Марково прво јунаштво

Извор: Викизворник


Марково прво јунаштво

(Из Босанске Крајине)

Марко сједе вечерати с мајком
Сува љеба и црвена вина.
Насмија се Краљевићу Марко.
Пита њега остарјела мајка:
»О мој синко, Краљевићу Марко, 5
Чему си се насмијао синко?
Ил’ се смијеш тананој вечери,
Или мени, остарјелој мајци?« 
Одговара Краљевићу Марко:
»Ој Бога ми, моја сгара мајко, 10
Не смијем се тананој вечери,
Што Бог дао, то и вечерамо.
Нит’ се смијем теби остарјелој,
Јер ће свако остарити, мајко,
Већ ми на ум нешто паде, мајко! 15
Кад ја бијах од шесн’ест година,
А мој Шарац од три годинице,
Ја поведох да поткујем Шарца
И понесох Шарчеву струњицу,
У струњици Шарчеву обућу. 20
Кад ја бијах насред поља равна,
Ал’ ето ти Голишан везира
И са њиме до триста Турака,
Они воде тријест робињица
Свезанијех руку наопако. 25
Кад робиње мене угледаше,
Све у једно грло повикаше:
»Богом брате, Краљевићу Марко,
Дај нас пусти из ропства проклетог,
Ја л’ за благо, ја ли за јунаштво, 30
Па ћеш стећи тријест посестрима,
Које ће те спомињати, Марко,
Као сестре брата рођенога.«
То се мени ражалило, мајко,
Па ја приђох Голишан везиру, 35
Поклоних се до земљице црне,
Пољубих га у скут и у руку,
Па му почех говорити, мајко:
»Господару, Голишан везире,
Пусти мени тријест робињица, 40
Ево теби седам товар’ блага!«
Кад то чуо Голишан везире,
Он на мене очи исколачи,
Па узима троструку канџију,
Па ме поче ударати њоме, 45
Удари ме неколико пута.
Кад је мене мало добољело,
Ја погледах око себе, мајко,
Ал’ немадох ништа од оружја,
Већ потегох Шарчеву струњицу, 50
У струњици Шарчеву обућу,
Па ударих Голишан везира,
Ударих га у чело јуначко,
Паде везир у траву на главу.
Не чудим се, моја мила мајко, 55
Не чудим се што му чело пуче,
Већ му оба ока искочише.
Па поћерах по пољани Турке.
Ја да ти је стати па виђети:
Стоји звека у струњици плоча, 60
Стоји јаук по пољу Турака,
Стоји вриска тријест ђевојака.
Док с’ окренух неколико пута,
Ал’ на пољу живе душе нема,
Осим оста тријест ђевојака. 65
Одвезах им пребијеле руке
И оправих на тридесет страна
Да казују како нам је било.
То је мени на ум пало, мајко,
Гдје учиних велико јунаштво 70
Без топуза и без бритке ћорде
И без каква убојна оружја,
Зато сам се насмијао, мајко!«

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Народне пјесме из збирке Николе Т. Кашиковића, Свјетлост, Сарајево, 1951, стр. 162-165.