Марко Краљевић и Света Недеља
Подранио Краљевићу Марко,
Подранио у недјељу свету
Прије зоре и бијела дана,
Подранио у лов у планине.
Нит’ се крсти, нит’ се Богу моли, 5
Већ он иде у лов у планине.
А кад дође у лов у планине,
Лови лова по гори зеленој;
Ништа му се уловит’ не даје.
Сједе Марко под јелу зелену, 10
Ведро било, па се наоблачи,
Из облака тиха роса пада,
А у роси змија шаровита,
Паде она Марку на грлашце,
Па се Марку око грла вије, 15
Уз образ му главу наслонила.
Кад то видје Краљевићу Марко,
Препаде се, како никад није.
Хоће Марко да је скине с врата,
Ал се змија ни кренути не да. 20
Кад то видје Краљевићу Марко,
Још се горе јунак препануо,
Па прихвати дебела Шарина
И њему се баца на рамена,
Те потјера двору бијеломе. 25
А кад дође пред бијеле дворе,
Бијели му двори затворени.
Виче Марко иза свега гласа:
„Отвор’ дворе, стара мајко моја
А кад га је мајка разумјела, 30
Ишетала на прозор од двора.
Кад видјела свога сина Марка
И на њему змију шаровиту,
Тешко се је стара препанула,
Па побјеже у биједе дворе. 35
Кад то видје Краљевићу Марко,
Да је њему мајка побјегнула,
Да му дворе отворити неће,
Он је своју љубу дозивао:
„О, Јелице, драга љубо моја! 40
„Отвори ми двора бијелога,
„Је ли сада, је ли већ никада.
„Сада ћу се дијелити душом.“
А кад ли га љуба разумјела,
Ишетала на прозор од двора. 45
Кад угледа господара Марка
И ка њему змију шаровиту,
Тешко се је, млада, препанула,
Па затвори прозора од двора
И побјеже у камаре мале. 50
Кад то видје Краљевићу Марко,
Да је њег’ва љуба побјегнула,
Цвили Марко иза свега гласа
И дозивље селу Анђелију:
„Анђелијо, драга моја селе! 55
„Ако спаваш у душеку, млада,
„Скочи, млада, на ноге лагане,
„Отвори ми двора бијелога,
„Ја ли сада, ја ли већ никада.
„Ево ћу се дијелити душом.“ 60
А кад га је млада разумјела,
Још је она у душеку била,
Хитро скочи на ноге лагане,
Па отвори прозора од двора.
Кад сагледа свога брата Марка, 65
Што му се је јутрос догодило,
Од жалооти, јадна, поцвиљела
И она се тешко препанула.
А Марко је сели говорио:
„Анђелијо, драга моја село! 70
„Узми, село, са грла мараме,
„Па омотај десну твоју руку,
„Дижи мени змију шаровиту.
„Ево ћу ти сада преминути.“
А кад ли га селе разумјела, 75
Пошетала низ бијеле дворе,
Од двора је врата отворила,
Диже она са грла мараме,
Па је десну руку омотала
И она је змији говорила: 80
„Заклињем те, змијо шаровита!
„Зашто си се на Марка успела?
„Ил’ си, змијо, од Бога послана,
„Ил’ си дошла из зелене траве?“
Тихо њојзи змија одговара: 85
„Анђелијо, Маркова сестрице!
„Што ме питаш, право ћу ти рећи:
„Ја нијесам из зелене траве,
„Нити стојим у трави зеленој,
„Него јесам од Бога послана. 90
„Ја нијесам змија шаровита,
„Него јесам Света Недјељица.
„Зашто јунак Краљевићу Марко,
— Силан јунак, никог се не боји —
„Он је јутрос рано подранио, 95
„Нит’ се крсти, нит’ се Богу моли,
„Него иде у лов у планине,
„Да би Марко лова уловио.
„Да се Марко није препануо
„И вратио двору бијеломе, 100
„Смрћу бих га уморила била.“
Па је змија Марку говорила:
„Хајде, болан, Краљевићу Марко!
„Ти одскочи Шарца коња твога,
„А преломи сјајна џефердара, 105
„Па не рани у недјељу свету,
„Ти не рани у лов у планине,
„Нег’ се крсти и Богу се моли.“
То изрече змија шаровита,
Па се Марку диже са грлашца, 110
Паде она у зелену траву.
Кад то видје Краљевићу Марко,
Он се скочи са коња својега.
Селе му је Шарца прихватила,
Па га води у коњске подруме. 115
Узе Марко сјајна џефердара,
Па га ломи на двоје и троје,
Па се врати у бијеле дворе,
Па се крсти и Богу се моли,
Пости Марко свету недјељицу: 120
Он не пије вина црвенога,
Нити једе меса дебелога,
Нег’ фјелицу круха јечменице
И купицу студене водице.
Тако јунак Краљевићу Марко, 125
Тако Марко тешко запостио
До старости и до смрти своје.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
