Макбет

Макбет Писац: Виљем Шекспир

Превео: Велимир Живојиновић

ЛИЦА:

ДАНКАН, шкотски краљ
МАЛКОМ
ДОНАЛБЕЈН његови синови
МАКБЕТ
БАНКО врховни заповедници у краљевој армији
МАКДАФ
ЛЕНОКС
РОС
МЕНТИТ племићи шкотски
ЕНГАС
КЕЈТНЕС
ФЛИНС, Банков син
СЈУАРД, ерл од Нортамберланда, врховни заповедмк енглеских трупа
МЛАДИ СЈУАРД, његов син
СЕЈТОН, Макбетов официр‐ађутант
ДЕЧАК, син Макдафов
ЈЕДАН ЕНГЛЕЗ ЛЕКАР
ЈЕДАН ЛЕКАР ШКОТ
ЈЕДАН ДВОРСКИ ЧАСНИК
ЈЕДАН ВРАТАР
ЈЕДАН СТАРАЦ
ЛЕДИ МАКБЕТ
ЛЕДИ МАКДАФ
ВЛАСТЕЛИНКЕ, у свити леди Макбет
ХЕКАТА И ТРИ ВЕШТИЦЕ
ЛОРДОВИ, ПЛЕМИЋИ, ОФИЦИРИ, ВОЈНИЦИ, УБИЦЕ, ПРИДВОРНО
ОСОБЉЕ, ГЛАСНИЦИ. ДУХ БАНКОВ И ОСТАЛЕ ПРИКАЗЕ

Место радње
ШКОТСКА И ЕНГЛЕСКА

ПРВИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Шкотска. Пуста пољана.

(Громови и муње. Улазе ТРИ ВЕШТИЦЕ.)

ПРВА ВЕШТИЦА:
Кад да се опет састанемо ми
Уз гром и муње, ил' пљусак све три?
ДРУГА ВЕШТИЦА:
Кад замре граја, те и крици ти.
Кад бој добијен ил' изгубљен буде.
ТРЕЋА ВЕШТИЦА:
Пред заход сунчев то ће да се збуде.
ПРВА ВЕШТИЦА:
А где?
ДРУГА ВЕШТИЦА:
На дивљој рудини онамо.
ТРЕЋА ВЕШТИЦА:
Да с Макбетом се сусретнемо тамо.
ПРВА ВЕШТИЦА:
Долазим, сури мачоре.
ДРУГА ВЕШТИЦА: Крастача зове.
ТРЕЋА ВЕШТИЦА: Сместа.
СВЕ ТРИ: Лепо је ружно, ружно лепо. Пр'ни
У мутљаг магле чађави и црни.

СЦЕНА ДРУГА

Логор крај Фореса

(Узбуна напољу. Улазе КРАЉ ДАНКАН, МАЛКОМ, ДОНАЛБЕЈН,

ЛЕНОКС са ПРАТЊОМ и сусретну се са једним рањеним ДВОРСКИМ
ЧАСНИКОМ.)
ДАНКАН. Ко је тај човек искрвављени?
Казује све на њему да би мог'о
Да нам донесе најновије вести
О томе како стоји с побуном.
МАЛКОМ. Водник је он, а тукао се храбро
К'о ваљан војник да би засужњење
Спречио моје. Здраво, врсни друже.
Испричај краљу што о боју знаш
До часа кад си пошао из њега.
ДВОРСКИ ЧАСНИК. Нгизвесно је стајао: баш као
Сустала два пливача што вештину
Угуше своју кад се обгрле.
Бездушном Макдоналду — достојном
Да буде одметником, јер је сав
Од природе натучен пороцима —
Пружише помоћ ирске најамничке
Лако и тешко оружане трупе
Са западнога острвља; а срећа,
Безбожној кавзи овој наклоњена,
Показала се као наложница
Тог одметника: али залуд све;
Јер Макбет храбри — с правом назван тако —
Главе на срећу и не осврћући
И витлајући челик љути, што се
Од крвавога посла пушио,
Проби се, к'о љубимац одважности.
До лица хуље те;
Ал' нит' му руку стиште, нит' му „збогом"
Довикну док од пупка па до њушке
Не располути њега, па му главу
На бедемима нашим истаче.
ДАНКАН. О, храбри рођак наш! Властелин врсни!
ДВОРСКИ ЧАСНИК. Ал' као што се проломе олује
Отуд где први сунчев руј се јавља,
Па, громовима страшним праћене,
Бродовље мрве — тако с кладенаца
Што, рекло би се, теку благодетно,
Набуја неблагодет. Почуј, почуј,
Краљу од Шкотске. Само што је правда,
Храброшћу оружана, најамнике,
У бекство натеране, нагнала
Да наду сву у петама потраже,
Кад с уређеним оружјем и с војском
Тек попуњеном, краљ од Норвешке,
Умотрив добит, опет нападе.
ДАНКАН. Да ' ово не престраши Макбета
И Банка, војсковође наше?
ДВОРСКИ ЧАСНИК. Јесте;
К'о врапци орле или лава зец.
Да право речем, били су к'о какви
Двогубо набијени топови,
Па су
Двоструко двостручили ударац
По душманину; да ' су смерали
Да се у крви врелој купају,
Ил' да Голготу нову посвете,
То не знам рећи —
Ал' сустах, ране вапију за негом.
ДАНКАН. И речи твоје к'о и твоје ране
Доликују ти; једно к'о и друго
Одише чашћу. Нађ'те му видара.
(Излази ДВОРСКИ ЧАСНИК с пратњом.)
Ал' ко је то сад?
МАЛКОМ. Врли тан од Роса.
ЛЕНОКС. Из ока му се силна журба чита!
Ко чудне вести доноси, тај има
Онакав поглед.
РОС. Бог нек штити краља!
ДАНКАН. Одакле, тане витеже?
РОС. Из Фајфа,
Велики краљу, где се норвешке
Заставе небу ругају и језу
Веју на свет; и где, уз помоћ срамну
И вероломну
Кодора тана, оне издајице,
Удари лично краљ од Норвешке
С ужасним бројем, те се страшни ту
Заметну бој; док њему, сав у челик
Оклопљен љут, а снагом равноправан,
Не стаде онај младенац Белонин
На белегу, и њему не истави
Мишицу против мишице, а шиљак
Противу шиљка, те и саломи
Дух осиони његов: једном речју,
Победа нама припаде.
ДАНКАН. О, среће!
РОС. Те Свено,
Норвешки краљ, приморан би да моли
За наравнање; али ми му укоп
Његових људи не дозволисмо
Док на острвцу Светога Колумба
Не даде десет хиљада талира
Ризници нашој.
ДАНКАН. Неће Кодор тан
За нос да вуче више љубав нашу.
Нека се смакне; дајте то на знање.
Његово, пак, нек Макбет прими звање.
РОС. Постараћу се ја.
ДАНКАН. Што губи он, нек' Макбету се да.
(Излазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Пусто поље

(Громови. Улазе ТРИ ВЕШТИЦЕ.)

ПРВА ВЕШТИЦА. Где си била, сестро?
ДРУГА ВЕШТИЦА. Клала свиње.
11/25/2016 Виљем Шекспир ­ Макбет ­ :: Форуми Творца Града ::
хттп://www.творац­града.цом/форум/виеwтопиц.пхп?ф=63&т=2975 5/67
ТРЕЋА ВЕШТИЦА. А ти, сестро?
ПРВА ВЕШТИЦА. М'рнара једног жена имала
Кестење у свом крилу, па га стално
Мљаскала, мљаскала и мљаскала.
„Дај мало", рекох. „Бежи, вештице",
Викну та накљукана гадура.
Њен муж, господар Тигра, за Алепо
Отишао је. Ја ћу да отпловим
Частима које има већ, и њему
Велико предсказање изрекле
Да га иметак чека властелински
И да се има краљевству да нада,
Што њега, канда, свега преобрази:
А мени ништа рекле нисте. Ако
Времена клице видети сте кадре
И знате које зрно ће да клија,
А које не, тад реците и мени,
Који нит' молим за наклоност вашу,
Нити се ваше мржње прибојавам.
ПРВА ВЕШТИЦА. Здраво!
ДРУГА ВЕШТИЦА. Здраво!
ТРЕЋА ВЕШТИЦА. Здраво!
ПРВА ВЕШТИЦА. Мањи но Макбет, и већи.
ДРУГА ВЕШТИЦА. Не тако срећан, ипак срећнији.
ТРЕЋА ВЕШТИЦА. Краљ не, а живот краљевима даћеш.
Макбет и Банко на веки нека живе!
ПРВА ВЕШТИЦА. Банко и Макбет нек' на веки живе!
МАКБЕТ. О, стан'те, мутне сабеседнице,
И реците ми више што. Већ знам
Да сам по смрти Сајнеловој ја
Постао тан од Гламиса; ал' како
Постадох још и тан од Кодора?
К'о витез праћен сваким благословом
Још живи тан од Кодора, па ако
Нимало, дакле, нема изгледа
Да будем тан од Кодора, још мање
Изгледа има краљ да постанем.
Откуд вам, рец'те, чудно то сазнање?
И што нам пут пресекосте на овом
Спрженом пољу да нас поздравите
Тим пророчанством? Збор'те. Налажем.
(ВЕШТИЦЕ нестану.)
БАНКО. Мехуре земља има к'о и вода;
Тако су што и оне: куд их неста?
МАКБЕТ. У ваздуху: што телесно по своме
Изгледу беше, то се расплину
К'о дах на ветру. Да бар застадоше!
БАНКО. Да ' то о чему зборимо постоји?
Или смо јели уклето корење
Које нам разум засужњи?
МАКБЕТ. Деца ће ваша бити краљеви.
БАНКО. Ви краљ.
МАКБЕТ. А још и тан од Кодора:
Не беше ' тако?
БАНКО. Баш дословце тако.
Ко је то тамо?
(Улазе РОС и ЕНГАС)
РОС. Краљ је, Макбете,
Примио с усхићењем извештаје
О успесима твојим; и кад разбра
Шта си ти лично ставио на коцку
У окршају с одметницима,
У њега бој се измеђ' похвала
И удивљења заметнуо љути:
Шта ' да задржи од то двоје, шта ли
Теби да да. Занемео од тога,
И гледајући духом преостатак
Реченог дана, он те усред грозних
Призора смрти сагледа међ гордим
Норвешким редовима, где нимало
Не страхујеш од онога што чиниш.
К'о када град учеста стизали су
Један за другим гласници, и сви су
Доносили и краљу достављали
Похвале твојој силној одбрани
Краљевства његовога.
ЕНГАС. Па смо ми
Послани амо да ти захвалимо
У име свог владара краљевскога
И да ти само поздрав изручимо
С његове стране да се појавиШ
Пред светлим лицем његовим, а не
Да теби дамо награду.
РОС. А као залог његовог још већег
Благовољења, наложи ми он
Да теби назив тан од Кодора
Дам место њега; те у име тога
Да си нам, врсни тане, жив! Јер тај
Назив је твој.
БАНКО. Зар може истину
Да каже ђаво?
МАКБЕТ. Тан од Кодора
Још живи: што ми стављате на плећа
Одору позајмљену?
ЕНГАС. Јесте, жив је
Онај што беше тан; ал' он под тешком
Пресудом вуче живот свој, ког лишен
Сопственом биће заслугом. Да ' што се
С норвешким краљем спетљао, ил' што је
Одметницима тајно пружао
Погодности ил' помоћ, или што је
На пропаст своје земље радио
Са једним и са другима, ја не знам;
Тек само врат му сломи призната
И утврђена велеиздаја.
МАКБЕТ (за себе). Гламис и тан од Кодора; још оста
Највеће оно. (РОСУ и ЕНГАСУ) Хвала вам на труду.
(БАНКУ) Па зар се не уздате да ће ваши
Синови бити краљеви, кад оне,
Што мени назив тан од Кодора
Подариле су, ништа мање нису
Ни њима обећале?
БАНКО. То би могло,
Сврх тога што сте тан од Кодора,
У вас и жеђ за круном да разбукти,
Ако ли веру поклоните томе.
Но то је чудно: а паклене силе
Често нам кажу истину тек зато
Да нас на зло наведу, и ситницом
Невином неком придобијају нас
Да би нас потом мучки сурвале
У амбис последица.
Рођаче, молим, реч‐две.
МАКБЕТ (за себе). Казане су
Истине две, к'о срећни пролози
За комад величанствен, испуњен
Краљевским садржајем. — Витезови,
Хвала вам. — (За себе) Овај натприродни миг
Нит' зао може бити нити добар.
Је л' зао, што ми, истином почевши,
Залог за успех даде? Пошто, ево,
И постах тан од Кодора. Је ' добар,
Што узмичем пред овим наговором,
Чија ми страшна слика косу диже,
И моје чврсто усађено срце
Нагони да на неприродан начин
О ребра моја туче? Мањи је
Страх што је сада нечим изазван
Од страха што га улива човеку
Замишљен ужас. Мисао је моја,
Тек замишљено вршећи убиство,
У тол'кој мери уздрмала царство
Кукавног људског бића мога, да се
Делатна моја моћ расплинула
У слућењима и нагађањима,
Те ничега и нема осим оног
Што не постоји.
БАНКО. Погледајте што се
Занео друг наш!
МАКБЕТ (за себе). Ако срећа хоће
Да будем краљ, закраљити ме она
Може, а ја ни прстом да не кренем.
БАНКО. Почасти нове што их задоби
Прионуле уз њега нису још,
Баш к'о што, осим преко навике,
И одећа уз тело не приања.
МАКБЕТ (за себе). Дошло што дошло! Ма колико љут
И суров био дан, кроз њега пут
Пронађу час и прилика.
БАНКО. Стојимо,
Макбете врли, на расположењу.
МАКБЕТ. Извин'те: дух су обамрли мој
Заборављене узбуркале ствари.
Убележен је, добра господо,
Ваш труд онамо где ћу да га листам
И читам свакодневно. Хајд'мо краљу.
(БАНКУ) О оном што се збило размишљајте,
Па да о томе бољом приликом,
Пошто ваљано просудимо ствар,
Проговоримо отворено.
БАНКО. Радо.
МАКБЕТ. А дотле тол'ко. Хајд'мо, пријатељи.
(Излазе.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Форес. Одаја у палати.

