Марко Краљевић жени се из Беча
Од како је свијет постануо,
Није бољи цвијет процватио
Нег' у двору бечкога ћесара:
Процватала питома Ружица,
Мила ћерка од Беча ћесара. 5
Њу ми просе многи просиоци,
Седам бана са седам земаља
И двадесет и три капетана
И остали триста просилаца
И сувише седам џенерала. 10
Никог цура не могла обрати. —
Њој говори остарила мајка:
„О, Ружице, наша мила ћери!
Што ти не мош обрати јунака,
Твоји просци нама додијаше, 15
Њини коњи зопцу поједоше.“ —
То се чудо на далеко чуло.
То зачуо Краљевићу Марко,
У Стамболу, на царевој војсци,
Па он оде цару Сулејману, 20
Сулејману Марко говорио:
„Чујеш ли ме, царе поочиме,
Служим тебе девет годин' дана,
Нит' с' ожени ни рува промени:
Ја сам чуо и кажу ми људи 25
Да је добар цвијет процвати,
У беломе Бечу ћесареву,
Да онаки није процватио
Од како је свијет постануо.
То не био пребијели цвете 30
Веће ћерка од Беча ћесара,
Па је много проси просилаца,
Никог цура обрати не може:
Како кажу мени пријатељи,
Сва прилика за мене би била. 35
Хтевам ићи да видим девојку
И ја би се хтево оженити.“
Беседи му царе Сулејмане:
„Иди, сине, и сретно ти било,
И нај теби један товар блага 40
Нек имадеш уза се ашлука."
Оде Марко својему Прилипу,
Када дође у бела Прилипа,
Пред њега је мати изодила,
Са сином се у образ пољуби, 45
Марко мајку у бијелу руку,
За лако се упиташе здравље.
Беседи му Евросима мајка:
„Добро дош'о, да мој мио сине,
Није л' среће и Бог ли је дао 50
Да се не ћеш сине оженити,
Да у двору одмену дочекам!?“
Беседи јој Краљевићу Марко:
„Ја сам чуо и кажу ми људи
Да у Бечу имаде девојка, 55
Како кажу мени пријатељи,
Сва прилика за мене би била;
Хтевам ићи да видим девојку:
Већ ме учи, моја мила мајко,
С ким би иш'о бечкоме ћесару?“ 60
Говориму Евросима мајка:
„Зови сине свога побратима
Од Удбиње Ђерђелез-Алију,
Кој' с' не боји никога до Бога.
А то Марко једва дочекао, 65
Па начини једну ситну књигу
Своме побри Ђерђелез-Алији,
У књизи му вако говорио:
„Ајде побро мени у сватове
Да идемо Бечу ћесареву 70
Да гледамо ћерку ћесареву
Може ли ми верна љуба бити.
А појаши својега дундула.“
А кад побри књига допанула
И кад виде шта у њојзи пише. 75
Он запита своју стару мајку
Оће л' ићи побри у сватове.
Лепо га је мати световала:
„Појаш' сине својега дундула,
А покриј га суром међедином, 80
Себе покриј диван-кабаницом,
Да т' не виде лијепе девојке,
Па ти иди побри у сватове.“
Оде Туре на танану кулу,
Па се свуче и још се обуче, 85
Ја какав је, жалосна му маја
Ко га види тролетна га стресе;
Па узјаха својега дундула,
Покривена суром међедином,
Огрну се диван-кабаницом, 90
А штитом се од сунца заштити,
А од цура граном босиљковом,
Да му цуре баш не виде лице,
Оде здраво своме побратиму.
Далеко га побро угледао 95
И пред њега јесте ишетао,
Руке шире у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље.
Док им коњи зопцу поједоше
Они пише црвенику вино, 100
Па појаше витезе коњице
И одоше Бечу ћесареву.
