Марко Краљевић и Муса кесеџија (I)
Шета Марко гором Романијом,
у шетњу гору проклињаше:
„Бог т’ убио, горо Романијо!
Нигде воду у тебе не нађох!”
Па одседе дебела Шарана, 5
а повади сабљу од корице,
да саломи своје десно крило,
да закоље дебела Шарана,
да с’ напоји крвљу од Шарана.
То угледа вила са планине, 10
па подвикну Марку побратиму:
„Побратиме, Краљевићу Марко!
Не саломи своје десно крило,
не закољи дебела Шарана,
не будали кад будала неси, 15
но узјани дебела Шарана,
па ми слегни стрмом низ планину,
ту ћеш наћи студена кладенца,
код кладенца крчмарица Мара,
не да воду без царине пити, 20
иште коњу ноге до колена,
а јунаку руке до рамена!”
Једва Марко био дочекао,
те ми слеже Марко низ планину,
те ми нађе студена кладенца, 25
код кладенца крчмарица Мара,
спава Мара ко да је заклана.
Приђе Марко те се напоио,
напоио себе и Шарана,
па се Марко био уабио, 30
па узјану дебела Шарана.
Не даде му враги и ћаволи,
не даду му с миром да отиде,
но запева танко гласовито:
„Чија се је данас вода пила, 35
без нилека те клете царине!”
Та’ пут ми се Мара пробудила,
а за Марком јуриш учинила,
но се бише летњи дан до пладне
док су Марка пене попануле, 40
Марка беле а вилу крваве!
Виде Марко да ће погинути,
па се Марко јаду дојадио,
укрути је за те русе косе,
шћаше Марко косе да ј’ о'кине! 45
Ту га Мара стаде братимити:
„Богом брате, Краљевићу Марко!
Немој мене косе откинути,
међу друге једну одвојити!
Ево ти се кунем богом живим, 50
де ћеш, Марко, при невољи бити,
ја ћу тебе од индата бити.
Оћу, Марко, тебе световати:
у недељу кавгу не почињи,
у недељу, помоћ’ ти не могу!” 55
Оде Марко: „Збогом, посестримо!”
Оде Марко стрмо низ планину.
Кад ми паде Качаник клисуре,
ето наће Мусу кесеџију:
на вранићу ноге прекрстио, 60
на колена тамбуре турио,
лулу пије, у тамбуру бије,
а у песму танко попеваше,
а у песму Марка помињаше:
„Дај ми, Боже, Краљевића Марка!” 65
Када виде Краљевића Марка
он ми баци танке тамбурице,
још их баци у зелену траву:
„Дангубио, кој' вас наградио,
данас јесам јунак погинуо!” 70
Алабанда, зађенуше кавгу,
но се бише летњи дан до пладне,
саломише џине, копља бојна,
поломише перне буздоване,
саломише витке сабље своје, 75
од добрије коња отседоше,
доватише с’ леђа јуначкијех,
носише се летњи дан до пладне,
доватише се Муса и Марко,
доватише се Шарац и Вранац: 80
Муса Марка обалио био,
Шарац Вранца освојио био.
Гледа вила с’ високе планине:
„Побратиме, Краљевићу Марко!
Несам тебе световала, побро, 85
У недељу боја не почињај,
од помоћи ја ти бит не могу!
Тек извади анџар од појаса,
те распарај Мусу кесеџију!"
А то ми се Муса уабио? 90
„Ко то збори са планине Марку?
Козари су козе изгубили!”
Докле Марко анџар извадио,
онда Марко Мусу распорио,
од учкура, до бијела грла! 95
Мртав Муса Марка уватио,
никако се извадит не може.
Онда Марко грчки проговара:
„О, Шаране, моје старо добро!
Оди мало те Мусу одмакни!” 100
Онда Шарац Мусу доватио,
од Марка га хитро одмакао.
Ђипи Марко ко да се помами,
и закрочи дебелу Шарану,
стаде Марко бегат уз планину! 105
Но му рече Мара са планине:
„Побратиме, Краљевићу Марко!
Мртав Муса лежи у планини,
но се врати, мио побратиме,
те ти виђи шта је у јунака!” 110
Кад је Марко ријеч разумио,
ка Муси се био повратио,
те распори Мусу кесеџију;
кад на Муси: три срца му беју,
око сва три љута ала спава, 115
сал се једна мало пробудила,
и та Марку била говорила:
„Моли бога, што га молиш Марко!
што се несам прије разбудила,
теб’ и Шарца ја бих изгубила! 120
Кад то виде Краљевићу Марко,
удари се руком по кољену:
„Да сам знао каки јунак јесте,
побром би га био уватио,
шер би не видо царе у Стамбола!”125