(Тмбе. Улазе ДАНКАН, МАЛКОМ, ДОНАЛБЕЈН, ЛЕНОКС и СВИТА)

ДАНКАН. Је ' смакнут Кодор? Зар се они што су
Добили налог нису вратили?
МАЛКОМ. Још не, мој краљу. Ал' сам био с једним
Који је вид'о кад је погубљен;
Па каже да је отворено своју
Издају онај признао и милост
С кајањем љутим молио од ваше
Узвишености. Ништа у животу
Није му боље стајало но то
Како се са животом растао;
Умро је као да је увежбав'о
Како да умре да би бацио
Најскупљи свој иметак к'о ситницу
Нимало вредну.
ДАНКАН. Нема те вештине
Да с лица неком душа се прочита:
У племића сам тога поверење
Имао неограничено.
(Улазе МАКБЕТ, БАНКО, РОС и ЕНГАС)
О,
Рођаче врсни! Тиштао ме баш
Грех моје незахвалности. И одвећ
Споро би било да те сустигне
И најхитрије крило награде —
Тол'ко си био испредњачио!
И камо да си мање заслужан,
Те опсег да сам кадар одмерити
Захвалности и награде! Овако
Могу тек рећи: кад би ти се дало
Више но све, и то би било мало.
МАКБЕТ. Саме су себи плата служба та
И верност с којом вршио сам њу.
На вама је да прихватите, краљу,
Дужности наше; оне су, међутим,
Деца и слуге вашег престола
И земље наше, те и врше своје
Тек онда када чине све за част
И љубав вашу.
ДАНКАН. Добро дош'о! Ја сам
Почео да те копитим и ја ћу
Потрудити се да порастеш сасвим.
Нису ни твоје, племенити Банко,
Заслуге мање, нит' ће мање оне
Признате бити, те дозволи да те
Загрлим и на срце стиснем.
БАНКО. Ако
Порастем тамо, жетва ваша биће.
ДАНКАН. Превршила се раздраганост моја,
Па иште да у капљицама туге
Прикрије себе. — Чујте, синови,
Рођаци, врли танови, и ви
Што сте по реду одмах иза њих:
Малкому ми, свом најстаријем сину,
Намењујемо престо, те ће одсад
Носити назив кнез од Камберланда;
Ал' неће чашћу таквом само он
Да буде заодевен, но ће племства
Ознаке да засијају к'о звезде
На заслужнима свима. Хајдемо
У Инвернес, а ви у потоње
За себе ме привеж'те.
МАКБЕТ. Што преостаде да се испослује,
За вас то није: ја ћу коначар
Да будем и да обрадујем жену
Вешћу о вашем доласку; те тако,
Понизно ја се опраштам са вама.
ДАНКАН. Кодоре врли!
МАКБЕТ (за себе). Кнез од Камберланда!
Пречага то је на мом путу: њу
Прескочити ми ваља, ил' ћу ту
Да се саплетем. Звезде, светлост своју
Прикријте, да не назре она моју
Намеру мрачну, жељену дубоко!
Нека са мојих руку моје око
Одврати поглед, па нек' се изврши
Оно што око моје, кад се сврши,
Зебе да види.
(Оде.)
ДАНКАН. Јесте, Банко врли;
Честитост он је сушта, па кад чујем
Како га хвале, то ми душу храни;
Гозба је то за мене. Хајдемо
За њим што напред отхрли да нашу
Припреми добродошлицу; оваквом
Рођаку равна нема.
(Фанфаре. Одлазе.)

СЦЕНА ПЕТА

Инвернес. Макбетов замак.

(Улази ЛЕДИ МАКБЕТ, читајући писмо.)

ЛЕДИ МАКБЕТ. „Среле су ме на дан победе; и потпуно сам
се уверио да оне у том погледу својим знањем надма‐
шују људско знање. Кад сам горео од жеље да наставим
с питањима, оне се претворише у ваздух и ишчезоше у њему.
И док сам стајао још запањен од чуда, дошли су краљеви
изасланици који ме поздравише узвиком: ,Живео, тане од
Кодора!'; а баш тим звањем су ме мало пре тога поздравиле
и ове пророчице и доставиле ми оно што има потом да дође,
поздравивши ме са: ,Живео занавек, потоњи краљу!' Сматрао
сам за добро да ти ово поверим, најдражи садруже у мојој
величини, да не би била лишена заслужене радости, ако би остала
необавештена о томе каква ти је величина намењена. Привиј
то срцу и збогом."
Гламис си ти, и Кодор; а и оно
Што ти је наречено бићеш. Али ја се
Природе твоје бојим; препуна је
Млека доброте човечанске да би
Најпречим путем ударила. Ти
За величином чезнеш, частољубља
Има у теби: али немаш оне
Рђавштине што треба да га прати.
Оно што желиш душом свом, ти то
Желиш к'о светац; хтео би да плаћаш
У здравом новцу, а овамо добит
Хтео би неправедну. Теби да је
Некога што ће да ти, велики
Гламисе мој, довикне: „Тако ваља
Да чиниш ако желиш то да имаш";
Да имаш то што већма страхујеш
Да испослујеш, но што би у души
Желео да се то не испослује.
Пожури амо да ти ја у слух
Налијем свога духа, да из тебе
Чврстином свога језика изагнам
Све оно што ти пречи пут до златног
Обруча оног који су ти судба
И натприродне силе, рекло би се,
Намениле да крунишу те њим.
(Улази ЈЕДАН ГЛАСНИК)
Какве су вести?
ГЛАСНИК. Краљ вечерас стиже.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Што бунцаш? Није ' твој господар с њим;
А он би, да је тако, послао
Поруку да се припреме изврше.
ГЛАСНИК. Дозвол'те, кажем истину: наш тан
Иде овамо; испослао је
Мог друга једног хитно, али овај,
Задихан смртно, једва је што више
Мог'о да каже осим поруке.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Подворите га; крупне вести носи.
(ГЛАСНИК одлази.)
И гавранов је промукао грак
Којим приспеће кобно Данканово
Под замка мога кров навешћује.
О, дођите, ви духови, што правац
Мислима убилачким дајете,
Па мене пола мога лишите
И свирепошћу најстрашнијом сву ме
Од главе па до пете испуните;
Грубошћу крв ми згусните, и сваки
Пролаз и приступ кајању затвор'те,
Да не би смер мој грозни уздрмала
Човечност покајничким походама,
Ил' извршење мир с њим склопило.
На моја женска прса ходите,
Па млеко моје сишите к'о жуч,
Убиства прислужници, ви што негде
Ишчекујете у невидљивом
Суштаству свом да буде природа
Оскврнављена. Мркла ноћи, дођи,
Па дим паклени најцрњи огрни,
Да нож мој оштри рану не спази
Коју нанесе, нити да се небо
Кроз помрчине тесто промоли
И викне: „Стани, стани!"
(Улази МАКБЕТ)
Велики
Гламисе! Врли Кодоре! Још већи
Од тога двога оним потоњим
Што гласи: „нека живи занавек!"
Редови твоји узнели су мене
Из садашњости ове тупаве,
Па у тренутку овом садањем
Осећам већ будућност.
МАКБЕТ. Најдража,
Вечерас Данкан долази.
ЛЕДИ МАКБЕТ. А када
Смера да оде?
МАКБЕТ. Још колико сутра,
Како је рек'о.
ЛЕДИ МАКБЕТ. О, не сагледало
Никада сунце ово сутра!
На вашем лицу, к'о у књизи каквој,
Чудне се ствари читају, мој тане.
Да обманете свет, ви узмите
И сами изглед света: носите
Срдачну добродошлицу на усни,
У оку и на руци: гледајте
К'о цвет безазлен, ал' под овим видом
Будите змија. Тога намерника
Збринути ваља; на ме свалите
Голему бригу ту за ноћас, па ће
Наредни дан наш сваки, свака ноћ
Да буду само владање и моћ.
МАКБЕТ. Говорићемо још о том.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Са твога
Лица ведрина сама нека зрачи;
Мењати боју, бојати се значи.
Све друго мени препусти.
(Одлазе.)

СЦЕНА ШЕСТА

Инвернес. Пред замком.

(Обое и бакље. Улазе ДАНКАН, МАЛКОМ, ДОНАЛБЕЈН, БАНКО,

ЛЕНОКС, МАКДАФ, РОС, ЕНГАС и СВИТА.)
ДАНКАН. Угодно лежи овај замак: ваздух,
Пријатан, лак, улагује се просто
Чулима нашим умиреним.
БАНКО. Ласта,
Тај летњи гост и храмова становник,
Тиме што овај овде крај за своје
Пребивалиште избра омиљено,
Доказује да овде неба дах
Примамљив мирис има: нема ту
Перваза, нили настрешнице, нити
Потпорња или угла погодног
А да под њима није окачила
Птичица ова своју постељицу
И љуљку породиљску: где се она
Плоди и бави највећма, ту ваздух,
Приметио сам, благости је пун.
(Улази ЛЕДИ МАКБЕТ)
ДАНКАН. Домаћице нам ево цењене!
Указивана љубав каткада
И терет нама буде, ал' захвалност
Одајемо јој као љубазности.
Овим вам. наук дајем како да се
Молите Богу да нам труд ваш плати
И захвали нам што вам сметамо.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Услуге наше све, ма била свака
И посебице двогуба, а онда
Удвостручена, убоге би биле
И биле мршав труд, у поређењу
С обилним оним частима дубоким
Којима дом наш ваше величанство
Обасуло је. Само Свевишњем
Можемо да се молимо за вас,
Што сте нас, након тол'ких ранијих,
И почастима новим претрпали.
ДАНКАН. А где је тан од Кодора? За њим
Жестоко ми смо грабили у стопу,
С намером да му будемо коначар;
Ал' он је добар јахач, а дубока
Његова љубав, ништа мање оштра
Од мамузе му, припомогла му је
Да пре нас дома стигне. Ми смо, лепа
Домаћице, ваш гост за ноћас.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Свак
Који вам служи зна да себе сама
И сваког свог и све што има вама
Дугује само и да рачун има,
Кад год затражи узвишеност ваша,
Да вам полаже и да ваше враћа.
ДАНКАН. Дајте ми руку; мом домаћину
Одведите ме; драг ми је веома,
И наклоњени бићемо му вазда.
Домаћице, дозволите.
(Излазе.)

СЦЕНА СЕДМА

Инвернес. Одаја у замку.

