Па ту побри гробље ископали,
0053 Укопали Хрељу побратима.
0054 Тешко цвиле како двије змије,
0055 Под јелу се чешће озираше,
0056 Ђе оставе Хрељу побратима
0057 И отиду зеленом горицом.
0058 Оста Хреља под јелом зеленом,
0059 А проклета дјевојка Костурка
0060 Сваки данак Хрељу походила,
0061 Носила му ручке и обједе,
0062 На промјену танахне кошуље.
0063 То је вр’јеме постојало мало,
0064 Састале се три јуначке мајке:
0065 Једно мајка Краљевића Марка,
0066 Друго мајка од Сибиња Јанка,
0067 Треће мајка Хреље Бошњанина,
0068 На Дунају, на води студеној,
0069 Па се оне хвалити стадоше.
0070 Рече мајка Краљевића Марка:
0071 ”Није мајка родила јунака,
0072 Што ја мога Краљевића Марка.”
0073 Рече мајка од Сибиња Јанка:
0074 ”Није мајка родила јунака,
0075 Што ја мајка од Сибиња Јанка.”
0076 Мучи мајка Хреље Бошњанина,
0077 А низ образ грозне сузе л’јева,
0078 Да је њојзи Хреља погинуо,
0079 Под Костуром, он се не б’јелио!
0080 Све то мисле три мајке јунаке,
0081 Да их нико одникле не чује,
0082 Све то слуша Краљевићу Марко,
0083 Чује Марко иза воде хладне,
0084 Па говори Краљевићу Марко:
0085 ”Умукните, дв’је јуначке мајке!
0086 Не хвал’те се, није вам пристојно,
0087 Нек се хвали Хрељичина мајка,
0088 Ти се хвали, теби је пристојно!
0089 Ти си мајка родила јунака,
0090 Примио је и мене и Јанка
0091 Преко моста од Костура града,
0092 Ал проклета Костурка дјевојка,
0093 Која побра устр’јелила мога!
0094 Ал да би ме не родила мајка,
0095 Нег кобила како коња мога,
0096 Ако не ћу ка Костуру поћи.
0097 Осједнут ћу студену водицу,
0098 Ол ухитит Костурку дјевојку,
0099 Оли моју изгубити главу,
0100 Оли побра осветити мога.”
0101 То изрече Краљевићу Марко
0102 И отиде двору бијеломе,
0103 Па изведе шарца, коња свога,
0104 Оправља га Краљевићу Марко.
0105 Кад је Марко коња оправио,
0106 Марко иде дворе у бијеле.
0107 Узме Марко, што је од потребе,
0108 Све његово оружје свијетло,
0109 Па изађе из куле бијеле
0110 И баца се коњу на рамена.
0111 Иде Марко Костуру б’јеломе,
0112 Скрије коња од водице даље.
0113 Он се Марко хладној води вуче,
0114 Чека младу Костурку дјевојку.
0115 Кад је зора заб’јелила б’јела,
0116 А ево ти Костурке дјевојке,
0117 Сестре драге Михне од Костура.
0118 Кад је дошла на воду студену,
0119 Прво б’јело лишце умивала.
0120 А гледа је Краљевићу Марко,
0121 Па ми скочи на ноге лагане,
0122 Ухитио Костурку дјевојку,
0123 Сестру драгу Михне од Костура,
0124 Па је води уз то поље равно,
0125 Докле дође до коња својега.
0126 Па је меће коњу на рамена,
0127 Ш њоме иде уз поље костурско,
0128 Докле дође зелене до горе
0129 Близу гробља Хреље Бошњанина.
0130 Па је бије гвозденом канџијом
0131 И говори Краљевићу Марко:
0132 ”Реци мени, Костурко дјевојко!
0133 Зашто си ми побра погубила,
0134 Ол мађија побратима мога?
0135 Ако си га, кучко, погубила,
0136 Божија те ст’јела ударила,
0137 Што погуби онаког јунака?
0138 Црна би га земља проплакала.
0139 То л’ ми не ћеш повидјети право,
0140 Оба ћу ти ока извадити.”
0141 Говори му дјевојка Костурка,
0142 Сестра драга Михне од Костура:
0143 ”Не ударај, Богом побратиме!
0144 Није теби Хреља преминуо.
0145 Н’јесам ти га, побре, ударила,
0146 Да погубим побратима твога,
0147 Нег је моме срцу омилио.
