Марко Краљевић и Арапин

Из Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Кулу гради црни Арапине,
Кулу гради од двадест тавана,
Украј сињег мора дебелога;
Кад је Арап кулу начинио,
Ударио стакла у пенџере,
Престрьо је свилом и кадифом,
Па је онда кули говорио:
"Што ћеш пуста у приморју, куло?
"Кад по тебе нитко шетат' нема:
"Мајке немам, а сестрице немам,
"А јоште се оженио нисам,
"Да по тебе љуба моја шеће;
"Ал' тако ме не родила мајка,
"Већ кобила, која бедевију,
"Запросићу у цара ђевојку;
"Јал' ће ми је царе поклонити,
"Јали ће ми на мејдан изићи."
То је Арап кули изрекао,
Па он одмах ситну књигу пише,
Те је шаље цару у Стамбола:
"Господине, царе од Стамбола!
"Код мора сам кулу начинио,
"По њојзи ми нитко шетат' нема,
"А јоште се оженио нисам;
"Поклони ми шћерцу за љубовцу;
"Ако л' ми је поклонити не ћеш,
"А ти хајде на мејдан јуначки."
Дође књига цару честитоме,
Када виђе, што му књига каже,
Стаде царе тражит" мејданџије,
Обећава благо небројено,
Ко погуби црног Арапина.
Мејданџије млоге одлазише,
Ал' Стамболу ни један не дође.
Нуто цару велике невоље!
Веће њему неста мејданџија,
Све погуби црни Арапине.
Ни ту није големе невоље,
Ал' с' опреми црни Арапине
Из приморја са бијеле куле:
Он с' обуче у рухо господско,
А припаса сабљу оковану,
Па опреми сиву бедевију:
Потеже јој седмере колане,
Заузда је уздом позлаћеном,
Па привеза чадор у теркију,
И са стране тешку топузину;
Кобили се на рамена баци,
Па упрти копље убојито,
Оде право бијелу Стамболу.
Кад је дош'о пред Стамболска врата,
Пред вратима копље ударио,
А за копље свез'о бедевију,
Пак разапе бијела чадора,
И на Стамбол он наметну намет:
Све на ноћцу по јалову овцу
И фуруну љеба бијелога,
Један чабар жежене ракије,
По два чабра црвенога вина,
И по једну лијепу ђевојку,
Те му служи црвенику вино,
А ноћи јој б'јело лице љуби,
Дневи даје у земљу Талију,
Те узима небројено благо.
Тако држа три месеца дана;
Ни ту није голема зулума;
Арап узја танку бедевију,
Наћера је кроз Стамбол бијели,
Дође право под цареве дворе,
Виче цара из грла бијела:
"Море царе! изводи ђевојку."
Па потеже тешку топузину,
Њоме лупа цареве дворове,
Сасу њему стакла у пенџере.
Кад се царе виђе на невољи,
Даде њему цуру на срамоту.
Сједе Арап свадбу утоварат':
"До петнаест бијелијех Дана,
"Док отидем у приморје равно,
"И сакупим киту и сватове."
Пак посједе танку бедевију,
И отиде у приморје равно,
Да он купи кићене сватове.
Кад то зачу царева ђевојка,
Цвили јадна, како љута гуја:
"Јаох мене до Бога милога!
"За кога сам лице одгајила!
"Да га љуби црни Арапине!"
У то доба и ноћ омркнула;
Сан уснила госпођа царица,
Ђе јој на сну чоек говорио:
"Има, госпо, у држави вашој
"Равно поље широко Косово,
"И град Прилип у пољу Косову
"У Прилипу Краљевићу Марко:
"Вале Марка, да је добар јунак;
"Пошљи књигу Марку Краљевићу,
"Посини га Богом истинијем,
"Обреци му благо небројено,
"Нек ти отме шћерцу од Арапа"
Кад у јутру јутро освануло
Она трчи цару господару,
Те казује, шта је у сну снила.
Кад је царе р'јечи разумијо,
Брже пише сићана фермана,
Те га шаље бијелу Прилипу,
На кољено Краљевићу Марку:
"Богом синко, Краљевићу Марко!
