Марко Краљевић жени се из Задра

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Марко Краљевић жени се из Задра

Од како је свијет постануо,
Љепши цвијет није процватио,
Што но ј' јако на овој години:
Тамо Задру на Крајини кажу
У ђидије Задранина бана 5
И у њега Милица девојка.
Кад јој било шест година дана
Мати јој је косу поспуштила,
Кад јој било дванаес' година
Низ плећи јој сплела плетенице, 10
Кад јој било петнаес' година
Удариле цури по појасу.
На цуру се просци натурише:
Запроси је седам генерала
А од седам влашкијех градова; 15
Запроси је седам барјактара
А од седам влашкијех градова.
Запроси је седам капетана
А од седам влашкијех градова;
Још се силно Влашче натурило 20
Од Млетака Дуждевић Мијајло,
И он бјеше цури муштерија.
И друго се Влашче натурило,
Од Прилипа силан Краљевићу
И он бјеше цури муштерија. 25
Незгода се бану догодила,
Што бијаше на ливади траве
И што бјеше јечма у амбар'ма
Све то сватски коњи потрошише,
Што бијаше у механи пива 30
Све попише кићени сватови.
Сједе бане ситне књиге писат':
„А ко год је цури муштерија,
„Нека иде и купи сватови,
„И нек носи прстен и јабуку 35
„И уза њу триста маџарија.“
Па растури књиге низ Крајине.
Оде књига бијелу Прилипу.
У зло доба Маџар долазио
Међу акшам и међу јацију 40
Па он алком на вратима туче.
Зачу њега силан Краљевићу
Јер он бјеше на бијелој кули
И са старом вечераше мајком
Суха хљеба и црвена вина, 45
Па од земље на ноге скочио,
Па он стаде на авлијска врата,
Мандал диже, канат полетио
Иза врата Маџар улетио,
За руку га Марко ухватио, 50
Уплаши се танак Маџарине.
У руке му књигу додаваше
Па побјеже натраг на капију;
А Марко је књигу прихватио,
Однесе је на бијелу кулу, 55
На књизи је печат раскинуо,
Па погледа књизи низ јазију,
Књигу штије а на њу се смије.
Пита њега Јевросима мајка:
„А мој сине, силан Краљевићу! 60
„Окле, сине, књига достигнула?
„Је л' ти, сине, књига од мегдана?
„Те се на њу осмјехујеш гротом“
Вели њојзи Краљевићу Марко:
„Није, мати, књига од мегдана. 65
„Већ од нашег главна пријатеља,
„Од ђидије Задранина бана,
„У бана сам просио дјевојку,
„Сад ми бане књигу оправио
„Да ја идем и купим сватове 70
„И да носим прстен и јабуку
„И уза њу триста маџарија.
„Нуто бана да га Бог убије!
„Ја да имам жутијех дуката
„Не б' у њега просио дјевојку 75
„А ја паре ни динара немам
„Већ ја пијем вересијом вино,
„Има, мати, два мјесеца дана;
„Већ тако ми Бога великога!
„Ја се тамо ни макнути не ћу.“ 80
А кад зачу Јевросима мајка,
Па распучи пуца на њедарца,
Па бијеле дојке извадила
Па овако сину говорила:
„О мој сине, Краљевићу Марко! 85
„Арам теби моја храна била
„Ако не ћеш довести дјевојку,
„Али силом али драге воље;
„Имаш, сине, добра побратима,
„У лијепу шехер-Сарајеву, 90
„Побратима Ђерђелез-Алију,
„Ситну ћеш му књигу направити
„Нек т' Алија сиђе у сватове,
„У лијепо мјесто у дјеверство,
„Нек ти буде дјевер уз дјевојку.“ 95
Кад то зачу Краљевићу Марко
Мајчине се клетве побојао.
Па су туне ноћцу преноћили.
Кад у јутру јутро освануло
Али Марко рано поранио, 100
Па написа лист књиге бијеле
Опреми је шехер-Сарајеву
А на руке Ђерђелез-Алији,
У књизи га Марко поздрављаше:
„Побратиме Ђерђелез-Алија! 105
„Ево ти се женим у добри час!
„Оди мене, побро, у сватове
„У лијепо мјесто у дјеверство,
„Да ми будеш дјевер уз дјевојку.“
Оде књига шехер-Сарајеву. 110
Кад Алији књига пристигнула
И кад виђе, што му књига каже,
На књигу се насмијао гротом
Па се маши руком у шпагове
Па извади дванаес' дуката 115
Те их даде лакој књигоноши:
„На то теби, лака књигоношо,
„Те ти купи на ноге опанке
„И напиј се у механи вина,
„Док ти сиђем бијелу Прилипу.“ 120
Књигоноша рушпе прихватио,
Он отиде бијелу Прилипу,
А Алија на танану кулу,
Па он вјерне слуге дозиваше:
„Слуге моје, млади пеливани. 125
„Спремајте ми дебела дората,
„Спремајте га што љепше можете
„К'о што но би био за сватова
„У лијепо мјесто у дјеверство.
