Марко Краљевић и Муса кесеџија

Вино пије Муса Арбанаса
у Стамболу у крчми бијелој.
Кад се Муса накитио вина,
онда поче пијан бесједити:
,,Ево има девет годиница
како дворим цара у Стамболу,
ни издворих коња ни оружја,
ни доламе нове ни половне;
ал' тако ми моје вјере тврде,
одврћ ћу се у равно приморје,
затворићу скеле око мора
и друмове около приморја,
начинићу кулу у приморју,
око куле гвоздене ченгеле,
вјешаћу му хоџе и хаџије".
Што гођ Туре пјано говорило,
то тријезно бјеше учинило:
одврже се у приморје равно,
позатвара скеле око мора
и друмове около приморја,
куд пролази царевина благо,
на годину по триста товара,
све је Муса себе уставио;
у приморју кулу начинио,
око куле гвоздене ченгеле,
вјеша цару хоџе и хаџије.
Када цару тужбе додијаше,
посла на њег' Ћуприлић-везира
и са њиме три хиљаде војске.
Кад дођоше у равно приморје
све поломи Муса по приморју
и ухвати Ћуприлић-везира,
савеза му руке наопако,
а свеза му ноге испод коња,
па га посла цару у Стамбола.
Стаде царе мејданџије тражит,
обећава небројено благо
тко погуби Мусу Кесеџију.
Како који тамо одлазаше,
већ Стамболу он не долазаше.
То се царе љуто забринуо;
ал' му вели хоџа Ћуприлићу:
,,Господине, царе од Стамбола,
да је сада Краљевићу Марко,
згубио би Мусу Кесеџију".
Погледа га царе попријеко,
па он проли сузе од очију:
,,Прођи ме се, хоџа Ћуприлићу!
Јер помињеш Краљевића Марка?
И кости су њему иструнуле;
има пуно три године дана
како сам га врго у тавницу,
нијесам је више отворио".
Вели њему хоџа Ћуприлићу:
„На милости, царе господине!
Шта би дао ономе јунаку
који би ти жива казо Марка?"
Вели њему царе господине:
„Дао бих му на Босни везирство
без промјене за девет година
да не тражим паре ни динара".
Скочи хоџа на ноге лагане,
те отвори на тавници врата,
и изведе Краљевића Марка,
изведе га пред цара честитог:
коса му је до земљице црне,
полу стере, полом се покрива;
нокти су му орати би мого;
убила га мемла од камена,
поцрнио као камен сињи.
Вели царе Краљевићу Марку:
,,Јеси л' ђегод у животу, Марко?"
„Јесам, царе, али у рђаву".
Сједе царе казивати Марку
шта је њему Муса починио;
па он пита Краљевића Марка:
„Можеш ли се, Марко, поуздати
да отидеш у приморје равно,
да погубиш Мусу Кесеџију?
Даћу блага колико ти драго".
Вели њему Краљевићу Марко:
„Аја, богме, царе господине!
Убила ме мемла од камена,
ја не могу ни очима гледат,
камол' с Мусом мејдан дијелити!
Намјести ме ђегод у механу,
примакни ми вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога;
да посједим неколико дана,
казаћу ти кад сам за мејдана".
Цар добави три бербера млада:
један мије, други Марка брије,
а трећи му нокте сарезује;
намјести га у нову механу;
примаче му вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога.
Сједе Марко три месеца дана,
док је живот мало повратио.
Пита царе Краљевића Марка:
„Можеш ли се веће поуздати?
Досади ми љута сиротиња
све тужећи на Мусу проклетог".
Вели Марко цару честитоме:
,,Донеси ми суве дреновине
са тавана од девет година,
да огледам може ли што бити".
Донеше му суву дреновину,
стеже Марко у десницу руку,
прште дрво надвоје, натроје;
ал' из њега вода не удари:
„Богме, царе, јоште није време".
Тако стаде јоште мјесец дана,
док се Марко мало поначини.
Када виђе да је за мејдана,
онда иште суву дреновину.
Донесоше дреновину Марку:
кад је стеже у десницу руку,
прште пуста надвоје, натроје,
и дв'је капље воде искочише.
Тада Марко цару проговара:
„Прилика је, царе, од мејдана".
Па он оде Новаку ковачу:
,,Куј ми сабљу, Новаче ковачу,
какву ниси прије саковао!"
Даде њему тридесет дуката,
па он оде у нову механу,
пије вино три-четири дана,
пак пошета опет до Новака:
,,Јеси л', Ново, сабљу саковао?"
Изнесе му сабљу саковану.
Вели њему Краљевићу Марко:
,,Је ли добра, Новаче ковачу?"
Новак Марку тихо говорио:
„Ето сабље, а ето наковња,
ти огледај сабљу каква ти је".
Ману сабљом по наковњу Марко,
наковња је пола пресјекао,
па он пита Новака ковача:
„Ој, бога ти, Новаче ковачу,
јеси л' икад бољу саковао?"