Кад су они Бечу прикучили
Угледа их лијепа девојка,
Угледа их са танка чардака, 105
Својој мајци цура беселила:
„Оди мајко да видиш јунака,
Где двојица у преко поља
На шарену коњу неголему
Да ли ми га Бог у срећи даде 110
Волила б' га, моја мил мајко,
Волила б' га к'о оца и мајку.
Нег' и њему има нешто мане
Много пије црвенику вино,
Познајем му по лицу његову.“ 115
То је мајци врло атер било,
Удри ћерку по белу образу,
Из носа јој крвца ударила:
„Кујо кучко, ниси моја ћерка.
Како би му ти нашла маане, 120
Кад га нема у беломе свету.“
Истом они у ријечи били,
Обојица дођош' у авлију:
Опазише слуге и слушкиње,
На авлији отворише врата. 125
Кад уђоше у двор у авлију,
Добре коње слуге приватише,
Слуге коње, слушкиње оружје,
Па одоше бечкоме ћесарy:
Ал' код њега седам џенерала, 130
Седам бана са седам земаља
И двадесет и три капетана,
И остали триста просилаца,
С њиме пију вино и ракију,
Они просе питому Ружицу. 135
Њима Марко Бога називао,
Они њему боље приватили —
Смакоше се један до другога,
Они Марку места начинише,
Начинише места до ћесара. 140
С десне стране, Краљевићу Марко,
С леве стране Ђерђелез-Алија;
Дадоше им вина и ракије.
Када узе трећу чашу Марко,
Онда Марко поче беседити: 145
„Пријатељу, од Беча ћесару,
Ја сам чуо и кажу ми људи,
Да ти имаш ћерsу на удају,
А и ја се нисам оженио,
Ја сам дош'о да видим девојку 150
Ако Бог да, буде ли суђено
Да будемо од сад пријатељи.“
Драго било бечкоме ћесару.
Па он викну танане слушкиње:
„Ид'те децо Ружу доведите, 155
Ево има триста просилаца
Седам бана са седам земаља,
Седам бана, седам џенерала,
И двадесет и три кашетана,
И сувише Краљевићу Марко, 160
Кога нема у беломе свету:
Нек обира ког је њојзи драго.“
И то било за дуго не било,
Ја ево ти лијепе девојке –
Ну каква је Бог је не убио 165
Ни вила јој није другарица:
Једно грло три ситна ђердана,
Једно тело три жута кавада,
Један црвен до црне земљице,
Други зелен до зелене траве, 170
Трећи кави нек се момци маме.
Када дође лијепа девојка,
Па погледа с десна на лијево,
На Марку је очи уставила:
Све је просце редом ижљубила, 175
По најприје Краљевића Марка,
По најприје па и најпослије,
На руци му јаглук оставила
И овако њему беседила:
„Нека знадеш да ћу твоја бити.“ 180
Ја кад Марко речи разумео,
Од мила се чисто згоропади,
Трже Марко троструку камџију,
Којом туче Турке јаничаре,
Те удара јандал просиоце, 185
И ћесара мало ошинуо,
Ошинуо али неотице,
Неотице у оној гунгули:
Све истера Марко из одаје,
Сам остаде Краљевићу Марко 190
С побратимом Ђерђелез-Алијом,
И остаде од Беча ћесаре,
Па седоше пити рујно вино:
Пише вино, два бјела дана,
Пише вино, цуру дариваше, 195
Товар блага Марко поарчио,
Мало рока свадби оставио,
Мало рока једно петн'ест дана,
Па весео пође двору своме
С побратимом Ђерђелез-Алијом. 200
Кад бијаху на половин' пута,
Ал' ето ти итра књигоноше,
Ситну књигу носи у процепу,
Па је даје Краљевићу Марку.
