Маркова се љуба преудаје
Синоћ мајка оженила Марка,
А јутрос му била књига дође,
Да млад Марко на војницу пође.
Књигу штије Марко, дите младо,
Књигу штије, сузом је облије: 5
„Бог т’ убио, била књиго моја!
„Тек што сам се, јунак, оженио,
„Нисам љубу добро ни видио,
„А камо ли лица наљубио.“
А Јеле га љуба угледала, 10
Пак се хвата Марку око врата:
„Шта је, Марко, прва срићо моја?
„Досад су ти књиге долазиле,
„Ниси тако сузе проливао.
„Окле књига, да је Бог убије?“ 15
Својој љуби Марко проговара:
„О, Јелино, вирна љубо моја!
„Ево мени била књига дође
„Од онога цара честитога,
„Да га дођем, јунак, подворити, 20
„Подворити за девет година,
„Да оставим Јелу, љубу своју,
„Да ј’ оставим у бијелу двору
„Са старицом остарилом мајком.
„Већ те молим, вирна љубо моја! 25
„Питај коња билицом пшеницом,
„Напој ми га студеном водицом,
„Нек’ ти идем, вирна љубо моја,
„Нек’ ти идем цара подворити,
„Подворити девет годин' дана. 30
„Чекај мене, вирна љубо моја,
„Чекај мене девет годин’ дана
„И десете половицу, душо;
„Не удај се, вирна љубо моја.
„Не дођем ли за девет година 35
„И десете половицу, душо,
„Удај ми се, за кога ти драго,
„Само немој за горег од мене,
„Понајмање за Сењанин-Ива,
„Што је моје коње тимарио." 40
Отолен се здраво подигнуо,
Па када су били на растанку,
Тад’ се маша у џеп од доламе
И извади бурму суха злата,
На двоје је, јунак, поломио, 45
Једну полу љуби даровао,
Другу спрема у џеп од доламе,
Пак отиде цара подворити.
Није прошла ни година дана,
Јелу просе свати са свих страна, 50
Понајвише Сењанин-Иване.
Али, млада, за никога неће,
Док не прође девет годин’ дана
И десете, душо, половица.
Када прође девет годин’ дана 55
И десете, душо, половица,
Јелу просе свати са свих страна,
Понајвише од Сења Иване,
Она, млада, за ниједног неће,
Већ за оног Сењанин-Ивана, 60
Што је Марку коње тимарио.
Љуто цвили младог Марка мајка,
Љуто цвили и сузе пролива,
Па узимље перо и хартију,
Те написа листак књиге биле: 65
„А, мој Марко, моје дите драго!
„Ја ли не знаш, ја л’ не хајеш, сине,
„Да се твоја љуба преудаје?
„Да за кога, не бих ни жалила,
„Нег’ за оног Сењанин-Ивана, 70
„Што је твога коња тимарио!"
Књигу штије Марко, дите младо,
Књигу штије, сузам’ је полива.
Угледа га царе господаре,
Па је Марку тихо бесидио: 75
„Шта је, Марко, вирна слуго моја?
Окле књига, да је Бог убије?
Досад су ти књиге долазиле,
Ниси тако сузе проливао,
Што си сада, огњем изгорила?“ 80
Али Марко цару одговара:
„Ах, мој царе, мили господаре!
„Ево мени била књига дође
„Од старице, миле мајке моје,
„Да се моја љуба преудаје, 85
„Да за кога, не бих ни жалио,
„Нег’ за оног Сењанин-Ивана,
„Што је моје коње тимарио!
„Већ те молим, мој честити царе,
„Да ме пустиш до бијела двора, 90
„Тврда ћу ти оставити јамца,
„Тврда јамца, Бога великога,
„Да ћу доћи до недиље дана,
„Да ћу доћи и донити даре.“
Кад је царе ричи разумио, 95
Овако је Марку бесидио:
„Ах, мој Марко, вирна слуго моја,
„Ну пошетај до крајне одаје,
„Донеси ми сребра теразије,
„Да ти мирим благо небројено, 100
„С чим ћеш доћи старој мајци својој.“
Оде Марко до крајне одаје
И донесе сребра теразије.
Цар му мири благо небројено.
Отолен се здраво подигнуо. 105
Боже мили, на дару ти хвала:
Књиге иду три литња мисеца,
Марко није, нег’ три била дана!
Кад је дошо исприд билих двора,
А у двори дивно коло игра. 110
Божју им је помоћ назовнуо:
„Божја помоћ, липа кито свата!“
„Да си здраво, незнана делијо!“
Коња веже, гди Марко везао,
Па он сиде, гди Марко сидио, 115
Ђорду меће, гди Марко метао.
За пуне га столе засидали,
Ту се ије, рујно винце пије.
А кад ми је било по обиду,
Тада поче Марко бесидити: 120
„А, Бога вам, липа кито свата,
„Гди је ваша млађана невиста?
„Ма је моја велика срамота,
„Да ја вашу не даривам љубу.“
Доведоше млађану невисту, 125
Он се маша у џеп од доламе,
Вади пола бурме суха злата,
Па дарује млађаиу невисту.
Кад то види млађана Јелина,
Све сандуке своје приметнула, 130
Док је ону полу налазила.
Једну ми је с другом саставила,
Па се хвата Марку око врата:
„Шта је, Марко, прва срићо моја!
„Старије је сунце од мисеца, 135
„Старији је Марко од Ивана.“
Ал’ бесиди Сењанин-Иване:
„Ход’ отолен, један харамзаде!
„Не мишај се у туђе невисте!“
Ал’ бесиди Краљевићу Марко: 140
„Када јесам један харамзаде,
„Нудер амо, да се огледамо,
„Ко ће кому срићу подилити.“
Није мога тому одолити,
Нег’ одоше на ’но поље равно 145
И туде се они огледаше.
Трже Марко од бедрице ђорду,
Па му русу окинуо главу,
Те је меће коњу у зобницу
И носи је цару за јабуку: 150
„Бога теби, ти, честити царе!
„Ево теби зелена јабука,
„Дорасла је, ал’ узрила није.“
Кад то види тај честити царе,
Још_боље га царе даривао 155
И натраг га двору повратио.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