(Обое и буктиње. Улази НАДГЛЕДНИК ТРПЕЗЕ и пролази преко позорнице,
а за њим СЛУГЕ са јелима и прибором. Потом улази МАКБЕТ)

МАКБЕТ. Да се и сврши кад се изврши,
Добро би било да се то што пре
Изврши онда. Када би убиство
Све последице сабрало у рарежу,
А исходом и успех заквачило,
Тако да сам тај удар буде све
Чега је било, а и свему крај,
Баш ту, на томе спруду времена,
На том плићаку његовом — тад живот
Прегорео бих загробни. Ал' нама
Вазда се овде суди већ код сваког
Случаја таквог, па се наук крвав
Којему друге уцимо, тек примљен,
Враћа да кињи свог изумитеља:
Правица руке неподмитљиве
Сопственој нашој усни приноси
Садржај чаше затроване наше.
Двоструко јамство има овде он:
Ја сам му, прво, поданик и рођак,
А обоје се противи том чину;
А потом, ја бих, к'о домаћин његов,
Ваљало да пред његовим убицом
На дому своме врата забравим,
А не да нож на њега тржем сам.
Сем тога, своју власт је тако кротко
Вршио Данкан тај и био тако
У великоме позиву свом чист,
Да би врлине његове, к'о вишњи
Анђели, који свак по јерихонску
Трубу уместо језика у својим
Устима има, трубиле до неба
Оптужбу против овог нечувено,
Безбожно грешног његовог смакнућа;
А сажаљење, као какво наго,
Тек рођено детешце, што је корак
Пружило кроз олују, ил' к'о какав
Херувим који на невидљивим
Скоротечама јаше ваздушним,
У свачије би очи пирило
Језиви овај чин, док пљуском суза
Не би тај ветар био угашен.
Ја немам друге оструге да смер мој
Мамуза, осим свог властољубља,
Које, у седло хтевши да се вине,
Прескаче сам тај смер и сурвава се
На другу страну.
(Улази ЛЕДИ МАКБЕТ)
ЛЕДИ МАКБЕТ. Ну! Шта има ново?
Он је безмало већ довечерао.
Што из дворане одосте?
МАКБЕТ. Је ' за ме
Питао он?
ЛЕДИ МАКБЕТ. Зар не знате да јесте?
МАКБЕТ. С тим даље ићи нећемо. — Он мени
Колико данас одао је част;
Људи од сваке руке стекли су
О мени златно мишљење, а оно
Подржано ће бити најновијим
Њиховим похвалама, па и неће
Одстранити се тако брзо.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Јесу л'
Пијане биле ваше наде кад сте
Њима се оружали? јесу ' отад
Спавале, па се сад пробудиле
Да, тако бледе све и све зелене,
Упиру сада поглед свој у оно
У шта су поглед упирале пре
С тол'ко ведрине? Таквом ћу и твоју
Љубав да ценим одсад. Страх те зар
Да и на делу и у срчаности
Будеш онакав исти какав беше
Кад се у тебе жеља заметала?
И зар ћеш оно да прижељкујеш
Што цениш као украс свом животу,
А да у својим очима сопственим
К'о кукавица живиш, пуштајући
Да твоје: ,,Не смем!" двори твоје: „Бих!"
К'о она мачка кукавна из приче?
МАКБЕТ. Молим те, ћути! Смемја оно све
Што доликује човеку; ко сме
Више од тога, није човек.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Каква
Нагна вас онда звер да потхват тај
Достављате ми? Имајућ за ово
Смелости онда, ви сте човек били,
Па бисте човек били још и више,
Кад бисте били више но што бесте.
Тада ни час ни место нису били
Погодни, па сте хтели обоје
Да подесите; сад се они стекли
Сами од себе, а подесивши се,
Заглавили су вас и раздесили.
Дојила децу ја сам, те и знам
Како се нежно воли дојенце;
Па ипак ја бих, још док му се оци
На мене смеше, брадавицу своју
Из безубих му десни отргла
И просула му мозак, да сам се
Заклела тако к'о што се на ово
Заклесте ви.
МАКБЕТ. Ал' ако не успемо?
ЛЕДИ МАКБЕТ. Да не успемо! Само ти одважност
До потпунога степена затегни,
Па промашити нећемо. Кад Данкан
Заспао буде, а на ово њега
И путовања напорнога дан
Нагнаће и те како, ја ћу тад
Два коморника његова толико
Да свладам вином и напицима
Отровног дејства, да ће њихово
Памћење, ова стража нашег мозга,
Бити тек дим, а скрињица у којој
Суђење њино обитава биће
Решето тек, па када, к'о мртваци,
Лежали буду тако опијени,
Успавани к'о свиње, шта тад ми
Нећемо моћи да урадимо
Данкану страже лишеном? И шта ли
Нећемо моћи тад да свалимо
На пијану му стражу, која ће
Имати сву кривицу да понесе
За ово наше громадно уморство.
МАКБЕТ. Рађај ми само синове; јер друго
Осим мушкарце дух твој неустрашив
Не може ни да оваплоћује.
А ако она два спавача, што су
Са њим у соби, крвљу умрљамо
И ножевима њиним сопственим
Послужимо се, примиће се, је ли?
Како су они то извршили?
ЛЕДИ МАКБЕТ. Ко би и смео друкче то да прими,
Када надамо кукати из гласа
И ударимо запомагати
Што њега нема?
МАКБЕТ. Сабрао сам се,
И сваку жилу своју затегао
За страшни чин тај. Околину своју
Исмејмо својим ведрим изгледом:
Притворним лицем нека скријем ја
Оно што срце притворно ми зна.
(Излазе.)

ДРУГИ ЧИН

=== СЦЕНА ПРВА ===

Инвернес. Двориште у замку.

(Улазе БАНКО и ФЛИНС, са СЛУГОМ који ртоси буктињу пред њим.)

БАНКО. Које је доба ноћи, момче?
ФЛИНС. Заш'о је Месец; нисам чуо сат.
БАНКО. А он у поноћ залази.
ФЛИНС. И више
Држим да има, господару.
БАНКО. На,
Придржи мач мој. — Штеди се на небу;
Погашене су тамо свеће све. —
Држи и ово. — Легла је на мене
Оловно тешка потреба за сном;
А све се нешто опирем да спавам. —
О, силе самилосне, спутајте
У мени мисли грешне којима
На вољу пушта природа у сну. —
Додај ми мач мој. — Ко је?
(Улази МАКБЕТ, а с њим и СЛУГА с буктињом.)
МАКБЕТ. Пријатељ.
БАНКО. Шта! не спавате још, господине?
Краљ је већ лег'о: изнимно је био
При доброј вољи и дарежљиво
Опростио се с вашом послугом.
Дијамант овај вашој супрузи,
Домаћици веома гостопримној,
Упутио је, па се повукао
Раздраган врло.
МАКБЕТ. Вољу своју ми,
Будући неприправни, ставили смо
У службу оскудици, иначе би
Ова по своме вршљала.
БАНКО. Ванредно
Било је све. — На сан су мени дошле
Три пророчице оне прошлу ноћ:
Донекле су вам истину прорекле.
МАКБЕТ. Не мислим ја на то: но могли бисмо
Буде ли згоде, да проговоримо
Коју о послу томе, ако ви
Час назначите.
БАНКО. Кад је вама драго.
МАКБЕТ. Ако код тога сложите се са мном,
То ће вам части да донесе.
БАНКО. Где се
Не крњи моја част у настојању
Да своје Части умножим, и где сам
Кадар да будем срцем отворен,
А беспрекоран дужношћу, ту савет
Прихватити сам вољан.
МАКБЕТ. Утолико,
Пријатан одмор.
БАНКО. Хвала; желим то,
Господине, и вама.
(Излазе БАНКО и ФЛИНС)
МАКБЕТ. Господи реци: кад ми пиће справи,
Нека зазвони. Иди, па почини.
(СЛУГА одлази.)
Да ли то нож пред собом видим ја,
Окренут дршком према шаци мојој?
Дај да те шчепам! Немам те, а ипак
Видим те непрестанце. Па зар ниси,
Привиде кобни, и опипљив ти,
МАКБЕТ
К'о што си видљив оку? Или си
Тек нож у машти, тобож‐творевина,
Из врућичава мозга поникла?
А видиш се опипљив к'о и овај
Што сад га потржем.
Водиш ме путем којим кретох већ,
Оружје управ' такво имао сам
Да употребим. Ил' се с видом мојим
Остала моја чула шегају,
Ил' вреди он колико она сва.
Видим те непрестано, а на твом
Сечиву и на дршци капи крви
Којих не беше пре. Ал' тога није:
То се тек само тако привиђа
Крвави овај посао мом виду.
Над половином света природа
Изгледа сада као умрла,
А сан, за застор скривен, мором море
Опаки снови; сада чаробњаштво
Хекати бледој жртве приноси,
А сабласно убиство, пробуђено
Стражаром својим, вуком, 'сто на својој
Завија стражи, кораком се мучким
Тарквински крупним и сладострасним,
Свом циљу шуња као дух. О, чврста
И постојана земљо, корак мој,
Ма куд да крене, пречуј, како не би
Ни саме стене избрбљале куд ћу.
Те грозу с овог скинуле тренутка
Која му сада тако пристаје.
Док овде претим ја, он живи тамо:
За дела жар све речи лед су само.
(Зазвони звоно.)
Идем, и ствар ће извршена бити;
Звоно ме зове. Ти га, Данкане,
Пречуј, јер ово погребно је звоно:
У рај ил' пак'о позива те оно.

СЦЕНА ДРУГА

На истом месту.

(Улази ЛЕДИ МАКБЕТ)

ЛЕДИ МАКБЕТ. Што напи њих, то мене осоколи,
Што утули их, мене разбукта.
Почуј! Мир, тише!
То сова, звонар кобни, своје страшно:
,,Лаку ноћ!" крикну. — Сад он послује:
Кроз отворена врата чујем како
Претоварена пићем послуга
Исмева своју дужност хркањем.
Зачинила сам њине пехаре
Тако да смрт и природа о њих
Прегањају се да ли да поживе
Или да умру.
МАКБЕТ (споља). Ко је тамо? Хеј!
ЛЕДИ МАКБЕТ. Страхујем, авај! да су се из сна
Пренули они, па да није ствар
Ни изведена. Дело нас у пропаст
Не води, него покушај. — Да чујем. —
Приправила сам њине ножеве,
Морао их је наћи. — Сама бих
Извела била то да није био
У сну мом оцу сличан. — Муже мој!
(Улази МАКБЕТ)
МАКБЕТ. Извршио сам. — Не чу ' неки шум?
ЛЕДИ МАКБЕТ. Чух сове крик и зрику попаца.
Не рече ' ти што?
МАКБЕТ. Кад?
ЛЕДИ МАКБЕТ. Сад.
МАКБЕТ. Када слазих?
ЛЕДИ МАКБЕТ. Да.
МАКБЕТ. Ослушни!
Ко се у другој соби налази?
ЛЕДИ МАКБЕТ. Доналбејн.
МАКБЕТ. Грозно ово изгледа.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Глупо је рећи: грозно изгледа.
МАКБЕТ. Један се у сну насмеја, а један
Викну: „Убиство!", те узбудише
Овако један другог: стајао сам
И слушао их; но, међутим, они
Помолише се Богу, па се опет
Сну предадоше.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Двојица је њих
Лежало тамо.
МАКБЕТ. „Смилуј нам се, Боже",
Прозбори један; други рече: „Амин",
Као да виде мене с рукама
Џелатским овим. Страх њин слушајући,
Ја нисам био кадар рећи „амин",
Кад зачух њино: „Смилуј нам се, Боже."
ЛЕДИ МАКБЕТ. Не узимај то тако срцу.
МАКБЕТ. Али
Што нисам „амин" могао да кажем?
Прека је мени помоћ Божја била,
А „амин" ми је застало у грлу.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Не смеју таква дела да се суде
На овај начин; сишли бисмо с ума.
МАКБЕТ. К'о да је неки орио се глас:
„Спавати више нећеш, Макбет је
Убио сан", то невинашце сан,
Сан који брига сплет размршује,
Који је сваком дану смрт и конац,
У којем труд свој замор окупа,
А душа мелем нађе ранама,
Сан, што је друго корито и слив
Природи моћној, сан, ту поглавиту
Ђаконију на трпези живота.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Шта хоћете да кажете?
МАКБЕТ. По целој
Разлегало се кући непрестанце:
„Спавати више нећеш. Гламис је
Убио сан, па зато Кодор сна
Имати неће. Макбет више неће
Имати сна."
ЛЕДИ МАКБЕТ. А ко је викао?
О, врсни тане, племенита ваша
Снага је олабавила, кад ствари
Судите као какав умоболник.
Идите, воде узмите, па с руку
Сперите гадно сведочанство то.
Ножеве ове што сте понели?
Треба да леже тамо: идите,
Однесите их, па намастите
Заспале слуге крвљу.
МАКБЕТ. Тамо ја
Не идем више: страх ме и да мислим
На оно што урадих; а да то
Још једном видим, не усуђујем се.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Малодушниче! Дај те ножеве!
Онај ко спава, или ко је мртав,
Само је слика; једино се деца
Насликанога боје ђавола.
Крвари ' још он, намазаћу ја
Слугама лице крвљу, да кривица
На њих за ово падне.
(Излази. Чује се како неко лупа.)
МАКБЕТ. Ко то лупа?
Како л' је са мном, кад од сваког шушња
Пребледим сав? И какве су ми руке!
Ха! дотле ће ме руке те довести
Да ми из дупља очи искоче.
Хоће ' с тих руку спрати ову крв
Нептунов сав океан неизмерни?
Не, пре ће бојом крви рука та
Безбројна мора сва да обоји,
Па не зелена, већ црвена сва
Да буду она.
(Враћа се ЛЕДИ МАКБЕТ)
ЛЕДИ МАКБЕТ. Обојене су моје руке сад
Као и ваше, ал' да тако бело
(Напољу лупање.)
Срце ми буде стидим се. — То неко,
Чујем, на јужну лупа капију;
Хај'те у собу; дело то са нас
Опраће мало воде, па ће оно
Бити тад тако лако. Постојаност
Отказала је ваша. (Напољу лупање) Опет лупа.
Спаваћицу навуц'те. У' нас може
Навести случај да се открије
Како смо бдели. Не задубљујте се
У мисли тако кукавно.
МАКБЕТ. Боље да не знам за се но да знам
То што учиних. (Лупање напољу) Данкана пробуди
Том својом лупом! Камо то да можеш!
(Излазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА

На истом месту.