0148 Ударих га стр’јелом мађијаном,
0149 Од милости, Богом побратиме!
0150 Да м’ се могу назвати љубовца.
0151 Ако ћеш ми тврду вјеру дати,
0152 Да ми не ћеш ништа учинити,
0153 Нег да ћеш ме ш њиме оженити,
0154 Ја ћу ти га жива повратити.”
0155 Када чуеј Краљевићу Марко,
0156 Да ће Хрељу повратит дјевојка
0157 И да же му побро оживљети,
0158 По трипут јој тврду вјеру дава,
0159 Да јој не ће ништа учинити,
0160 Нег да ће га ш њоме оженити.
0161 Тад да видиш дјевојке Костурке,
0162 Како скаче гори по зеленој.
0163 Бере млада вида од мађија,
0164 Па се сврне јеле под зелене
0165 На вр’ гроба Хреље Бошљанина.
0166 Па му с гробља црну земљу диже,
0167 Помаго јој Краљевићу Марко.
0168 Из земље су Хрељу извадили.
0169 Тадар млада дјевојка Костурка
0170 Привија му вида од мађија
0171 И таре га лишце уз јуначко.
0172 Сједе Хреља траву на зелену,
0173 Јунак сио, очи отворио.
0174 Кад видио Краљевића Марка,
0175 Па је њему Хреља говорио:
0176 ”Ђе си, побре, за Бога милога!
0177 Откле ти је Бог и срећа дала,
0178 Да ухитиш дјевојку Костурку,
0179 Која ме је стр’јелом ударила
0180 И у црну земљу поставила?
0181 Хвала моме Богу великоме,
0182 А и теби, мили побратиме!
0183 Који си ме, побре, слободио,
0184 А од младе дјевојке Костурке!
0185 Држала ме у мађијам тешким,
0186 Сваку ноћцу к мени доходила,
0187 Ербо сам јој срцу омилио.”
0188 Па да видиш Хрељу Бошњанина!
0189 И сам Хреља о женидби ради,
0190 Те бесједи побратиму своме:
0191 ”Ајде, побре, да јој тако буде!
0192 Водимо је двору бијеломе,
0193 Покрстит је, за њу се вјенчати,
0194 Ти ћеш бити за кума вјенчана.”
0195 Да ко види Костурку дјевојку!
0196 Боже мили, драго ти јој било!
0197 Па се Хрељи вије око врата
0198 И љуби га лишце у бијело,
0199 Пољуби га три четири пута,
0200 Да је бројит, би се забројио.
0201 Отоле се побри оправили
0202 Двору б’јелу Хреље Бошњанина.
0203 Нетон дођу, покрсте дјевојку,
0204 Лијепо јој име износили,
0205 Л’јепо име: Јеле Хрељичина.
0206 Па ожене Хрељу Бошњанина,
0207 Марко био за кума вјенчана.
0208 Лијепо се с Хрељом миловала,
0209 Каконо се два ока милују.
0210 И то вр’јеме нестало за веле,
0211 То се чудо и до цара чуло.
0212 Жао било цару честитоме,
0213 Да је Хреља одвео дјевојку,
0214 Покрстио, ш њом се оженио.
0215 Царе ради Хрељу погубити,
0216 Па ми сједе, б’јелу књигу пише
0217 И шаље је Јели Хрељичиној.
0218 Овако јој у тој књизи кити:
0219 ”О Костурко, Хрељичина љубо!
0220 Ти си прије Туркињица била,
0221 Сад се зовеш љуби Хрељичина.
0222 Ак’ се хоћеш назвати царица,
0223 Љуби моја, Стамболу госпоја,
0224 Отруј Хрељу, твога господара.
0225 Послат хоћу мојега везира,
0226 Ш њиме другу стотину Турака,
0227 Да те воде Стамболу б’јеломе.”
0228 Кад је царе књигу накитио,
0229 Отправи је Јели Хрељичиној.
0230 Када Јели б’јела књига дође,
0231 Књигу штије, а на њу се смије,
0232 Па дозивље Хрељу Бошњанина:
0233 ”Ђе си, Хреља, жива жељо моја!
0234 Да ја теби једно чудо кажем,
0235 Да ти кажем, драги господаре!
0236 Што ми пише од Стамбола царе.”