"Ходи мене бијелу Стамболу,
"Погуби ми црног Арапина,
"Да ми Арап не води ђевојку,
"Даћу тебе три товара блага."
Ферман оде Краљевићу Марку,
Када Марко сићан ферман прими,
И кад виђе, шта с' у њему пише,
Он говори царском татарину:
"Иди с Богом, царев татарине!
"Поздрави ми цара поочима:
"Ја не смијем на Арапа доћи;
"Арапин је јунак на мејдану;
"Кад ми узме са рамена главу,
"Што ће мене три товара блага"
Оде татар цару честитоме,
Те казује, шта је рек'о Марко.
Кад то чула царица госпођа,
Она гради другу ситну књигу,
Те је шаље Краљевићу Марку:
"Богом синко, Краљевићу Марко!
"Не дај мене шћерцу Арапину,
"Ево тебе пет товара блага."
Књигу прими Краљевићу Марко,
Када виђе, што се у њој пише,
Он говори царском татарину:
"Иди натраг, царев татарине!
"Иди кажи мојој поматери:
"Ја не смијем на Арапа доћи;
"Арапин је јунак на мејдану,
"Скинуће ми главу са рамена;
"А ја волим моју русу главу,
"Нег' све благо цара честитога."
Оде татар и каза царици,
Што је рек'о Краљевићу Марко.
Кад то зачу царева ђевојка,
Скочи млада на ноге лагане,
Пак довати перо и хартију,
У лице је пером ударила,
Од образа крви отворила,
Марку ситну књигу написала:
"богом брате, Краљевићу Марко!
"Братимим те Богом истинијем,
"И кумим те богом истинијем
"И вашијем светијем Јованом,
"Не дај мене црну Арапину,
"Ево тебе седам товар' блага,
"И ево ти седам бошчалука,
"Нит' су ткани, нити су предени,
"Ни у ситно брдо увођени,
"Већ од чиста злата саљевани
"И даћу ти од злата синију,
"На синији оплетена гуја,
"Повисоко главу издигнула,
"У зубима држи драги камен,
"Поред ког се види вечерати
"У по ноћи, као у по дана,
"И даћу ти сабљу оковану,
"На којој су три балчака златна
"И у њима три драга камена
"(Ваља сабља три царева града),
"Још ћу царев печат ударити,
"Да те везир погубит' не може
"Док честитог цара не запита."
Посла Марку књигу по татару;
Када Марку ситна канта дође,
Те он виђе, што му књига каже,
Онда стаде Марко говорити:
"Јаох мене, моја посестримо!
"Зло је доћи, а горе не поћи.
"Да с' не бојим цара и царице,
"Ја се бојим Бога и Јована;
"Баш ћу поћи, да не ћу ни доћи."
Он опреми натраг татарина,
Нит' му рече доћи, ни не доћи,
А он оде на танану кулу,
Те облачи на се одијело:
А на плећи ћурак од курјака,
А на главу капу од курјака;
Па припаса сабљу оковану,
Јоште узе копље убојито;
И он сиђе у подруме Шарцу,
Потеже му седмере колане;
Па наточи један мијсх вина,
Објеси га Шарцу с десне стране,
А с лијеве тешку топузину,
Да не крива ни тамо ни. амо,
Тад' се баци Шарцу на рамена,
Оде право бијелу Стамболу
Када дође бијелу Стамболу,
Он не иде цару ни везиру,
Веће иде у Новога хана,
У хану је конак учинио.
Кад је било испред тавне ноћи,
Он поведе Шарца на језеро,
Да га ладне напоји водице,
Ал' му Шарац воде пити не ће,
Већ погледа често око себе,
Ал' ето ти Туркиње ђевојке.
Покрила се зчађеном марамом,
Како дође на језеро млада,
Поклони се зелену језеру,
Пак језеру стаде бесједити
"Божја помоћ, зелено језеро!
"Божја помоћ, моја кућо вјечна!
"У тебе ћу вијек вјековати,
"Удаћу се за тебе, језеро,
"Волим за те, аего за Арапа."
Јави јој се Краљевићу Марко:
"Ој госпођо, Туркињо ђевојко!
"Што нагони тебе у језеро?
"За што л' ћеш се удат' за језеро?