(Споља лупање. Излази ВРАТАР)

ВРАТАР. Тај, богами, баш лупа, нема шта! Ко би био вратар
на капији пакла тај би се наокретао кључа. (Лупање напољу.)
Туп, туп, туп! Ко ли је то, тако му Белзебуба? То мора
да је неки арендатор који се обесио кад је било на помолу
изобиље: долазиш у прави час; само ће ти требати повише убруса;
овде ће бити због тога зноја на претек. (Лупање напољу.)
Туп, туп! Ко је то, тако му имена оног другог ђавола?
Душе ми, то ће бити неки од оних дволичњака који двосми‐
слицама вуку закон за нос и који би се заклели и на овај и на
онај тас против оног другог таса; који су починили до‐
вољно кривоклетстава у божје име, само нису могли да издво‐
личе да се удену у небо: О! уђи, дволичњаче! (Лупање
напољу.) Туп, туп, туп! Ко је то тамо? Вере ми, то је неки
енглески кројач доспео овамо зато што је здипио неке фран‐
цуске чакшире: уђите, кројачу; овде ћете моћи да напржите
своју гуску. (Лупање напољу.) Туп, туп; никад да умукне!
Ко је? Само ово је место прехлађно за пакао. Доста ми
је тог ђавољег вратарења ту: рекао бих да сам од сваког
еснафа пустио понеког који путем засађеним ружама ступа
у неугасиви огањ. (Лупање напољу.) Сад,сад; имајте обзира
према капиџији, молим вас. (Отвара капију.)
(Улазе МАКДАФ и ЛЕНОКС)
МАКДАФ. Легосте л' тако касно, пријатељу,
кад спите лако касно?
ВРАТАР. Вере ми, господине, банчили смо до других петлова;
а пиће, господине, јако подстиче три ствари.
МАКДАФ. Које то три ствари пцдстиче изнимно?
ВРАТАР. Па, господине, црвенило на носу, спавање и мокрење.
Похотљивост оно, господине, и подстиче и сузбија; подстиче
жељу, али пречи њено извршење. Те се може рећи да повећа
количина пића игра према похотљивости улогу дволичњака;
и ствара је и уништава је; и подстрекава је и спречава је; и
подбада је и обесхрабрује; и учвршћава и олабављује; једном
речи, дволичњачки наслаже сан на њу, па кад је тако нагна
ђа слаже, сложи је у постељу и кидне.
МАКДАФ. Рекао бих да је прошле ноћи и тебе оно нагнало
те си слагао.
ВРАТАР. Јесте, гошподине, слагао сам га све у гушу: и зато
што се оно ту лепо слагало, лепо сам му се и одужио за сла‐
гање; па сам се, чини ми се — будући да сам био прекрепак
за њега, иако ми је оно у неколико махова завитлало ноге
увис — подухватио да га избацим напоље.
МАКДАФ. Је ' ти госпцдар већ на ногама?
(Улази МАКБЕТ)
Пробудила га лупа; долази.
ЛЕНОКС. Добро вам јутро, врсни господару.
МАКБЕТ. И вама обадвојици.
МАКДАФ. Је ' краљ
Устао, врсни тане?
МАКБЕТ. Није још.
МАКДАФ. Наредио ми да га зором будим:
Окаснио сам скоро.
МАКБЕТ. Ја ћу к њему
Да вас одведем.
МАКДАФ. Знам да вас весели
Тај труд; ал' труд је.
МАКБЕТ. Посао драг за труд је исцељење.
Овде је улаз.
МАКДАФ. Бићу слободан.
Да га позовем: такав ми је налог.
(Одлази.)
ЛЕНОКС. Иде л' краљ данас?
МАКБЕТ. Иде: одлуку је
Донео такву.
ЛЕНОКС. Дивљало је ноћас:
На коначишту нашем димњаке је
Олуја пообарала; а, веле,
У ваздуху се чуло цвиљење,
Самртни крици чудни, пиедсказања,
Страхобним гласом изречена, да су,
У зао час наш, баш у повоју
Пожари грозни, метежна случења.
Васцелу дугу ноћ је кукала
Злослута птица; неки кажу чак
Како је земљу тресла грозница.
МАКБЕТ. Сурова ноћ је била.
ЛЕНОКС. Не памтим
У свом животу кратком нешто слично.
(Враћа се МАКДАФ)
МАКДАФ. О! грозно! грозно! грозно! Реч је слаба
Да каже, ум да појми!
ЛЕНОКС.
МАКБЕТ. } Шта је било?
МАКДАФ. Збило се ремек‐дело пустошења!
Храм је господњи миропомазани
Развалило убиство светогрдно,
Па здању отуд живот украло.
МАКБЕТ. Како сте рекли? живот?
ЛЕНОКС. Мислите ' тиме краља?
МАКДАФ. Упутите се одаји, па очни
Вид свој Горгоном новом спржите:
Не тражите да причам; видите,
Па збор'те сами.
(Излазе МАКБЕТ и ЛЕНОКС.;
На ноге! Устајте!
Узбуну звон'те! Издаја! Уморство!
Малкоме, устај! Банко! Доналбејне!
Стрес'те паперје свога сна, ту слику
Глумљене смрти, па у сушту смрт
Уприте очи! Диж'те, дижите се!
Па погледајте образ громадни
Страшнога суда! Банко! Малкоме!
Устајте к'о из гроба свог, па крен'те
К'о авети да очима сопственим
Видите ужас! Звон'те узбуну!
(Чују се звона на узбуну.)
(Врача се ЛЕДИ МАКБЕТ)
ЛЕДИ МАКБЕТ. Шта има, збор'те,
Те тако грозна труба позива
На збор спаваче овог дома? Збор'те!
МАКДАФ. Није за вас да чујете што ја,
Госпођо нежна, мог'о бих да кажем;
Убиствено би то за женско ухо
Већ својим звуком било.
(Улази БАНКО)
Банко! Банко!
Уморише нам краља господара!
ЛЕДИ МАКБЕТ. Јао и авај! Шта! у нашем дому?
БАНКО. Свирепо одвећ, ма где било. Ја те,
Макдафе добри, молим, реч пореци:
Кажи да није тако.
(Врачају се МАКБЕТ и ЛЕНОКС)
МАКБЕТ. Да сам умро
Час један само пре тог удеса
Моји би дани били блажени;
Јер од тренутка овог ничег нема
На овом смртном свету достојног,
Све су тек трице; умрла је слава
И благородство, вино животно
Источило се, остаде још само
Стреш да се њиме бачва ова хваста.
(Улазе МАЛКОМ и ДОНАЛБЕЈН)
ДОНАЛБЕЈН. Шта је то изгубљено?
МАКБЕТ. Ви, а још
Не знате то: заустављен је ток
Кладенцу ваше крви, источнику
И глави њеној; пресах'но је сами
Извор са кпг је текла.
МАКДАФ. Убили су
Краљевског вашег оца.
МАЛКОЛМ. О, а ко?
ЛЕНОКС. Изгледа они што у одаји
Са њим су блли: крвљу су им свима
Лица и руке били умрљани;
А исто тако њини ножеви,
Које на њиним узглављима ми смо
Неизбрисане нашли: буљили су
Унезверено; нико живот свој
Поверио им не би.
МАКБЕТ. О, сад се кајепи што сам, разјарен,
Посекао их.
МАКДАФ. Што их посекосте?
МАКБЕТ, Ко може бити мудар и запањен,
Прибран и бесан, привржен и хладан
У исто време? Нико. Разум мој,
Тога пипавка, претекла је плахост
Жестоке моје љубави. Ту лежи
Данкан по чијој сребрнастој кожи
Врвце се златне крви проткале,
А ране зјапе, к'о да је пробијен
Пролаз у бивствовање, да би ушло
У њега пустошење; ту убице
У боју свог заната умочени,
Са ножевима што су безочно
У крв огрезли: ко ту да се свлада,
Ако за љубав срца има он
И храбрости у срцу свом да ову
Испољи љубав?
ЛЕДИ МАКБЕТ. О, помозите ми
Да се удаљим.
МАКДАФ. Госпођи притец'те.
МАЛКОМ (тихо ДОНАЛБЕЈНУ) Што ми за зуб'ма језик да држимо,
Кад се та ствар понајпре тиче нас?
ДОНАЛБЕЈН (тихо МАЛКОМУ). Шта да се каже ту,
Где може наша коб, у просврдлану
Рупу скривена, сваки час да рупи
И да нас шчепа. Хајдмо одавде:
Још нису сузе наше приправљене.
МАЛКОМ (тихо ДОНАЛБЕЈНУ). Нит' замах има да се проломи
Јад наш големи.
БАНКО. Госпођу подвор'те.
(Износе ЛЕДИ МАКБЕТ)
А када своју нејаку голоту
Заоденемо, јер јој изложеност
Наноси вреда, сакупићемо се
Да чин тај грозно крвав испитамо
До свих танчина. Бојазни и сумње
Потресају нас: ја се налазим
У божјој руци великој и одсад
Имам да водим борбу противу
Подмуклих умишљаја издајничких
И злоковарних.
МАКДАФ. А и ја.
СВИ. И сви.
МАКБЕТ. Хајдете да се мушки приправно
Сад одмах у дворани окупимо.
СВИ. Тако је.
(Излазе СВИ сем МАЛКОМА и ДОНАЛБЕЈНА)
МАЛКОМ. Шта сте ви одлучили?
Веру не смемо да им поклонимо:
Недоживљену тугу к'о од шале
Притворност глуми. Ја у Енглеску
Смерам да пођем.
ДОНАЛБЕЈН. Ја у Ирску. Биће
Безбедније за једног и за другог
Ако нам судбе одвојене буду:
Били ма где, у осмеху ће људи
Носити нож; укол'ко крвљу ближи,
Утол'ко крвожеднији.
МАЛКОМ. Смртоносна је стрела хитнута,
Но мету стигла није, па је боље
За спас наш да се склонимо са мете.
На коње, стога; немојте да срца
Разнежујемо узимајућ збогом,
Него на пут што брже: законита
Крађа је кад се отуд искрадаш
Где милости се не можеш да надаш.
(Излазе.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

На истом месту. Ван замка.