0237 Па му б’јелу књигу доносила,
0238 Пружила му руке у јуначке.
0239 Књигу гледа Хреља Бошњанине.
0240 Кад видио, што је накићено,
0241 Штоно царе из Стамбола пише,
0242 Он говори Јели, љуби својој:
0243 ”Пиши књигу, Јелеј, љуби моја!
0244 Да си, Јеле, мене отровала,
0245 Нека шаље његова везира,
0246 Ш њим Турака, колико му драго.
0247 Кад опремиш листак књиге мале,
0248 Градит ћемо танахну коцију,
0249 Стави мене у коцију жива,
0250 Украј мене оковану ћорду.
0251 Кадар дође цареви везире
0252 И ш њим дођу јањичари Турци,
0253 Реци њима, Јеле, љуби моја:
0254 ” ”Кад је мени Хреља умирао,
0255 На смрти је мени наредио,
0256 Да г’ од двора даље укопамо,
0257 За то Турци, мила браћо моја!
0258 Прихитите тахахну коцију,
0259 Носите је зелене у горе,
0260 Нек у гори Хрељу укопамо,
0261 Нек исправим, што м’ је наредио.” ”
0262 То малахно вр’јеме постануло,
0263 Јеле цару књигу отправила:
0264 ”Царе св’јетли, мили господаре!
0265 Ја сам мога Хрељу отровала.
0266 Шаљи Турке, кадгод ти је драго,
0267 И твојега пред њима везира.”
0268 Кад је б’јелу књигу направила,
0269 Опреми је Стамболу б’јеломе.
0270 Када цару б’јела књига дође,
0271 Књигу гледа од Стамбола царе.
0272 Кад видио, што му Јела пише,
0273 Од милости књигу пољубио,
0274 Од весеља у њедра бацио.
0275 То не чини од Стамбола царе,
0276 Да с’ весели Јели Хрељичиној,
0277 Него чини од Стамбола царе,
0278 Што погину Хреља Бошњанине,
0279 Тер пошиље својега везира
0280 И стотину млад’јех јањичара.
0281 Иду на двор Хреље Бошњанина.
0282 Јеле Хрељу полоћила била
0283 И ставила у коцију танку
0284 И код њега оковану ћорду.
0285 У то доба цареви везире
0286 У бијеле дворе ушетао.
0287 Стаде цвилит Јеле Хрељичина,
0288 Брез невоље, како од невоље.
0289 Говори јој цареви везире:
0290 ”Зашто цвилиш, млада султанија!
0291 Зашто цвилиш Хрељу Бошњанина,
0292 Ал за царем бит ти боље не ће?”
0293 Али му је Јеле говорила:
0294 ”Жалим Хрељу, цареви везире!
0295 Ш њиме ми је свако добро било,
0296 Милово ме више него себе,
0297 А сад сам га јадна отровала.
0298 Ал је мени Хреља оставио
0299 На самрти, кад је умирао,
0300 Да г’ однесем од двора далеко
0301 И укопам у гори зеленој.
0302 Узмите га, витезови Турци!
0303 Ностие га горе у зелене.”
0304 Кадар Турци Јелу разумјели,
0305 Прихитили танену коцију,
0306 Па га вуку у горе зелене.
0307 Носе њега на промјену Турци.
0308 Ал се њима ности додијало,
0309 Па завичу танко иза гласа:
0310 ”Господаре, цареви везире!
0311 Копај врага ол г’ у гору бацај,
0312 Ми га више носит не можемо.”
0313 Ал говори цареви везире:
0314 ”Ва баците у гору коцију,
0315 Нек се тамо с гором разговара
0316 И звјерињем од горе зелене.”
0317 Баце Турци у гору коцију,
0318 С њом удрили о црну земљицу,
0319 Из коције Хреља излетио
0320 Бритком сабљом у десници својој,
0321 Па на Турке уриш учинио.
0322 Св’јех пос’јече, н’један не утече.
0323 Сама пушти царева везира,
0324 Нека иђе Стамболу б’јеломе,
0325 Нека цару св’јетлу припов’једа,
0326 Како му је на конаку било.
0327 Везир пође Стамболу б’јеломе,
0328 Једва духат Стамболу допаде
0329 И донесе св’јетлу цару гласе.
0330 Цар се тешким чудом зачудио,
0331 Ал од стида никоме не каже.