"Каква ти је голема невоља?"
Проговара Туркиња ђевојка:
"Прођи ме се, гола дервишино!
"Што ме питаш, кад помоћ' не можеш?"
Све му каза од краја до конца,
Од шта млада бјежи у језеро:
"Најпослије казаше ми Марка
"У Прилипу граду бијеломе,
"И казаше, да је јунак Марко,
"Да би мог'о Арапа згубити;
"Ја сам њега Богом братимила,
"И кумила светијем Јованом,
"И даре му млоге обрицала;
"Но залуду! не шће доћи Марко,
"Не шће доћи, не дошао мајци!"
Ал' говори Краљевићу Марко:
"Не куни ме, моја посестримо!
"Ја сам главом Краљевићу Марко."
Кад то зачу лијепа ђевојка,
Објеси се Марку око врата:
"Богом брате, Краљевићу Марко!
"Не дај мене црну Арапину."
Рече њојзи Краљевићу Марко:
"Посестримо, Туркињо ђевојко!
"Док је мене и на мене главе,
"Не дам тебе црном Арапину;
"Немој другом казивати за ме,
"Веће кажи цару и царици,
"Нек ми штогођ за вечеру спреме,
"Ал' нека ми вина не омале,
"Нек ми пошљу у Новога хана;
"Кад Арапин са сватови дође,
"Нека њега л'јепо дочекају,
"И нек тебе даду Арапину,
"Да у двору не замеће кавге,
"А ја знадем, ђе ћу те отети,
"Ако Бог да и срећа јуначка."
Оде Марко у хана Новога,
А ђевојка у цареве дворе,
Па казује цару и царици,
Да је дош'о Краљевићу Марко;
Кад то зачу царе и царица,
Спремише му господску вечеру,
И спремише црвенога вина,
И послаше у Новога хана.
Сједе Марко пити рујно вино,
А Стамбол се стаде затворати;
Дођ' ханџија, да затвори врата,
Пита њега Краљевићу Марко:
"Што се тако рано затворате?"
Ханџија му право казиваше:
"Ој Бога ми, незнани јуначе!
"Арапин је шћерцу испросио
"На срамоту у цара нашега,
"Вечерас ће доћи по ђевојку;
"Од његова страха великога
"Ми се тако рано затворамо."
Не да Марко затворити врата,
Већ он стаде, да види Арапа
И његове кићене сватове.
Стаде јека бијела Стамбола,
Ал' ето ти црна Арапина
На кобили танкој бедевији,
И за њиме пет стотина свата,
Пет стотина црнијех Арапа:
Арап ђевер, стари сват Арапин,
А Арапин црни младожења;
Скаче пуста под њим бедевија,
Испод ногу камен излијеће,
Те разбија хане и дућане!
Кад су били испред Новог хана,
Онда Арап сам себе говори:
"Боже мили! чуда великога!
"Цијел Стамбол јесте позатворан
"Од мојега страха великога,
"Осим врата од Новога хана!
"Да л' у њему ниђе никог нема?
"Да л' је како лудо и манито,
"Које јоште за мој страх не знаде?"
Оде Арап пред цареве дворе,
И ту тавну ноћцу преноћише.
Кад у јутру јутро освануло,
Цар изведе Арапу ђевојку,
И опреми рухо ђевојачко:
Натовари дванаест товара.
Пође Арап кроз Стамбол бијели
Са ђевојком и са сватовима;
Кад су били испред Нова хана,
Опет ханска врата отворена;
Арап нагна танку бедевију,
Да погледа, тко има у хану;
Марко сједи насред Новог хана,
Те он пије црвенику вино,
Не пије га чим се вино пије,
Већ леђеном од дванаест ока,
Пола пије, пола Шарцу даје;
Шћаше Арап да заметне кавгу,
Али Шарац свезан на вратима,
Не даде му унутра уићи,
Већ кобилу бије по ребрима.
Арапин се у сватове врати,
Па одоше низ Стамбол-чаршију.
Тада уста Краљевићу Марко,
Он изврати ћурак од курјака,
И изврати капу од курјака;
Своме Шарцу потеже колане,
Па објеси мјешину са вином,
С друге стране тешку топузину,
Да не крива ни тамо ни амо;
Он узима копље убојито,
Пак се скаче Шарцу на рамена,
Ишћера га на Стамбол-чаршију.