»Док с' опремим на бијелу кулу 130
„И ја наспем у шпагове благо
„Што ја могу снаху даривати.“
У млађега поговора нема,
Опремају дебела дората,
Док с' Алија на кули опреми 135
И насипа у шпагове блага,
У шпагове с обадвије стране.
Ето Турчин са бијеле куле
А млађи му коња доведоше.
Па за дизгин прихвати дората 140
Окрете га бињаташ камену
А с камена дори на рамена.
Какав ли је Ђерђелез-Алија!
Искитио себе и дората,
Сав у срми и у чисту злату 145
Према сјајну осијева сунцу.
Куд год иђе, до Прилипа сиђе.
Угледа га Јевросима стара
И сусрете Ђерђелез-Алију,
А млађи му коња прихватише, 150
Са старом се у лице љубљаше
Питају се за мир и за здравље:
„Како си ми Јевросима мајко?
„Како ми је побратиме Марко?“
„Здраво смо ти, мој Алија сине.“ 155
Па се с њиме по руке узела
Изведе га на бијелу кулу.
На ногам' га дочекао Марко,
Руке шире у лице се љубе,
Питају се за мир и за здравље. 160
За готову совру засједоше
Вино пију, једу ђаконију.
Кад се побре вина накитише
Те им винце удpило у лице
А ракија сјела бесједити, 165
Онда рече Ђерђелез-Алија :
„Побратиме, силан Краљевићу!
„Ал' си мене нешто преварио?
„Ал' м' одиста звао у сватове?
„Камо теби кићени сватови?“ 170
Вели њему Краљевићу Марко:
„Побратиме, Ђерђелез-Алија .
„Нијесам те, брате, преварио,
„Већ т' одиста звао у сватове,
„Ја их више ни купити не ћу. 175
„Веће тебе и дората твога,
„Ево мене и шарина мога,
„Да идемо довести дејвојку!“
Па ј' од земље на ноге скочио
Па на млађе вику учинио 180
Те му слуге коње изведоше,
Наточише у тулуме вино,
Изнијеше бијела чадора
Те га вежу шарцу у терћије
Па ми добре коње поклопише 185
И одоше два добра јунака.
Куд год ишли Задру силазили.
Кад гленуше под банову кулу,
Ал' тридесет попето чадора,
Пред свакијем по триста сватова. 190
Јали вели Ђерђелез Алија:
„Побратиме, силан Краљевићу!
„Од куд ће те узети влахиња
„Код нолико мамур каурина?
„Камо теби хвала и крајина? 195
„Камо ли ти кићени сватови?“
Ћути Марко, ништа не бесједи.
Већ су туда коње прогонили.
Опет вели Ђерђелез-Алија:
„Побратиме, силан Краљевићу! 200
„Сваког знадем бијела чадора,
„Ја не знадем чадор на сриједи,
„Што но чадор од црвене свиле,
„На чадору од злата јабука,
„Низа њ јесу три гајтана златна, 205
„Златне ките пале на долину.“
Таде Марко њему бесједио:
„Побратиме Ђерђелез-Алија!
„Оно ј' чадор Дуждевић Мијајла,
„Из Мљетака мјеста питомога.“ 210
У томе су туда пролазили
Ша најкрајњи граду на капију,
Туне добре коње одсједоше,
Поперише бијела чадора
И побише копље пред чадором, 215
За њег' добре коње повезаше
Ту сједоше два добра јунака
Под чадором пити хладно вино,
Не пију га чим се пије вино
Већ мјешчићем од дванаест ока: 220
По два побре у ребра салили
А за трећи руком заграбили
Док на граду пукоше топови
Таман десет један за другијем,
На граду се отвори капија 225
Док ето ти банице влахиње
За њом иде Милица дјевојка
Ето цура иде у сватове
Да на себи муштерију бира.
Ја каква је лијепа дјевојка! 230
Прекрила се стамболском чатијом
Три јој краја пала на долину
А четврти у руци држаше,
Те од сунца лице заклањаше,
На ногам' јој седефли нануле, 235
По аршина од земље дигнуте,
Популане жутијем дукатом,
Поткићене дробнијем бисером.