Вели њему Новаче ковачу:
„Ој, бога ми, Краљевићу Марко,
јесам једну бољу саковао,
бољу сабљу, а бољем јунаку:
кад с' одврже Муса у приморје,
што сам њему сабљу саковао,
кад удари њоме по наковњу,
ни трупина здрава на остаде".
Ражљути се Краљевићу Марко,
па говори Новаку ковачу:
„Пружи руку, Новаче ковачу!
Пружи руку, да ти сабљу платим"
Превари се, уједе га гуја,
превари се, пружи десну руку,
ману сабљом Краљевићу Марко,
одс'јече му руку до рамена:
,,Ето сада, Новаче ковачу,
да не кујеш ни боље ни горе;
а нај теби стотину дуката,
те се храни за живота твога".
Даде њему стотину дуката,
пак посједе Шарца од мејдана,
оде право у приморје равно,
све се скита, а за Мусу пита.
Једно јутро бјеше поранио
уз клисуру тврда Качаника,
ал' ето ти Мусе Кесеџије,
на вранчићу ноге прекрстио,
топузину баца у облаке,
дочекује у бијеле руке.
Кад се један другом прикучише,
рече Марко Муси Кесеџији:
„Дели-Муса, уклон' ми се с пута,
Ал' говори Муса Арбанаса:
,,Прођи, Марко, не замећи кавге,
ил' одјаши да пијемо вино;
а ја ти се уклонити нећу,
ако т' и јест родила краљица
на чардаку на меку душеку,
у чисту те свилу завијала,
а злаћаном жицом повијала,
отхранила медом и шећером;
а мене је љута Арнаутка
код оваца на плочи студеној,
у црну ме струку завијала,
а купином лозом повијала,
отхранила скробом овсенијем;
и још ме је често заклињала
да се ником не уклањам с пута".
Кад то зачу од Прилипа Марко,
он тад пушћа своје бојно копље
своме Шарцу између ушију,
дели Муси у прси јуначке.
На топуз га Муса дочекао,
преко себе копље претурио,
пак потеже своје бојно копље
да удари Краљевића Марка.
На топуз га Марко дочекао,
пребио га на три половине.
Потегоше сабље оковане,
један другом јуриш учинише:
ману сабљом Краљевићу Марко,
дели Муса буздован подбаци,
преби му је у три половине,
пак потеже своју сабљу нагло,
да удари Марка Краљевића,
ал' подбаци топузину Марко,
и изби му сабљу из балчака.
Потегоше перне буздоване,
стадоше се њима ударати;
буздован'ма пера обломише,
бацише их у зелену траву,
од добријех коња одскочише,
шчепаше се у кости јуначке
и погнаше по зеленој трави.
Намјери се јунак на јунака,
дели-Муса на Краљевић Марка;
нити може да обори Марка,
нит' се даде Муса оборити.
Носише се љетни дан до подне:
Мусу б'јела пјена попанула,
Краљевића б'јела и крвава.
Проговара Муса Кесеџија:
„Мани, Марко, јали да оманем!
Омахује Краљевићу Марко,
ал' не може ништа да учини.
Тад оману Муса Кесеџија,
уд'ри Марка у зелену траву,
пак му сједе на прси јуначке.
Ал' процвиље Краљевићу Марко:
„Ђе си данас, посестримо вило?
Ђе си данас? Ниђе те не било!
Еда си се криво заклињала,
ђе год мене до невоље буде,
да ћеш мене бити у невољи?"
Јави му се из облака вила:
„Зашто брате, Краљевићу Марко!
Јесам ли ти, болан, говорила
да не чиниш у неђељу кавге?
Срамота је двома на једнога;
ђе су тебе гује из потаје?"
Гледну Муса брду и облаку,
откуд оно вила проговара;
маче Марко ноже из потаје,
те распори Мусу Кесеџију
од учкура до бијела грла.
Мртав Муса притиснуо Марка,
и једва се ископао Марко.
А кад стаде Марко преметати,
ал' у Муси три срца јуначка,
троја ребра једна по другијем;
једно му се срце уморило,
а друго се јако разиграло,
на трећему љута гуја спава.
Када се је гуја пробудила,
мртав Муса по ледини скаче,
још је Марку гуја говорила:
„Моли бога, Краљевићу Марко,
ђе се нисам пробудила била
док је Муса у животу био,
од тебе би триста јада било".
Кад то виђе Краљевићу Марко,
проли сузе низ бијело лице:
,,Јаох мене до бога милога,
ђе погубих од себе бољега!"
Па он Муси одсијече главу,
и баци је Шарцу у зобницу,
однесе је бијелу Стамболу.
Кад је баци пред цара честитог,
цар је од стра' на ноге скочио;
вели њему Краљевићу Марко:
„Не бој ми се, царе господаре!
Како би га жива дочекао,
кад од мртве главе поиграваш?"
Цар му даде три товара блага.
Оде Марко бијелу Прилипу,
оста Муса уврх Качаника.