Када стиже Арапске сватове,
Одмах стаде заметати кавгу
И прогонит' стражње мимо прве;
Кад доћера Шарца до ђевојке,
Он погуби кума и ђевера.
Глас допаде црном Арапину:
"Зла ти срећа, црни Арапине!
"Стиже јунак у твоје сватове;
"Коњ му није коњи каквино су,
"Веће шарен, како и говече;
"Нит' је јунак к'о што су јунаци:
"На њему је ћурак од курјака,
"На глави му капа од курјака,
"Нешто му се у зубима црни
"Као јагње од пола године;
"Како стиже, он заметну кавгу,
"И прогони стражње мимо прве,
"Погуби ти кума и ђевера."
Врати Арап сиву бедевију,
Па говори Краљевићу Марку:
"Зла ти срећа, незнани јуначе!
"Који те је ђаво навратио,
"Да ти дођеш у моје сватове,
"Да погубиш кума и ђевера?
"Или си луд и ништа не знадеш?
"Ил' си силан, пак си полудио?
"Или ти је живот омрзнуо?
"А тако ми моје вјере тврде!
"Потегнућу дизген бедевији,
"Седам ћу те пута прескочити,
"Седам отуд, а седам одовуд,
"Пак ћу онда тебе одсјећ главу."
Ал' говори Краљевићу Марко:
"Бре не лажи, црни Арапине!
"Ако Бог да и срећа јуначка,
"Ти до мене ни доскочит' не ћеш,
"А камо ли мене прескочити!"
Ал' да видиш црног Арапина!
Кад покупи дизган бедевији,
Пак је уд'ри оштром бакрачлијом,
Доиста га прескочити шћаше;
Ал' не даде Шарац од мејдана,
Већ се пропе он на ноге стражње,
И кобилу на предње дочека,
И мало је довати зубима,
Те јој уво десно одадрије,
Сва кобила у крви огрезну.
Да је коме стати, те виђети,
Кад удари јунак на јунака:
Црни Арап на Краљића Марка!
Нити може погубити Марка,
Нит' се даде Арап погубити;
Стоји звека бриткијех сабаља.
Ћераше се четири сахата;
Када виђе црни Арапине,
Да ће њега освојити Марко,
Он окрену танку бедевију,
Па побјеже кроз Стамбол-чаршију.
За њиме се натурио Марко;
Ал' је брза пуста бедевија,
Брза му је, као горска вила,
И тијаше да утече Шарцу;
Паде Марку на ум топузина,
Пак заљуља покрај себе њоме,
Стиж' Арапа међу плећи живе,
Арап паде, а Марко допаде,
Одсијече од Арапа главу,
И увати танку бедевију;
Он се врати кроз Стамбол-чаршију,
Ал' од свата нигђе никог нема,
Сама стоји лијепа ђевојка,
И око ње дванаест товара
Лијепога руха ђевојачког.
Врати Марко лијепу ђевојку,
Одведе је у цареве дворе,
Па говори цару честитоме:
"Ето , царе, лијепе ђевојке,
"А ето ти од Арапа главе,
"А ето ти дванаест товара
"Што с' спремио руха уз ђевојку."
Па он врати својега Шарина,
Оде право бијелу Прилипу.
Кад у јутру јутро освануло,
Спрема царе седам товар' блага,
А ђевојка седам бошчалука,
Нит' су ткани, нити су предени,
Ни у ситно брдо увођени,
Већ од чиста злата саљевани;
Послаше му од злата синију,
На синији исплетена гуја,
Повисока главу издигнула,
У зубима држи драги камен,
Код кога се види вечерати
У по ноћи, као у по дана;
Послаше му сабљу оковану,
На којој су три балчака златна,
И у њима три драга камена,
И међ' њима царев печат стоји,
Да га везир погубит' не може,
Док честитог цара не запита;
Све послаше Краљевићу Марку:
"Ето, Марко, блага неколико;
"Ако л' тебе понестане блага,
"Опет дођи поочиму твоме."