Марко Краљевић и Арапин5
0001 Санак снио Краљевићу Марко
0002 У по ноћи, кад птице пјевају,
0003 Санак снио, у санку видио,
0004 Да полеће птица препелица.
0005 Поред ње су двије ластавице,
0006 А за њима јато гавранова,
0007 А пред њима гавран птица црна.
0008 Па је Марко на ноге скочио,
0009 Вјерну љуби па но дозиваше:
0010 ”Анђелијо, моја вјерна љуби,
0011 Мореш ли ми санка турковати?”
0012 Ал му љуба бесједила била:
0013 ”Пиј ђаволе, Краљевићу Марко!
0014 Ласно ти се санку осјетити.
0015 А што ти је птица препелица,
0016 То је твоја посестрима вила.
0017 А што су ти двије ластавице,
0018 То су њојзи двоје кћери луде.
0019 А што ти је јато гавранова,
0020 То је Марко тридесет Арапа,
0021 А пред њима гавран птица црна,
0022 А то ти је црни Арапине.
0023 Бјежи сила уз планину пусту,
0024 А за њом су Арапини црни,
0025 Јесу твоју ухватили вилу.”
0026 Кад то чује Краљевићу Марко,
0027 Скочи Марко ко да се помами:
0028 ”Вјерна љуби, ако Бога знадеш,
0029 Опреми ми мојега шарина,
0030 Не би ли ми и Бог уд’јелио,
0031 Да Арапа планином затечем.”
0032 Вјерна ми га љуби послушала,
0033 Па отиде у коњске подруме.
0034 До шарина долазила била,
0035 Но не даде шарац приступити.
0036 Ногом туче, а зубима гризе,
0037 Уши ћули, копитима гађа.
0038 Па се млада плаћем поврташе,
0039 Марку своме те но казиваше:
0040 ”Но ти Марко, добар господаре!
0041 Не да мене шарац приступити.
0042 Уши ћули, копитима гађа,
0043 Ногом туче, а зубима гризе,
0044 Хоћеш, Марко, мени погинути.”
0045 Ал се Марко насмјенуо био:
0046 ”Пиј ђаволе, моја вјерна љуби!
0047 Што се шарац тако узмамио,
0048 То се нада дугому мегдану.”
0049 Па се Марко дивно наредио,
0050 Све приправи, што је за јунака,
0051 Па готова прихвати шарина.
0052 Оде Марко млади у планину,
0053 Планине је двије прегазио.
0054 Каде Марко у трећу ти дође,
0055 Игралишту својих посестрима,
0056 Таман свану и ограну сунце.
0057 Обрну се тамо и овамо,
0058 Већ му нико нигдје не бијаше.
0059 Па се припе јели о врхове,
0060 Ал узмиље срчали дурбина,
0061 Обрну га стрмом уз планину.
0062 Даде му се нешто погледати
0063 И угледа на једну пољану
0064 И угледа свилена чадора,
0065 Под чадором тридесет Арапа.
0066 Подалеко свилена чадора,
0067 А пред њиме чакар бедевија,
0068 На њој јесу четири ћустека.
0069 Још је држе четири Арапа,
0070 Још је пусту савладат не могу.
0071 Под чадором црни Арапине,
0072 А код њега пригоркиња вила.
0073 Код ње јесу двије кћери луде,
0074 Роне сузе низ бијело лице
0075 Кано бисер низ бијелу свилу.
0076 Ал бесједи црни Арапине:
0077 ”Пригоркињо, не веселила се!
0078 Каква ти је голема невоља?
0079 Ал с’ добила лоша господара,
0080 А баш мене црна Арапина?
0081 У мене су теке б’јели зуби,
0082 А у тебе пребијело лице,
0083 Па нека се а заједно љубе.”
0084 Вила тако бесједи Арапу:
0085 ”Кам да ти је, црни Арапине!
0086 Ја се уздам у Бога милосна
0087 И у мога побратима Марка,
0088 Ако ми је јадна нојца била,
0089 Да ћу му се млада приснијети.”
0090 Ал бесједи црни Арапине:
0091 ’Кам да ти је, пригорко несретна!
0092 Ками ће ти а помоћи Марко.”
0093 У ријечи у којој бијаху
0094 Стаде вриска чакар бедевије,
0095 А откину четири ћустека,
0096 А отисне четири Арапа,
0097 Видје пуста Маркова шарина.
0098 Препаде се црни Арапине
0099 Ко чадора, код пригорке виле,
0100 Шта му врисну чакар бедевија,
0101 Па излеће из свилен-чадора.