(Улазе РОС и ЈЕДАН СТАРАЦ)

СТАРАЦ. Ја седамдесет лета добро памтим;
У томе снопу дана видео сам
И ствари чудне и тренутке страшне;
Ал' према овој ноћи суровој
Тричарија је све што видех пре.
РОС. О, добри оче! ено где и небо,
К'о да га срде људска дела, прети
Крвавим својим позорјем: по часу
Сада је дан, а путујућу ону
Светиљку ипак гуши мркла ноћ:
Претеже ' ноћ то, ил' се стиди дан
Те тама земљи лице покопава
Баш кад би светлост жива требало
Да га целива?
СТАРАЦ. То је неприродно
Баш к'о и ово што се зби. У прошли
Уторак једног сокола, што гордо
Шестарио је на висинама,
Уграбила је сова мишарка
И заклала га.
РОС. Коњи Данканови —
Врло је чудно то, ал' истинито —
Коњи колико лепи, тол'ко брзи
И прави узор своје пасмине,
Помамили се, па провалили
Свој обор и одјурили, повргнув
Послушност своју, као да су хтели
Људскоме роду рат да објаве.
СТАРАЦ. Гризли се, веле, међусобно.
РОС. Јесу;
Запањен бејах гледајући то.
Макдафа врлог ево.
(Улази МАКДАФ)
Како сад,
Господине, на свету теку ствари?
МАКДАФ. Зар не видите?
РОС. . Да ' се зна ко сврши
То дело више него крваво?
МАКДАФ. Па они које Макбет посече.
РОС. Авај! а каквом надаху се добру
Од тога посла?
МАКДАФ. Плаћени су били.
Краљева оба сина, Доналбејн
И Малком, кришом побегли су, што их
Под сумњу баца да су виновници.
РОС. Све опет нешто противприродно!
Јалово властољубље, ти живота
Властитог свога гуташ сокове!
Макбету круна припашће зацело.
МАКДАФ. Већ је наречен он и отишао
У Скон да буде миропомазан.
РОС. А где је леш Данканов?
МАКДАФ. Однели су
У Колмкил њега;
У хранилиште свето где су преци
Његови сахрањени и где кости
Њихове леже.
РОС. Хоћете ' у Скон?
МАКДАФ. Рођаче, не; у Фајт ја идем.
РОС. Добро;
А ја ћу тамо.
МАКДАФ. Ну, нек дадне Бог
Да обављене како ваља ствари
Видите тамо. Збогом остајте!
И не било да тешња нама буде
Долама ова нова ноли стара.
Старино, збогом.
СТАРАЦ. Нека вас прати божји благослов;
И сваког ко у добро зло претвара,
А душманима пријатељем ствара.
(Излазе.)

ТРЕЋИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Форес. Одаја у палати

(Улажи БАНКО)

БАНКО. Ето ти: краљ си, Кодор, Гламис, све,
По обећању вештица; и страх ме
Да чисте руке немаш у том послу;
Ал' је реЧено да потомству твом
Остати неће то, већ да ћу корен
И отац бити краљевима ја.
Рекоше ' оне истину — а њиног
Пророштва реч се, Макбете, на теби
Обистинила — зашто истинитост,
Код тебе проверена, не. би таквом
Показала се и у пророчанству
Односно. мене, те и надама
Надојила ме? — Али мир! не даље.
(Трубе. Улази МАКБЕТ као краљ; ЛЕДИ МАКБЕТ као краљица; ЛЕНОКС,
РОС, ВЕЛМОЖЕ, ДАМЕ и ПРАТЊА.)
МАКБЕТ. Ево нам главног госта.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Да је на њ
Заборављено, тад би зјапила
Празнином наша свечаност голема,
И било неприкладно све.
МАКБЕТ. Вечерас свечан пир приређујемо,
Па молим да и ви, господине,
Присуствујете.
БАНКО. Како узвишеност
Наложи ваша, с којом су занавек
У нераздрешив везале ме чвор
Дужности моје.
МАКБЕТ. Ви на пут по подне
Крећете, је ли?
БАНКО. Јесте, добри краљу.
МАКБЕТ. Иначе бисмо током данашњег
Већања добре савете у вас
Затражили, јер они озбиљни
И пробитачни вазда беху — али
До сутра ћемо сачекати. Је ли
Далеко куда идете?
БАНКО. Толико, господару, кол'ко је
Потребно да се размак временски
Намири од сад па до вечере.
Ако ли коњ мој најбрже што може
Не буде иш'о, мораћу од ноћи
Час или два да позајмим.
МАКБЕТ. Наш пир
Да пропустили нисте нипошто.
БАНКО. Не господару, нећу.
МАКБЕТ. У Ирску, чусмо, и у Енглеску
Братанци наши крвави су пошли,
Не признајући своје свирепо
Оцеубиство, него чудним неким
Измишљањима уши пунећи
Слушаоцима; но, о томе сутра,
Кад нас и други пос'о државни
На окуп зове. Коњу свом потец'те;
Збогом до вашег повратка вечерас.
Иде ли Флинс са вама?
БАНКО. Иде, добри
Мој господару: већ је крајњи час.
МАКБЕТ. Желим да буду брзи ваши коњи
И крепка хода, те вас овим ја
Плећима њиним препоручујем.
Збогом.
(Излази БАНКО.)
Временом својим нек' располаже
Сваки до седам подноћ; а и ми,
Да би нам друштво добродошлије
И слађе било, насамо ћемо
До вечере да будемо; а дотле
Бог нек' је с вама.
(Излазе сви сем МАКБЕТА и ЈЕДНОГ ПРАТИОЦА)
Прико, једну реч.
Чекају ' они људи?
ПРАТИЛАЦ. За капијом су дворском, господару.
МАКБЕТ. Доведите их к нама. (ПРАТИЛАЦ оде.) Бити што си,
То није ништа; него безбедно
Бити што јеси. Дубок корен има
Наш страх од Банка, а у краљевском
Његовом бићу господари то
Што страх улива; сме он да се дрзне
На крупне ствари; а сем неустрашне
Нарави своје, поседује он
И разум који храброст његову
Упућује да дела опрезно.
Не задаје ми својим бићем страх
Нико сем њега: дух мој хранитељ
Клоне пред њим онако како, веле,
Пред Цезаром је дух Антонијев
Губио снагу. Он је суђаје
Избрусио кад оне први пут
Мене к'о краља поздравише, па је
Тражио да се обрате и њему;
А тада оне њему, пророчки,
Наздравиле су као источнику
Краљевске лозе. Мени су на главу
Ставиле круну бесплодну, у пест ми
Метнуле јалов скиптар, да одатле
Ишчупа њега рука лозе туђе,
А не да њега наследи мој син.
Ако је тако, ја сам за потомке
Банкове душу прљао; за њих сам
Данкана племенитог убио;
Само за њих; и усуо сам жуч
У пехар мира свог, и бисер вечни
Продао свој крвнику рода људског
Да њих закраљим, да устоличим
Банкову крв на престо краљевски.
Боље ми тад на белегу, судбино,
Изиђи да се гонимо до крви!
Ко је то тамо?
(Враћа се ПРАТИЛАЦ са ДВОЈИЦОМ УБИЦА)
Стан'те иза врата
И тамо стојте док вас не позовем.
(ПРАТИЛАЦ оде.)
Да л' оно јуче разговарасмо?
ПРВИ УБИЦА. Јуче, по вашој милости.
МАКБЕТ. Па, дакле:
Проценисте ли оно што вам рекох?
Он вас је, то да знате, он вас је
Кињио оно пре, а ми, на којег
Бацасте сумњу, невини смо били.
Састанка прошлог ја сам то ваљано
Објаснио вам, доказе вам дао:
На који начин бесте насукани,
На какве муке стављани, и каквим
Оруђем то је извођено, ко је
Њим руковао, а и друго све
Што би и каквој закржљалој души
И бићу с мало здравог суђења
Казало: ,,То је дело Банково."
ПРВИ УБИЦА. Саопштили сте.
МАКБЕТ. Јесам; па сам онда
Продужио са оним што је предмет
Састанка овог другог. Мислите ли
Да је у нашој природи стрпљење
Надмоћно баш толико, да сте кадри
Пустити да и даље тако иде?
Јесте л' толико затуцани да се
За доброг тог човека и за род му
Молите Богу, кад је он до раке
Тешком вас руком догнао, а ваше
До просјачког штапа довео?
ПРВИ УБИЦА. Људи смо, господару.
МАКБЕТ. Јест, на листи
Пишу вас као људе. Име пса
Вучјак и дог, и пудлица и хрт,
Рундов и овчар, мопс и огар носе:
На ранг‐листи се они разликују
По томе који брз је, који спор,
Који је оштра њуха, који ловац,
Већ према томе ком је какав дар
Природа добра определила;
По чему онда сваки особиту
Ознаку своју добија на списку
На којем сви се воде као пси:
Тако и људи. Ако, дакле, нисте
По срчаности последњи на списку,
Реците: па ћу ја на срце вама
Да ставим пос'о који ће, изведен,
Да склони с пута душманина вашег,
А вас да свеже с нашом љубављу
И срцем нашим, па животу нашем
Да врати здравље начето, а оно
Крепко би било кад би умро он.
ДРУГИ УБИЦА. Ја сам од оних, краљу, које су
Ветрови зли и ћушке овог света
Толико острвили, да нимало
Не хајем што за инат свету чиним.
ПРВИ УБИЦА. А ја од оних који су толико
Несрећом измождени, а судбином
Толико измрцварени, да живот
На сваку коцку ставићу, те њега
Ил' да побољшам или га се лишим.
МАКБЕТ. Да вам је Банко непријатељ био
Обојица то знате.
ДРУГИ УБИЦА. Знамо то,
Мој господару.
МАКБЕТ. А и мени је;
И то толико крваво да сваки
Трен битисања његовог у срж
Живота мог се убада: и мада
С видика свог одувати га могу
Визира отворена, путем власти,
И могу своју вољу да наведем
К'о оправдање, ипак не смем то
Због пријатеља неких заједничких
Чију наклоност губити не желим,
Већ морам и да жалим онога
Којег оборих; са тог разлога
И салећем вас да ми помогнете,
Прикривајући пос'о тај пред светом
Из разних важних разлога.
ДРУГИ УБИЦА. Што ви
Наложите нам, краљу, свршићемо.
ПРВИ УБИЦА. И живот ћемо —
МАКБЕТ. Срчаност из ваших
Чита се лица. Најдаље за сат
Известићу вас где да станете,
Упутити вас кад, у ком тренутку
За заседу ће бити најбоље;
Јер ноћас мора то да се изведе,
А подаље од двора; но на уму
Имајте то да тражим да на мене
Не падне сенка: с њим — да не би била
Ствар половична па нас обрукала —
Да дели коб тог мрачног часа мора
И син му Флинс, што прати га на путу,
А чије одстрањење исто тако
Битно је к'о и очево за мене.
Одлучите се понаособ. Опет
До вас ћу доћи.
ДРУГИ УБИЦА. Решили смо се,
Мој господару.
МАКБЕТ. Позваћу вас одмах;
Напољу причекајте.
(Излазе УБИЦЕ)
Решено је:
Лети ти душа, Банко: има ' доћи
На небо, тамо ноћас ће још поћи.
(Одлази.)

СЦЕНА ДРУГА

На истом месту. Друга одаја у двору.

(Улазе ЛЕДИ МАКБЕТ и ЈЕДАН СЛУГА)

ЛЕДИ МАКБЕТ. Је ' отишао Банко с двора?
СЛУГА. Госпођо, јест; ал' враћа се вечерас.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Поруч'те краљу да бих желела
Да удели ми реч‐две разговора.
СЛУГА. Госпођо, хоћу. (Одлази)
ЛЕДИ МАКБЕТ. Губиш све, а ништа
Добио ниси, стечеш ли што желиш,
А жуд не смириш; где се не веселиш
Кад уништаваш, боље ти је бити
Сам оно што си прег'о уништити.
(Улази МАКБЕТ)
Па, господару! што се самите,
С фантазијама тмурним другујући,
Гостећи мисли што би требало
Да су већ мртве к'о и предмет њин?
Нико на оно чему лека нема
Не обзире се: што је било — било.
МАКБЕТ. Змију смо само окрзнули, нисмо
Убили њу: зацелиће и биће
Поново оно што је, па ће нашем
Нејаком гневу пређашњи њен зуб
Да прети опет. Ал' нек' васељена
У прах се здроби, нека пропадну
Обадва света пре но будемо
У страху хлеб свој јели, пре но буде
Кињен наШ сан тим страшним сновима
Који нас обноћ тресу. Боље нам је
Да с покојником оним будемо
Кога у покој посласмо да покој
Надемо себи, но избезумљени
Без предаха на овим мукама
Душевним да се налазимо. Данкан
У гробу лежи; након грозничавог
Живота, он сад слатко спи; издајство
Обавило је оно најгоре
И он је сада миран; челик, отров,
Домаћа мржња, спољне ратне претње
Не тичу га се више.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Хајдемо;
Мргодни лик разведрите, о мили
Мој господару; весела и бистра
Погледа ноћас госте дочекајте.
МАКБЕТ. Љубави, хоћу; будите и ви,
Молим вас, такви. Пажњу особиту
укаж'те Банку; језиком и оком
Покажите му да га издвајате;
Још се под нама љуља,
Те морамо да перемо свој образ
Рекама таквог улагивања
И да чинимо да нам лица буду
За срца образина, те да тако
Скријемо шта су она у суштини.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Оканите се тога.
МАКБЕТ. Срце ми је,
О жено драга, пуно шкорпиона.
Банко, ти знаш, и његов Флинс још живе.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Ал' тапија од природе им дата
Вечита није.
МАКБЕТ. То је утеха;
Ударцима су доступни; па зато
Весела буди. Пре но слепи миш
Свог самостанског лета се налети,
Пре но на позив мрачне Хекате,
Уз снени зуј кроз ваздух кружећи,
Јеленак крила тврдо оклопљених
Вечерње буде дозвоњавао
Дремљивом, многобројном звоњавом,
Збиће се дело страшна домета
И замашности.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Шта ће се то збити?
МАКБЕТ. Не прљај, мила, душу тим сазнањем,
Пре него што те исход овесели.
Жмирава ноћи, дођи и заклопи
Самилоснога дана око благо,
Па збриши, у комаде поцепај
Крвавом руком, а невидљивом,
Голему моју меницу са које
Бледим и бледим. Трне дан; већ чавка
Лети у шуму пуну врана;
Мезимце дана троми дремеж стиже,
Јатаке мрклог мрака пљачка диже.
Чуди те моја реч; но памти то:
Јача од посла злог што поче зло:
Хајд са мном, зато, молим те.
(Одлазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА

На истом месту. Парк са друмом који води према двору.