А кад Марко књигу проучио, 205
Своме побри јетко говорио:
„А мој побро чудне ти сам среће
Ова књига од моје девојке,
Њу ми јесте други препросио,
Препросио од Ердеља бане, 210
Но је бане није ни просио,
Веће силом отима девојку,
А девојци врло жао било,
Па је за мном књигу оправила
Да ја дођем да водим девојку 215
Прије побро бана од Ердеља.“
Вели њему Ђерђелез-Алија:
„Ајде побро да се поврнемо
Да са собом цуру поведемо.“
Ал' говори Краљевићу Марко: 220
„Чуо јесам од мојиje стари
Да с' не ваља с пута повраћати,
Но ајдемо у Прилипа града
Да запитам моју стару мајку.“ –
Пита мајка Краљевића Марка: 225
„Јеси л' сине видио девојку,
Јес' видио јеси л' бегениc'o?“
„Јесам мајко видио девојку
Видио је и обегениc'o
И дао сам цури обилежје: 230
А да чујеш, моја стара мајко,
Ситна ме је књига достигнула
А од оне ћери ћесареве
Да је љута гуја препросила,
Препросио од Ердеља бане, 235
Већ ме учи, моја мила мајко,
С ким би иш'о да отмем девојку."
Вели мајка своме сину Марку:
„Ти не тражи многоте сватова.
Веће иди с твојим побратимом, 240
Побратимом Ђерђелез-Алијом,
К'о што си је с њиме и просио.“
Туде они ноћцу преноћише.
А кад свану и сунце ограну,
Напише се вина и ракије, 245
Наранише сваке ђаконије,
Па yja'ше коње од мејдана
И одоше Бечу ћесареву.
Прије дош'о бане од Ердеља,
Прије дош'о у авлију уш'о 250
И увео кићене сватове.
Кад то виде Краљеивићу Марко
Не шће ићи с побром у авлију,
Већ одоше у поље широко,
У сред поља чадор разапеше, 255
Па дозваше једно момче младо,
Дадоше му један лист артије:
„Носи момче бечкоме ћесару
Нек нам пошље што год за вечеру.“
Лепо их је момче послушало, 260
Даде књигу бечкоме ћесару.
Када ћесар књигу разгледао
Посла њима један товар вина,
И посла им печенога овна
И остале сваке ђаконије; 265
Ево пију до два побратима,
Ево пију, а још не спавају.
Кад у јутру бео дан освану
Повикаше сватовски чауши:
„Азурала кићени сватови, 270
Сватови смо за стајање нисмо.
Ти ћесару изведи девојку.“
Кад то чуо од Беча ћесару,
Он изведе своју милу ћерку,
Изведе је у златним колима 275
И даде је ручноме деверу.
Тад пођоше кићени сватови:
Напред иде млади ђувегија
А за њиме остали сватови.
Ја да видиш Краљевића Марка, 280
Кад угледа од Ердеља бана
Како је се курва престравио,
Па он леже у зелену траву,
Па он леже санак боравити,
Навалице ка'но од истине. 285
Ал не леже Ђерђелез-Алија,
Веће скаче на свога дундула,
Па потера уз поље сватове,
Претурује коње и јунаке
Док дотера својега дундула, 290
До интова и лепе девојке,
Па посече млада кочијаша,
И посече ручнога девера,
А интова окрену чадору,
У интову лијепу девојку. 295
Када виде Краљевићу Марко
У интову лијепу девојку,
Па поскочи од земље на ноге,
Своме побри ово говорио:
„Јеси л' ми се побро уморио 300
Док си мени довео девојку?
Седи побро, те се напиј вина.
С осталима ја ћу мејданити.“
Па узјаха својега шарина —
Стаде вика пијана јунака. 305
Стаде вриска под њиме шарина.
Стаде писка кићени сватова.
Ал' да видиш Ђерђелез-Алије,
Он узјаха својега дундула.
Своме побри оде у сретање, 310
А девојку саму оставише.
Исекоше три иљаде свата,
Уватише од Ердеља бана,
Ал му Марко живот опростио:
„Иди бане откуд си дошао 315
Без девојке ка'но и с девојком.“
Оде бане кршноме Ердељу,
Оде Марко бијелу Прилипу
С побратимом Ђерђелез-Алијом
И одведе лијепу девојку. 320
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
