Мангуп

Бреза Писац: Сергеј Јесењин

Кишица мокрим метлама мете
Балегу врба с траве што сија.
Пљуцкај нарамке лишћа, о ветре,
Ти си хулиган, али сам и ја.

Волим кад плави облак густиша
Као говеђе стадо се ваља
И трбусима шуштећег лишћа
Својих стабала колена каља.

Гле, моје риђе стадо ми стиже!
Ко је о њему певао боље?
Видим, о видим где сумрак лиже
Трагове ногу човечјих пољем.

Русијо дрвена, све ми на свету!
Твој сам једини песник и телал.
Песама мојих зверињу сету
Још храни цвеће из твојих села.

Поноћи, сјајним луниним врчем
Заграби млека од брезе беле!
Руке сеоског гробља се грче,
Као да неког давити желе!

Црна се страва по хумљу шуља,
Злобу зликовца у врт нам мрви.
Но само ја сам разбојник, хуља
И коњокрадица степски по крви.

Ко виде како, док поноћ стрепи,
Дивљих трешања војска се роји?
Мораћу и ја у плавој степи
С топузом негде ноћу да стојим.

Ах, увео је грм моје главе,
Заробила ме песма до смрти.
На робију сам чувстава стављен
Да жрвањ стихова вртим.

Али не бој се, безумни ветре,
Спокојно пљуцкај лишће по трави.
Јер узалуд ми име "поете";
Кад певам, ја сам хулиган прави.