Све дјевојка по чадорим хода,
Од чадора до чадора млада, 240
Т' она себи муштерију бира,
Докле јесте млада долазила,
До чадора Дуждевић Мијајла
Па се млада сави под чадора,
Те Мијајлу пољубила руку 245
И узе му прстен и јабуку
И уза њу триста маџарија,
Па се натраг поврати дјевојка.
Кад бијаху граду на капију
Вели њојзи остарјела мајка 250
„Ћери моја, Милице дјевојко!
„Што ти узе Дуждевић Мијајла?
„Што не узе Краљевића Марка?“
Вели њојзи лијепа дјевојка:
„Ћути мајко, муком замукнула! 255
„Што ће мени манитина Марко?
„Код онаког мамур каурина.“
Вели њојзи баница влахиња:
„Причекај ме, моја ћери драга!
„Причекај ме граду на капију, 260
„Док ја одем млада до чадора,
„До чадора Краљевића Марка,
„Да ја видим Краљевића Марка,
„Је л' истина, каква ми га кажу?“
Причека је лијепа дјевојка. 265
Отле оде баница влахиња,
Под чадора Марку долазила;
А ка у Марко угледа баницу,
Црнијем се осмјехује брком,
Преваљује оком крсавијем 270
Бијелијем поширишује субом.
Кад баница Марка сагледала,
Уплаши се — шинула је гуја.
Па на паде у траву на главу,
Док дотрча Милица дјевојка 275
Па на мајку прихвати за руку:
„Устан мати, ти се не дигнула!
„Кога си се данас препанула?
„Зар једнога манитине Марка?“
Па одоше на бијелу кулу. 280
Док на граду пукоше топови,
Таман десет један за другијем,
На граду се отвори капија.
Док ето ти Дуждевић Мијајла,
На његовој виткој бедевији, 285
За њим друга иде у поводу
На коју ће Милица дјевојка.
Ја какво је седло на кобили!
На њојзи је седло од мерџана,
Поткићено дробнијем бисером 290
И ониjeм жутијем дукатом.
Тада рече Краљевићу Марко:
„Ви'ш Алија драги побратиме!
„Ја какво је седло на кобили!
„Да ми може срећа поднијети, 300
„Да уграбим седло са кобиле,
„Да га продам у нјану мехапу,
„Да с' напијем изобила вина.“
Ћут Алија ништа не бјеседи,
Но је доцкан Турчин говорио: 305
„Побратиме Краљевићу Марко!
„Причекај ме граду на капију
„Док ја амо до чадора сиђем.“
И отале Турчин одлазио,
До чадора Бора барјактара 310
И овако њему бесједио:
„Побратиме, Боре барјактаре!
„И ти проси Милицу дјевојку,
„И ти проси не ће те дјевојка,
„Већ узе Дуждевић Мијајла 315
„Јако ћу им, брате, ударити,
„И отети лијепу дјевојку,
„Да оженим побратима Марка:
„Кад потјерам кићене сватове,
„Не дај сватим горе у планину.“ 320
„Не дам брате животами мога!“
И туде ми пролази Алија
До чадора Гргур капетана,
И овако њему говораше:
„Побратиме Гргур капетане! 325
„И ти проси Милицу дјевојку,
„И ти проси не ће те дјевојка,
„Већ узе Дуждевић Мијајла,
„Сада ћу им брате ударити
„И отет им лијепу дјевојку 330
„Да оженим побратима Марка,
„Кад потјерам кићене сватове,
„Не дај сватим пољу у ширину.“
„Не дам, брате, живота ми мога.“
И туде је Турчин пролазио 335
До чадора Петра генерала
И овако Петру говораше:
„Побратиме Петре генерале!
„И ти проси Милицу дјевојку,
„И ти проси не шће те дјевојка, 340
„Веће узе Дуждевић Мијајла,
„Саде ћу им брате ударити,
„И отет им лијепу дјевојку,
„Да оженим побратима Марка;
„Кад потјерам кићене сватове, 345
„Не дај сватим мору у ђемију.“
А вели му Петре генерале:
„Отлен иди, силна потурице!
„Ја не могу гријешити душе,
„Нити моје мрцинити ђорде, 350
„Ту бих теби одсјекао главу.“
Ћут' Алија ништа не бесједи,
Ал' не ћути Краљевићу Марко,
Но ј' од земље на ноге скочио
И бритку је сабљу повадио, 355
На Петра је јуриш учинио
Одиста га посјећи хоћаше,
Не даде му Ђерђелез-Алија:
„Не мој Марко, драги побратиме!
„Не мој јако кавгу затурити.“ 360
Док на граду пукоше топови,
Ал' ето ти Дуждевић Мијајла
За њим јаше Милица дјевојка,
За дјевојком три ста сејизина
Све лијепа руха дјевојачког 365
И са њима до три ста сватова
И одоше пољем широкијем.