(Улазе ТРОЈИЦА УБИЦА)

ПРВИ УБИЦА. Ма ко ти рече да нам дођеш?
ТРЕЋИ УБИЦА. Макбет.
ДРУГИ УБИЦА. Не треба на њ да сумњамо, јер тачно
Означио је налог наш и шта нам
Чинити ваља.
ПРВИ УБИЦА. Онда се придружи.
Одсјајем дана запад још светлуца.
Ко је на путу окаснио тај
Свој корак убрзава, да се крчме
Што пре дочепа; скоро ће наићи
И онај што га вребамо.
ТРЕЋИ УБИЦА. Ослушни!
Ја чујем топот.
БАНКО (споља). Амо буктињу!
ДРУГИ УБИЦА. Па то је он; све друге званице
Већ су на двору.
ПРВИ УБИЦА. Заобилазе
Њихови коњи.
ТРЕЋИ УБИЦА. Да, отприлике
За једну миљу. Он пак обично,
К'о што и сви то чине, иде пешке
Одавде па до дворске капије.
ДРУГИ УБИЦА. Буктиња!
ТРЕЋИ УБИЦА. То је он!
ПРВИ УБИЦА. Припремите се.
(Улазе БАНКО и ФЛИНС, са буктињом.)
БАНКО. Падаће киша ноћас.
ПРВИ УБИЦА. Нека падне.
(Насрну на БАНКА)
БАНКО. Издајство! Бежи, Флинсе драги, бежи!
Бар ме освети. Бежи! О, да хуље! (Умре.)
(ФЛИНС побегне.)
ТРЕЋИ УБИЦА. Ко угаси то бакљу?
ПРВИ УБИЦА. Па зар није
Требало тако?
ТРЕЋИ УБИЦА. Само један ту
На земљи лежи; побег'о је син.
ДРУГИ УБИЦА. Пропустили смо бољу половину
Својега посла.
ПРВИ УБИЦА. Ну, па хајдемо
Да известимо шта смо свршили.
(Одлазе.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

На истом месту. Свечана сала у двору.

(Припремљено је за гозбу. Улазе МАКБЕТ, ЛЕДИ МАКБЕТ, РОС, ЛЕ‐

НОКС, ВЕЛМОЖЕ, СВИТА)
МАКБЕТ. Ви знате ранг свој; седите; и да сте
Једном засвагда добродошли.
ВЕЛМОЖЕ. Хвала
Вашему величанству.
МАКБЕТ. Ми ћемо
И сами да се помешамо с друштвом
Као домаћин скромни.
Домаћица ће наша заузети
Престоље своје, а затражићемо
У прави час од ње да поздрави
Званице наше добродошлицом.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Њу ви уместо мене, господару,
Свим нашим пријатељима изруч'те,
Јер су ми од свег срца добродошли.
(ПРВИ УБИЦА појави се на вмтима.)
МАКБЕТ. Погле, захвалност њина срдачна
Предусреће те; подједнаке су
Обадве стране: место узећу
Ту у средини: обилно весеље
Нека потече; одмах ћемо сви
По пехар кругом целе трпезе
Да попијемо. (Приђе вратима.) Крв ти је на лицу.
УБИЦА. Банкова тад је.
МАКБЕТ. Боље на теби да је но у њему.
Је л' послан куда треба?
УБИЦА. Пресекао сам му гушу, господару;
То сам толико свршио за њега.
МАКБЕТ. Најбољи кољач ти си; но је добар
И ко са Флинсом тако поступи;
Ако си ти тај, теби равна нема.
УБИЦА. Краљевски добри господару мој,
Утекао је Флинс.
МАКБЕТ. Онда ће да се врати напад мој;
А изврсно се осећао бејах,
Бех здрав к'о кремен, као стена чврст,
Слободан као ваздух изнад нас,
И свеприсутан као он; а сад сам
Ограђен, стиснут и утамничен,
Синџиром тврдим везан с крљама
Сумње и страха. — АФ са Банком је
Уређено зацело?
УБИЦА. Јест, зацело,
Мој господару добри: уређен је
У јарку с два'ест рана отворених
На својој глави; а понајмања је
Смртна за живи створ.
МАКБЕТ. На том ти хвала.
Матора змија прућила се: змијче
Што је утекло и што временом,
Верно свом соју, отров ће да лучи,
Уједати засада неће. — Иди;
А сутра ћемо разговарати.
О томе опет.
(Одлази УБИЦА)
ЛЕДИ МАКБЕТ. Ви нам недовољно
Бодрите госте, краљевски мој муже;
Кад госта чешће не уверавате
Да га од срца гостите, тад гозба
Изгледа као плаћена; свој ручак ‐—
Најслађи ручак, а у других кад смо,
Зачин је ручку љубазнцст; без тога
Ташто би било скупљање.
МАКБЕТ. О, мили
Мој подсетниче! Дакле: слатко јели
И пријатно вам било, а на здравље
Једно и друго!
ЛЕНОКС. Би ' изволела
Да седне ваша узвишеност?
(Улази ДУХ БАНКОВ и седа на Макбетово место.)
МАКБЕТ. Овде
Под нашим кровом дика наше земље
Била би сва сад, да је ту и наш
Љубазни Банко; којем бисмо већма
Волели да пребацимо што није
Довољно пажљив, но да га због каквог
Удеса злога жалимо.
РОС. Реч своју
Укаљао је, господару, он
Одсуством својим. Бисте ли нас својом
Краљевском дружбом почаствовали,
Узвишености?
МАКБЕТ. Сто је попуњен.
ЛЕНОКС. Ту има једно празно место још.
МАКБЕТ. Где?
ЛЕНОКС. Овде, мој добри господару. Шта је
Узбудило вас, ваше величанство?
МАКБЕТ. Ко је од вас то извео?
ВЕЛМОЖЕ. А шта,
Мој господам?
МАКБЕТ. Не можеш да кажеш
Да је то моје дело: не одмахуј
Крвавом косом према мени.
РОС. На ноге, брже; позлило је краљу.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Седите, врсни пријатељи: муж мој
Чешће је такав, такав од малена:
Узмите своја места, молим вас;
Напад је само тренутан; за часак
Биће му опет добро. Свратите '
И одвећ пажњу на њ, увредиће га,
И његово ће зло да се повећа:
Једите, на њ се и не осврћите.
Јесте ли човек?
МАКБЕТ. Да, и човек који
Смелости има да у оно гледа
Од чега сам би ђаво бледео.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Дивне ли ствари! То је пука слика
Вашега страха; то је исти онај
Нож‐привид који, како рекосте,
Данкану вас је водио. — О, то
Трзање, ове провале из вас —
Правоме страху тек на изглед налик —
То би уз какву гатку пристајало,
Коју по зими, покрај огњишта,
Уз сведочење своје бакице
Казује каква жена. — Стидите се!
Што вам се лице криви? Све у свему,
Гледате само столицу.
МАКБЕТ. Онамо гледај! Гле! та погледај!
Ну, шта велите? — Марим ја! Кад знаш
Да климаш главом, дај и глас од себе.
Ако се они које погребосмо
Из рака и гробова враћају,
Тад јастребова чељусти нек' буду
Гробишта наша.
(ДУХ ишчезне.)
ЛЕДИ МАКБЕТ. Шта! од безумља
У жену сте се преобрели сушту?
МАКБЕТ. Не био где сам, видео сам га.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Пфуј, стид вас било!
МАКБЕТ. И у старо време,
И пре се крв проливала, док није
Човечним уређењем прочишћено
Устројство људско; па и потом су
Убиства извођена, да је било
Страшно и чути: било је то доба
У ком би човек, кад му мозак проспу,
Умро, па мир; ал' сада устају
С двадесет смртних рана уврх главе,
Па нас са наших јуре столица;
Чудније то је но убиство такво.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Ви својим врлим пријатељима
Недостајете, врсни господару.
МАКБЕТ. Ја сметнух то са ума. Нека вас
Не чуди ово са мном, пријатељи
Заслужни моји; чудну слабост имам,
Која и није богзна шта за оне
Који ме знају. Хај'те сад, за љубав
И здравље свију; а и сешћу. Дајте
Вина овамо; пехар ми преврш'те,
Свима за столом напићу на радост,
А и свом драгом пријатељу Банку
Којег међ нама нема; камо да је
Овде и он! У здравље његово!
У здравље свих! И свако добро свима!
ВЕЛМОЖЕ. Вама на служби, а од бога здравље!
(Враћа се ДУХ)
МАКБЕТ. Одатле бежи! С очију ми иди!
Нека те земља скрије! Кости твоје
Немају сржи, крв је твоја хладна;
Те очи које упиреш у мене
Угашене су.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Светла господо,
Узмите то к'о нешто обично:
А такво то и јесте; једино нам
У овај мах ужитак омета.
МАКБЕТ. Што човек сме, ја смем:
Дођи к'о чупав руски медвед, дођи
К'о оклопљени носорог, ил' као
Хиркански тигар; сваки лик сем овог
Узми на себе, и задрхтати
Неће мишићи моји челични:
Или оживи, па ме мачем чикни
На каквом пустом пољу; ако тад
У срце моје усели се страх,
Реци ми да сам женска бебица!
Губи се, сенко ужасна! Одступи,
Нестварна накарадо ти! (ДУХ ишчезне) Е, тако;
Сад, кад те нема, сад сам опет човек.
Спокојно само, молим, седите.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Растројством својим тим задивљујућим
Омели сте нам ведро забављање,
Пореметили ток весеља сав.
МАКБЕТ. Може ли да се збуде тако што,
А да пролети изнад наших глава
К'о летњи облак и не присили нас
Да му се чудом зачудимо? Ја сам,
Судећи према својим својствима,
Запањен сав и сметен помишљу
Да сте ви кадри таква виђења
Да посматрате а да задржите
На образима румен природну,
Док образ мој од страха сав побели.
РОС. Мој господару, каква виђења?
ЛЕДИ МАКБЕТ. Молим вас, не говор'те; све ће горе
Бити тад с њим; од питања побесни.
Свима одједном лаку ноћ. По чину
Немојте ићи, него сви одједном.
ЛЕНОКС. Па лаку ноћ, а бог нек' боље здравље
Његовом величанству подари.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Од свега срца свима лаку ноћ.
(Одлазе ВЕЛМОЖЕ и СВИТА)
МАКБЕТ. То иште крв; крв, веле, тражи крв:
Бивало већ је да се стене крену,
Бивало и да збори дрвеће,
И да се преко сврака, преко Чавки
И гавранова везе прорекну
И пронађе се и откривен буде
Убица најскривенији. — Колико
У ноћ смо зашли?
ЛЕДИ МАКБЕТ. Ноћ се с даном бори;
Безмало да се изједначују.
МАКБЕТ. Шта кажеш на то што је одбио
Макдаф наш моћни позив?
ЛЕДИ МАКБЕТ. Јесте ' њега
По коме, господару, позвали?
МАКБЕТ. Случајно чух то; али позваћу га:
Нема ниједног, да му ја у дому
Не држим слугу плаћеног. Још сутра —
И то већ зором — до пророчица
Поћи ћу: ваља више да ми кажу;
Јер сад ме копка да и најгоре
Најгорим путем сазнам. Нема средства
Којег се нећу прихватити ако
Корист ми нуди. Ја сам и онако
У крв толико огрез'о да свако
Узмицање је залуд: баш нимало
Не би ми, да сад станем, лакше пало,
Но да продужим даље. Навире
У главу, па пут шаке надире
Чудно штошта; и има да се сврши
Пре него што се провера изврши.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Недостаје ти оно што је балзам
Природи људској: сан.
МАКБЕТ. На почин, дакле!
У обмане се чудне сплићем стога
Што је то за ме први страх, на кога
Свићи се ваља: млади смо на делу.
(Одлазе.)