0102 Када виђе силна Краљевића,
0103 Па подвикну дјецуАрапчади:
0104 ”Ухватите Краљевића Марка,
0105 Свежите му руке наопако,
0106 Довед’те га мени до чадора.”
0107 Поскакаше дјеца Арапчади,
0108 Да ухвате силна Краљевића.
0109 Али Марко ријеч бесједио:
0110 ”О Арапе, са гране гавране!
0111 Срамота је тридес на једнога,
0112 Већ појаши чакар бедевију,
0113 А Арапе да се огледамо.”
0114 А Арапа изједе срамота
0115 И појаха чакар бедевију.
0116 Па је Марку ријеч бесједио:
0117 ”Јада ти си Краљевићу Марко!
0118 Как си пошо од Прилипа свога,
0119 Јеси ли се опростио с кулом
0120 И са твојом остарјелом мајком
0121 И са твојом вјереном љубовцом,
0122 Што ти хоће остат кукавице?”
0123 Ал бесједи Краљевићу Марко:
0124 ”О Арапе, са гране гавране!
0125 Кад сам пошо из Прилипа мога,
0126 Б’јеле сам се нашетао куле,
0127 А старе се нагледао мајке,
0128 А вјерне се наљубио љубе;
0129 Ја не жалим данас погинути.
0130 А Арапе, са гране гавране!
0131 Кад си пошо од земље арапске,
0132 Јеси ли е с мајком опростио
0133 Јал несретном Арапкињом љуби,
0134 Што ти хоће остат удовица?
0135 Но, Арапе, да се огледамо
0136 Јал ми стани, јали ћу ти стати.”
0137 Хоће Арап, ријеч не чињаше,
0138 Па но Марку стаде на биљега.
0139 Али Марк копља повадио,
0140 На Арапу нишан саставио.
0141 Али Арап мегданџија бјеше,
0142 У руке му копље дочекаше,
0143 На двије га пле саломјаше,
0144 Па на Марка копље потезаше,
0145 И на Марка лишан саставио.
0146 Ну добра је Марку срећа била,
0147 Те он има шарца од мегдана,
0148 Те му клекну на прва кољена,
0149 Уграби му ибришин гајтана,
0150 Те му копље на двоје сломио.
0151 Своје коње па но примакоше,
0152 Потегнуше од бедрице ћорде,
0153 Са својим се ћордам удараше.
0154 Гдје удара Краљевићу Марко,
0155 Ту му огањ ватра сијеваше.
0156 Гдје удара црни Арапине,
0157 Ту на литре отпадаше месо.
0158 По седамн’ест окинуше пута,
0159 Марко доби до седамн’ест рана.
0160 Види Марко, да ће погинути,
0161 Па шарину своме бесједио:
0162 ”О шарине, пуст ми остануо!
0163 Ол не видиш, гдје ћу погинути?”
0164 Па да видиш несретна шарина,
0165 На стражње се ноге пропињаше,
0166 Бедевији уз прси скакаше,
0167 Зубима је за уши хватао.
0168 Стаде вриска чакар бедевије.
0169 Обрну је три четири пута,
0170 Док кобилу бјеше оборио,
0171 А Арапа притиште кобила.
0172 У томе га савладао Марко,
0173 Те му русу осијече главу.
0174 Поскакаше дјеца Арапчади.
0175 Док се Марко шарца добавио,
0176 До седам ти погуби Арапа.
0177 Кад се бјеше шарца добавио,
0178 У Арапе јуриш учинио,
0179 Неке ми је погубио главе,
0180 А неке ми кроз планину разгна.
0181 Па се Марко рањен поврнуо,
0182 Поврнуо под б’јела чадора.
0183 Вила му је шарца прихватила,
0184 Па са шарца Марка поскинула:
0185 ”Благо мене, Краљевићу Марко!
0186 Јесу ли ти ране од видања,
0187 Могу ли се, брате, поуздати,
0188 Да ти ране хоћу извидати?”
0189 Ал јој Марко рањен проговара:
0190 ”Посестримо, од планине вило!
0191 Ране су ми грдно додијале.
0192 Бог да знаде, не ћу л’ умријети.”
0193 Па да видиш пригоркиње виле!
0194 Гдје полече вијар уз планину,
0195 Па набере сваке љекарије,
0196 Па но лети Марку под чадоре,
0197 Лијечи га по године дана.
0198 Кад је Марка изл’јечила била,
0199 Даде њему кутију биљура:
0200 ”На то тебе, побратиме Марко!
0201 Када будеш на прве мегдане,
0202 То су теби моћи од помоћи.”
0203 Отоле се Марко подигнуо,
0204 Право пође у Прилипу своме.
0205 Оста вила млада у планину
0206 Су њезине двије кћери луде.