И побре се доцкан подигнуле
Па ето их трагом сватовскијем
Јоште вели Ђерђелез-Алија: 370
„Побратиме, Краљевићу Марко,
„Ал' ћеш, брате, ићи пред дјевојку
„Али, брате, прикупит' коморе,
„Није ласно рухо оставити,
„Ни одвести голу дјевојчину.“ 375
Ал' бесједи Краљевићу Марко:
„Побратиме Ђерђелез-Алија!
„Ја ћу брите, прикупит” коморе,
„А ти, побро, иди пред дјевојку.“
То Алија једва дочекао, 380
Па отиште дебела дората,
Отиште га пољем за сватима
Док пристиже кићене сватове,
И дјевојци тихо говораше:
„Снахо моја, Милице дјевојко! 385
„Откриј мени свилене мараме
„Да ти видим пребијело лице,
„Можеш ли ми Марку пристанути
„Имадем ли за што погинути?“
А то виђе Дуждевић Мијајло, 390
Па Алији вако бесјеђаше:
„Одбиј коња силна потурице!
„Одбиј коња, моја је дјевојка.“
За т' Алија ништа не хајаше
Веће коња ближе догоњаше: 395
„Снахо моја, Милице дјевојко!
„Ну подигни са главе мараме
„Да ти видим пребијело лице
„Можеш ли ми Марку пристанути?
„Имадем ли за што погинути?“ 400
Опет вели Дуждевић Мијајло:
„Одбиј коња, силна потурице,
„Одбиј коња, моја је дјевојка.“
За т' Алија ништа не хајаше
Већ он ближе коња пригоњаше 405
Па је десном руком загрлио
Па јој скиде са главе мараме:
Сијну лице ко на гору сунце,
Бјело грло као мјесечина.
Па је куцну руком по плећима: 410
„Ја аферим моја снахо мила!
„Кад си тако лице одгајила,
„Можеш мени Марку пристанути,
„Ја не жалим јако умријети.“
Кад то виђе Дуждевић Мијајло 415
Па овако ријеч бесјеђаше:
„О Алија, од кује копиле!
„Стани мене пику на биљегу
„Да јуначки мегдан дијелимо.“
То Алија једва и чекаше 420
Па истјера дебела дората
Па он стаде на сред поља равна
Па говори Дуждевић Мијајлу:
„Удри прије, црни каурине!
„Удри прије да ти жао није.“ 425
То Мијајло једва и чекаше
Па испусти копље убојито
А кобили између ушију
Глед Алију по свилену пасу.
Под Алијом дорат од мегдана, 430
Добро пази копље убојито
Кад се близу копље примакнуло,
Паде дорат на предња колена
По њему се Турчин положио
И нада се руку истурио, 435
Па ухвати копље убојито
Преломи га на двоје на троје
Па одломке у траву турио.
А кад виђе Дуждевић Мијајло
Уплаши се жалосна му мајка! 440
Плећи даде а бјежати стаде
Но му Турчин бјежати не даде
На трећем га скоку пристигнуо
Сабљом махну, одсјче му главу
И кобилу мрвом дохватио: 445
Не ваља му седлу ни самару
Па се Турчин натраг повратио
У сватове јуриш учинио.
Боже мили чуда великога!
Да је коме стати па гледати 450
Како Турчин разгони сватове!
Разгони их по пољу широку
Ка' но вуче по планини овце,
Док растури кићене сватове.
Оста цура на сред поља сама. 455
К њој Алија коња догоњаше
Па за дизгин прихвати кобилу,
Изађоше друму широкоме
У то доба силан Краљевиђу
И он гони тридест сејисана 460
Све лијепа руха дјевојачког
И одоше здраво и весело
Одведоше лијепу дјевојку
И одоше бијелу Прилипу,
Свадбоваше на бијелој кули. 465
Од Алија шехер-Сарајеву
Оста Марко на бијелој кули. 467

Murat Sipan vinjeta.jpg



Напомене[уреди]

  • 1867, III, стр. 328—330; 350—352; 361—362.
  • Послао: Љ. М. Поповић [Љубомир Ковачевић].
  • Народне песме, бр. 105 [104].

Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Миодраг Матицки, Народне песме у Вили, Нови Сад : Матица српска ; Београд : Институт за књижевност и уметност, 1985., стр. 202-211.
  • Вила, година III, број 21, Београд, 21. маја 1867, стр. 328-330; Вила, година III, број 22, Београд, 28. маја 1867, стр. 350-352; Вила, година III, број 23, Београд, 4. јун 1867, стр. 361-363.