СЦЕНА ПЕТА

Пуста пољана.

(Громови. Улазе ТРИ ВЕШТИЦЕ и сусрећу се с ХЕКАТОМ.)

ПРВА ВЕШТИЦА. Мргодите се нешто, Хекато.
ХЕКАТА. Како и не бих, ви бабускаре,
Безочне, дрске преко сваке мере!
Како сте смеле да се избрбљате
И тајне судње Макбету одате;
А ја, што сва злодејства закувавам
И мађијања ваша усмеравам,
Ја да се не позовем да покажем
Свој удео у томе и докажем
Вештине наше? Што је горе зло,
Онај за кога свршиле сте то
Човек је пргав, злобе пун, бандоглав,
И када задре, он не трпи оглав,
Него по своме надире и гре
Пут свога циља, а пут вашег не.
Да поправите сместа то, и да ми
У ахеронској нађете се јами
Сутра у освит, где ћете ме срести:
Тамо ће доћи он да се извести
Шта му се пише: корита припрем'те,
Враџбине све и бајалице спрем'те,
И друго све што треба. Ја узлећем
Да ноћас кобно вратило накрећем:
Замашне ствари пре но поноћ рупи
Свршити треба: крупна кап се купи
На Месечевом рогу; пре но тлу
Сручи се, ја ћу ухитити њу:
А кад волшебна мађија у дах
Њу преобрати, она ће тај мах
Привида рој из себе да излучи,
Те кад на њега варкама се сручи,
Завртеће се мозак њему, стаће
Да боцка коб, да смрт исмева, па ће
Толико наде његове да букну,
Да разлог, страх и човечност умукну;
Јер највећи је душманин човеку,
Као што знате, поуздање. — Неку
Јавку ја чујем: гле! мој дух малени!
С облака тамног знаке даје мени.
(Оде.)
ПРВА ВЕШТИЦА. Прегнимо, сад ће она да се врати.
(Одлазе.)

СЦЕНА ШЕСТА

Форес. Одаја у двору.

(Улазе ЛЕНОКС и још ЈЕДАН ВЕЛМОЖА)

ЛЕНОКС:

Што рекох пре, подстакло вам је мисли,
Па их сад даље развијајте; само
Испилиле се, велим, чудне ствари.
За племенитим Данканом је Макбет
Пролив'о сузе; али, јест што јест,
Онај је био мртав: јездио је
Прекасно Банко неустрашиви,
Којега, к'о што, ако вам је драго,
Можете рећи, уби Флинс, јер Флинс
Побеже тад: не путуј превећ касно.
Ко не би помислио како је
То чудовишно било што су Малком
И Доналбејн свог врсног оца смакли?
Паклено дело! Кол'ко ли је Макбет
Уцвељен био! Није ли он сместа
У побожноме бесу она два
Растрг'о кривца што су робовали
Пићу и сну? Зар није племенит
Био тај чин? А био је и мудар;
Јер које живо људско срце не би
Плануло чувши како људи ти
Поричу дело? Те је тако он
Водио, велим, мудро све; и држим
Да би већ, кад би он под кључем својим
Синове Данканове имао —
А даће бог да неће — вид'ли они
Шта значи оца убити; а то би
Видео већ и Флинс. Ал' једну мање!
Јер је због речи својих отворених,
А и због тога, чујем, што на гозбу
Тиранинову није дош'о, пао
У немилост и Макдаф. Да ли знате,
Господине, где борави он сад?
ВЕЛМОЖА. Данканов син, ком права наследна
Ускратио је овај тиранин,
Живи на двору енглеском, где њега
Прихватио је Едвард побожни
С наклоношћу толиком да му није
Високо уважење окрњено
Ненаклоњеном судбом николико.
Тамо је Макдаф пошао да моли
Светога краља да подговори
Нортамберланда, а и ратоборног
Сајварда да му у помоћ притеку:
Те да са њином помоћу — укол'ко
И онај горе подухвату томе
Благослов буде дао — могнемо
Поново својим трпезама јела,
А ноћном сну свом мир да прибавимо;
Да обеде и гозбе своје ножа
Ослободимо крвавог; да смемо
Оданост своју да исказујемо
И прихватамо части слободно;
Чега смо свег до суза сада жељни.
И коснула се краља вест о томе
До тол'ке мере, да је предузео
Припреме ратне.
ЛЕНОКС. Је ' по Макдафа
Послао био он?
ВЕЛМОЖА. Дабоме; ал' је
На посве јасно: ,,Не, господине,
Не идем ја" — окренуо му леђа
Смркнути гласник с једним циглим ,,Хм!'
К'о да је хтео рећи: „Биће вам
Тренутка жао кад сте напртили
Одговор тај на мене."
ЛЕНОКС. Нек' би то
Опомена му била да се држи
Подаље кол'ко год то разум тражи.
И нек' би неки свети анђео
До енглескога двора прнуо
И доставио, пре но он и стигне,
Поруку коју тамо носи, не би '
Повратио се благослов што пре
У ову земљу нашу, која пишти
Под руком сотонином.
ВЕЛМОЖА. Шиљем с њим
Усрдне своје молитве и ја.
(Одлазе.)

ЧЕТВРТИ ЧИН

=== СЦЕНА ПРВА ===

Пећина. У средини ври казан.

(Громови. Улазе ТРИ ВЕШТИЦЕ)

ПРВА ВЕШТИЦА. Трипут мачак мијаукну.
ДРУГА ВЕШТИЦА. Четир' пута цикну јеж.
ТРЕЋА ВЕШТИЦА. Злодух крикну: сад је час.
ПРВА ВЕШТИЦА. Кругом казан обигравај,
Изнутрице у њ стрпавај
Затроване. Жабо, ти,
Што си дана три'ест три
Испод леден‐стене снила
И у зноју отров лила,
Прво нека тебе вари
Зачарани казан стари.
СВЕ ТРИ. Нек' се тава прекувава,
Укрчкава, набубрава.
ДРУГА ВЕШТИЦА. Шарке око нек' се вари,
С барске змије режањ бари,
Псећи језик, жабље краље,
Са слепога миша маље,
Крилце сове, гујин жалац,
Краставуше жабе палац,
И батачић гуштерића,
Језик‐ракља од слепића —
Да се врашки‐врашка тава
Уврачана закувава.
СВЕ ТРИ. Мек' се тава прекувава.
Укрчкава, набубрава.
ТРЕЋА ВЕШТИЦА. Крљушт змаја, зуб од вука,
Па мумију што је рука
Вештичина произвела,
Трбушину загладнела
Морског пса, па корен грки
Од бунике, што у мрки
Мрак је вађен; пупољ вење
Бран у само помрачење
Месечево; јетру кога
Јеврејина што на бога
Хулом хули, душа клета;
Па прстиће од детета
Тек рођеног, што га била
Дроља‐мати удавила,
Нос од неког турског старца,
Онда жуч од каквог јарца,
Татарина неког усне,
Да се чорба боље згусне,
Изнутрице још од тигра,
Да нам казан, пресит, игра.
СВЕ ТРИ. Нек' се тава закувава,
Укрчкава, набубрава.
ДРУГА ВЕШТИЦА. Још мајмунску крв додајте,
Па за чини не бригајте.
(Улази ХЕКАТА.)
ХЕКАТА. О! сјајно! свака част! А део свој
Добиће свака у работи тој.
Сад песму око котла тога дајте,
К'о виле око њега заиграјте,
И чинима му садржај обајте.
(Музика и песма: „Духови црни.. ." итд.)
ДРУГА ВЕШТИЦА. Засврбе ме палац: значи
Да се нешто зло привлачи.
Отвори се, браво,
Ма луп'о ђаво.
(Улази МАКБЕТ)
МАКБЕТ. Па, поноћнице, потајне и мрачне,
Вештице ви, шта послујете ту?
СВЕ. Посао који нема имена.
МАКБЕТ. У пословање то вас заклињем —
Не питајући како сте до те
Вештине дошле — одговорите ми:
Ма оркан с ланца пуштале да бој
Поведе против храмова, ма вали,
Распомамљени, брод за бродом ждрали,
Ма младо жито падало, а шуме
Све поломљене биле, ма се куле
На главе својих рушиле чувара,
Ма пирамиде и палате челом
Подножје своје љубиле, ма благо
Свих заметака природиних скупа
У хаосу се стропоштавало
Све док и само то разарање
Не онемоћа — одговорите ми
На оно што вас будем питао.
ПРВА ВЕШТИЦА. Говори.
ДРУГА ВЕШТИЦА. Питај.
ТРЕЋА ВЕШТИЦА. Одговорићемо.
ПРВА ВЕШТИЦА. Да ' више волиш да од нас то чујеш,
Или из уста наших мајстора?
МАКБЕТ. Њих ми позов'те; нек' се покажу.
ПРВА ВЕШТИЦА. Кани крв од свиње што је
Деветоро деце своје
Пождерала. Сад, да плане,
Још у пламен да се кане
Кап од масти састругане
С омче што је омастио
Врат убичин.
СВЕ. Висок био
Или мален, ти се јави,
Па се хитро сам објави.
(Громови. Појави се глава у шлему ПРВЕ ПРИКАЗЕ)
МАКБЕТ. Незнана моћи, реци —
ПРВА ВЕШТИЦА. Не говори.
Он зна шта мислиш: слушај, а не збори.
ПРВА ПРИКАЗА. Макбете, чуј! О! Макбете! О! чуј!
Макдаф ти прети више него ико;
Тана од Фајта чувај се. Толико.
(Потоне.)
МАКБЕТ. Био ма ко, на опомени хвала;
Потак'о ти си страх мој. Ал' још нешто —
ПРВА ВЕШТИЦА. Налоге он не трпи: ево другог,
Моћнијег него први.
(Громови. ДРУГА ПРИКАЗА, једна крвава дечја глава.)
ДРУГА ПРИКАЗА. Макбете, чуј! О! Макбете! О! чуј!
МАКБЕТ. С три уха да сам, троструко бих слуш'о.
ДРУГА ПРИКАЗА. Одлучан, крвав, неустрашив буди;
Моћ људску презри: теби не науди
Нико ког жена роди.
МАКБЕТ. Па живи онда, Макдафе! Шта имам
Да те се бојим. Али двогубо ћу
Да осигурам што је сигурно,
И да од судбе узмем залогу;
Живети нећеш, да бих могао
Да спавам и упркос громовима,
Па бледи страх у лаж да утерам.
(Громови. ТРЕЋА ПРИКАЗА, једно крунисано дете са стаблом дрвета у руци.)
Но шта је ово што се јавља као
Изданак неки лозе краљевске
И има на свом челу детињем
Обруч и вршак круне владалачке?
СВЕ. Слушај, но њему не упућуј реч.
ТРЕЋА ПРИКАЗА. Срчан к'о лав и охол буди ти.
Не хај за мржњу, гнев и преврат зли:
Док уз високе дансинејске стене
Бирнајнска шума велика не крене,
Макбет побеђен неће бити.
МАКБЕТ. То
Догодити се никад неће: Ко
Да крене шуму, дрвећу да да
Налог да чупа корење из тла
С којим је срасло? Предсказање дивно!
Па дигни главу, превратништво кивно,
Кад крене шума бирнамска, не пре,
А наш ће Макбет, надвисивши све,
Аренду дотле да ужива, коју
Дарова њему природа, и своју
Предаће душу тек кад ред и ток
Живота самог одреде му рок.
Али ми срце свом жестином бије
Да сазна једно: рец'те — ако није
Вештина ваша неука то рећи —
Хоће ли икад Банков пород стећи
Над крајевима овим власт?
СВЕ. Не тражи
Да сазнаш све.
МАКБЕТ. Захтевам да сазнам:
Одбијете ли, нек' проклетство вечно
Падне на вас! Да сазнам хоћу! Зашто
Тај казан тоне? Каква је то бука?
(Звуци обое.)
ПРВА ВЕШТИЦА. Објавите се!
ДРУГА ВЕШТИЦА. Објавите се!
ТРЕЋА ВЕШТИЦА. Објавите се!
СВЕ. Нек' вид му види, јад му срце плени;
К'о сени дод'те, нестан'те к'о сени.
(Појави се ОСАМ КРАЉЕВА; последњи са оглеђалом у руци; БАНКОВ
ДУХ иде за њима.)
МАКБЕТ. Одвећ на Банков личиш дух; утони!
Пржи ми твоја круна зенице:
Ти, друга главо, златом опточена,
Личиш на прву својим власима:
Трећа је слична оној испред ње.
Вештице гнусне! Што показујете
Очима мојим ово? — Четврти?
Зенице моје, испадните! Шта?
Мисли ли ова литија да траје
До страшног суда? Један још? Већ седми!
Нећу да гледам више. Ал' и осми
Појављује се са огледалом
У којем видим многе друге још
Од којих неки имају у руци
Јабуке две и скиптар троструки.
Призора грозног! Видим да је цела
Истина то; јер Банко се на мене,
Умрљан крвљу, смешка, а на њих
Упире прстом к'о на своје.
(Визије нестане.)
Шта!
Па је ли то зацело тако баш?
ПРВА ВЕШТИЦА. Баш тако: ал' толико што је
Запањен Макбет? Чарне своје
Посластице му сада дајмо
И бодрошћу га ојачајмо.
Одаће ваздух звук кад моје
Проспу се чини; ви пак своје
Коло старинско, сејке, дајте,
Те краљу моћном част одајте,
Да се по души он похвали
Да смо му пошту сву одали.
(Музика. ВЕШТИЦЕ играју, а онда нестану заједно са ХЕКТОРОМ)
МАКБЕТ. Где су? Отишле? Нек' у календару
Тај кобни час занавек као проклет
Записан буде! Еј, ти напољу,
Улази!
(Улази ЛЕНОКС)
ЛЕНОКС. Шта желите, милости?
МАКБЕТ. Врачаре оне јесте ' видели?
ЛЕНОКС. Не, господару.
МАКБЕТ. Зар се мимоишле
Са вама нису?
ЛЕНОКС. Не, зацело нису.
МАКБЕТ. Окужен био ваздух где пројезде!
И проклет свак ко њима веровао!
Коње у трку чух; ко дође то?
ЛЕНОКС. Двојица их је или тројица,
И глас вам носе да у Енглеску
Побегао је Макдаф.
МАКБЕТ. Побегао!
ЛЕНОКС. Да, господару добри.
МАКБЕТ. О, време, ти си грозне радње моје
Предухитрило; никада се смер,
Крилат за бекство, неће постићи
Кад напоредо с њим не иде чин;
Одсад ће мисли моје првенац
Бити и моје руке првенац.
И сад баш, да бих чином крунисао
Помисли своје, нек' ми помисао
Буде и чин: на препад напашћу
Макдафов замак, заузећу Фајф;
Оштрици ножа жену његову,
Његову децу предаћу, и сваки
Злосрећни створ од лозе његове.
Није то лудо хвастање, о не;
Имаће дело то да се уради
Пре но се моја намера охлади;
Тих визија је мени доста. — Где су
Господа та? Одведите ме к њима.
(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Фајф. Макдафов замак.

