Марко Краљевић и Арапин (Бован)

Извор: Викизворник


Марко Краљевић и Арапин


Kулу гради црни Арапине,
кулу гради у приморје равно,
па низ кулу Арап пошетао,
и кули је Арап' говорио:
„Моја куло, пуста ми остала,
кад те нема нико обрисати!” 5
Па се спреми црни Арапине
и отиде цару у Стамболу,
те потражи у цара девојку.
Не да царе за Арапа ћерку,
ал’ се Арап’ за то наљутио, 10
па повади сабљу оковану,
оће цару да отсече главу.
Кад цар виде да ће погинути,
пружи руку црном Арапину,
пружи руку, даде му девојку! 15
Ваду узе за петнаес’ дана.
док се врати и скупи сватове.
Оде Арап’ у приморје равно,
оста царе у Стамболу граду.
Тад је царе талале турио, 20
у ћаршију од Стамбола града,
ко ће њему Арапа изгубит!
Нико нема да с’ на мегдаи јави.
То зачула једна дервешина.
дервешина од стотину љета, 25
па отиде к цару на дивану
и овако цару беседио:
„Ник’ Арапа не мож’ изгубити,
осим јунак Краљевићу Марко!
Ти потражи Краљевића Марка, 30
Кула му је у Прилепа града”!
Кад је царе чуо лакрдију,
посла књигу Краљевићу Марку,
у Прилепу граду бијеломе.
Кад је књига Марку долазила, 35
беше Марко с’ мајком на вечеру;
узе Марко књигу шаровиту,
прочита је, па се насмејао!
Пита мајка Краљевића Марка:
„Што је, сине, Краљевићу Марко, 40
што се смејеш, шта ти књига пише”?
„Ја се смејем цару у Стамболу,
пало тесно цару од Арапа,
оће Арап’ ћерку да му узме,
па ми царе књигу оправио, 45
да му спасем ћерку од Арапа”!
„Немој сине ићи на мегдана,
Све нам, сине, иде наопако!
Нек враг носи цара и Арапа,
већ веерај Краљевићу Марко”. 50
Марко рече својој старој мајци:
„Како радим, моја стара мајко,
Како радим, тако ти и једем!
Ја се мајко никога не бојим”.
Па отиде Краљевићу Марко, 55
у Стамбола града бијелога.
па он паде у пустога хана,
ћаршиски је дан баш тада био,
миого било сена и јечмена.
Узе Марко сена и јечмена, 60
па он тура пред свога Шарина,
натури му за петнаес’ дана,
а не плаћа паре ни динара.
Доће ’абер цару на дивану:
„Један човек зулумћар је пао, 65
у Стамболу граду бијелога,
и узима сена и јечмена,
без иједне паре и динара!”
Цар се сети да ћ’то Марко бити.
Прати писмо Краљевићу Марко, 70
прати писми цару на дивану:
„О мој царе, мио господаре,
Што си мене звао у Стамбола”?
„Ја сам т’ звао, моје чедо Марко.
да погубиш црна Арагшна; 75
што ми тражиш чирак да ти чиним?”
„Ништа т' нећу, царе у Стамболу,
само једну краву јаловицу,
јаловицу од седам година
и 'оћу ти вина и ракије! 80
Кад си царе реч дао Арапу,
ти му подај прелепу девојку,
нек’ сватови поведу девојку,
па ћеш видет царе у Стамбола,
ко је јунак Краљевићу Марко”! 85
Дан по даном полако проđоше,
доđе Арап’ по лепу девојку,
са сватима паде у авлију,
у авлију цара од Стамбола.
Узе Арап' прелепу девојку, 90
милу ћерку цара из Стамбола,
И отиде уз поље стамболско.
Мало време за тим потрајало,
узја Марко Шарца од мегдана,
па окрену уз поље стамболско 95
и сустиже црна Арапина.
„Стан, полако, црни Арапине,
мислиш тако да узмеш девојку?
Врат’ с' овамо мегдан да делимо,
а сватови нека нам певају, 100
нек певају или нек кукају!”
Одма’ Арап натраг се вратио,
насмеја се Краљевићу Марку:
„Стан’, полако Краљевићу Марко,
ти јунака ни видео неси, 105
као што је црни Арапине!"
Па су бритке сабље повадили,
навалили један на другога;
заграбио Краљевићу Марко,
те Арапу откинуо главу, 110
те девојку повратио цару!
А сватови одоше без ништа.
Рече Марко цару у Стамболу:
„Ево тебе твоја мила ћерка!”
А цар Марку тада одговори: 115
„Моје чедо, Краљевићу Марко,
оћеш седет у Стамбола града?”
Марко цару на то одговара:
„О, мој царе, драги господаре,
ја не могу одек да ти седим, 120
јер сам кући, царе, инокосан,
само имам остарелу мајку!”
„Колко тражиш блага, чедо Марко,
Што сам тебе довде намучио?”
„Ништа т’ нећу, царе господаре, 125
сал ћеш мене ти царе да даднеш,
да ми плаћаш да ијем и пијем,
да ми плаћаш за живота мога!”
„Збогом пошо, Краљевићу Марко,
Име ти се увек спомињало!” 130
Здраво Марко својој кући доће.



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Татомир П. Вукановић: Српске народне епске песме, Народни музеј у Врању, Врање, 1972., стр. 66-69.
  • Народна књижевност Срба на Косову - Јуначке песме, приредио др. Владимир Бован, Јединство, Приштина, 1980, стр.: 142-145