(Улазе ЛЕДИ МАКДАФ, њен СИН и РОС.)

ЛЕДИ МАКДАФ. Скривио шта је да из земље бежи?
РОС. Стрпљења само, госпођо!
ЛЕДИ МАКДАФ. Стрпљења
У њега било није; било је
Лудо да бежи: кад нас издајником
Не чини дело, страх нас чини тим.
РОС. Не знате да ' је његов поступак
Страх или мудрост изазвала.
ЛЕДИ МАКДАФ. Мудрост!
Да тамо откле побег'о је сам
Остави жену, децу, боравиште
И све што има. Он нас не воли;
Осетљивости природне је лишен;
Јер ће и птица најмајушнија,
И бедни царић, кад у гнезду свом
Младунце има, са совуљагом
Да се понесе. Страх је њему све,
А љубав ништа: мала је ту мудрост
Где сваки разлог противи се бекству.
РОС. Рођако моја најмилија, ја вас
Молим да саму себе обуздате.
А што се вашег мужа тиче, он је
Племенит, уман, промишљен и зна
Одакле ветар дува. Више ја
Да кажем не смем, али су времена
Сурова кад смо издајице ми,
А то ни сами не знамо, кад шапат
О нечем што нас плаши прихватамо,
А не знамо од чега се бојимо,
Него нас дивље море носи, баца
Тамо и амо. Опраштам се с вама:
Ето ме скоро опет. Када што
Зацрни, оно или се оконча,
Ил' се на меру врати пређашњу.
Нека вас прати божји благослов,
Рођако мила.
ЛЕДИ МАКДАФ. И оца има, и сироче је.
РОС. Лудо би било задржавати се:
На вас бих мог'о непријатности,
А немилост на себе да навучем.
Зато ћу просто збогом да вам кажем.
(Оде.)
ЛЕДИ МАКДАФ. Умро је, момче, отац ваш: и сад
Шта ћете? Како ћете живети?
СИН. К'о птице, мајко.
ЛЕДИ МАКДАФ. Шта! од мува зар
И од црвића?
СИН. Хтео сам да кажем:
Од оног што се нађе, к'о и оне.
ЛЕДИ МАКДАФ. Сирото птиче! Нимало се ти
Не бојиш нити мреже нити лепка,
Нит' клопке нити јаме.
СИН. Па што бих, мајко? Пред сироте птице
Тако се нешто и не поставља.
Жив је мој отац, рекли ви што рекли.
ЛЕДИ МАКДАФ. Не, није жив: па где да оца нађеш?
СИН. А ви; где ви да мужа нађете?
ЛЕДИ МАКДАФ. Могу на било којој пијаци
Двадесет да их купим.
СИН. Да их онда
Продате опет кад их купите.
ЛЕДИ МАКДАФ. Збор ти је таман према памети;
А ипак уман, душе ми, за тебе.
СИН. Је ли мој отац био издајник, мајко?
ЛЕДИ МАКДАФ. Наравно да је био.
СИН. А шта је то издајник?
ЛЕДИ МАКДАФ. Па, онај који се закуне, па слаже.
СИН. А јесу ли сви издајници који чине тако?
ЛЕДИ МАКДАФ. Свак који тако уради издајник је и мора да
буде обешен.
СИН. А морају ли да буду обешени сви који се закуну, па слажу?
ЛЕДИ МАКДАФ. Сви одреда.
СИН. А ко мора да их обеси?
ЛЕДИ МАКДАФ. Па, поштени људи.
СИН. Онда су будале они који лажу а куну се, јер тих што лажу
а куну се има довољно да потуку поштене људе и да их
повешају.
ЛЕДИ МАКДАФ. Ну, нек' ти буде бог на помоћи,
Мајмунче једно. Али где и како
Да нађеш оца?
СИН. Да је он умро, ви бисте плакали за њим; ако ли не, то би онда
био добар знак да ћу убрзо добити новог оца.
ЛЕДИ МАКДАФ. Брбљивко мој, шта причаш то!
(Улази ЈЕДАН ГЛАСНИК)
ГЛАСНИК. Благословени да сте, госпођо!
Непознат ја сам вама, али ја
Знам врло добро ко сте ви и шта сте.
Зебем да блиска прети вам опасност;
Па, ако вам на одмет није савет
Проста човека, ту не остајте;
Беж'те са својим малишаном. То је
Са моје стране, мислим, одвећ грубо
Што вас овако плашим; али би
Већ нечовечност била ако би вас
Што горе снашло, а за вас је таква
Опасност близу. Нек' вас небо штити!
Остати дуже не смем.
(Оде.)
ЛЕДИ МАКДАФ. Куд да бежим?
Зло ништа не урадих. Али сад се
Присећам да сам на земаљском свету,
Где је злодејство често похвално,
А где у лудост опасну се каткад
Рачуна добро рађење; па зашто
Потржем, авај, женску одбрану,
Па кажем како ништа зло не творих?
(Улазе УБИЦЕ)
Каква су ово лица?
УБИЦА. Где вам се
Налази муж?
ЛЕДИ МАКДАФ. Надам се, не на месту толико
Непосвећеном да би мог'о њега
Неко к'о ти да нађе тамо.
УБИЦА. Он је
Издајник.
СИН. Лажеш, хуљо чупава.
УБИЦА. О, ти јајашце! Икро издајничка!
(Убије га.)
СИН. Уби ме, мајко; беж'те, молим вас. (Умире)
(ЛЕДИ МАКДАФ, уз крик „Убиство!" побегне, а за њом се нададу УБИЦЕ)

СЦЕНА ТРЕЋА

Енглеска. Пред краљевом палатом.

(Улазе МАЛКОМ и МАКДАФ.)

МАЛКОМ. Усамљен какав хлад да потражимо,
Да тамо сетно срце исплачемо.
МАКДАФ. Боље да мача латимо се љутог,
Па да к'о људи своја угњетена
Наследна права бранимо: јер плач
Све нове сирочади, запевке
Удовица све нових, лелек нови
Са сваким новим даном шибају
Небо по лицу, те са њега одјек
Одјече к'о да Шкотску жали оно,
Па слог по слог њен вапај понавља.
МАЛКОМ. Што поверујем то ћу оплакати:
Што знам у то ћу и да поверујем;
А што се даје поправити то ћу
И поправити када ми се час
Повољан пружи. Што ми рекосте,
То можда може бити. Тиран тај,
Од чијег самог имена опришта
Језик у нас, за часнога је био
Некада сматран: волели сте ви
Њега веома; он вас дирао
Досада није. Ја сам млад, ал' штошта
Помоћу мене могли бисте за њ
Да учините; мудро је, пак, да се
Невино какво, слабо, јадно јагње
Жртвује, па се одобровољи
Бог неки гневни.
МАКДАФ. Нисам издајник.
МАЛКОМ. А Макбет јесте. Може честито
И добро срце испред владарског
Налога и да устукне. Но, молим,
Опростите ми; моје мишљење
Изменити вас неће; анђели ће
Блистати вазда, мада паде онај
Који је био најблиставији;
И мада свака неисправна ствар
Узима на се честитости вид,
Честитост ипак има изглед честит.
МАКДАФ. Изгубих наде своје.
МАЛКОМ. Можда баш
Тамо где сумње своје нађох ја.
Што сте с толико журбе оставили
Жену и децу — подстрек тај драгоцен,
Тај чврсти чвор за љубав — а да нисте
Од њих ни збогом узели? — Ту сумњу
Не узимајте, молим вас, к'о какво
Прљање ваше части, него само
К'о моју предострожност. Можете
Исправни бити и те како ви,
Ма шта да мислим ја.
МАКДАФ. Сирота земљо,
Крвари, о, крвари! Темељ свој
Учврсти, о тиранијо голема,
Јер се ваљани не усуђују
Да уставу ти ставе! Неправдама
Кљукај се својим: јамчевину имаш
На ово право! Збогом, височанство:
Ја хуља таква, каквом ти ме цениш,
Никада не бих био ни за сва
Пространства што их награбила пест
Онога тиранина, ма ми дао
И сва богатства истока у приде.
МАЛКОМ. Немојте бити на крај срца. Није
Искључив повод томе што вам рекох
Зебња од вас. И ја сам мишљења
Да земља наша клеца већ под јармом,
Да рони сузе и да крвари,
Да сваки нови дан посекотине
Додаје нове њеним ранама:
Сем тога, држим да ће онамо
Мог права ради мишице се дићи;
А Енглеска ми овде хиљадама
Ратника нуди великодушно:
Али унаточ свему, ако ли
И будем томе тиранину стао
Ногом на главу, ил' је понео
На врху мача свога, биће тад
Порока више него пре за моју
Сироту земљу, трпеће тад више,
На више разних начина но икад
Од стране оног који потом дође.
МАКДАФ. Ко би то био?
МАЛКОМ. Мислим себе сама,
У којега је тол'ко порока
Од сваке руке уцепљено. Знам то:
Да би, кад њини пупољци напупе
И отворе се, црни Макбет тад
Изглед'о Чист и бео као снег,
Па би за јагње њега сматрала
Сирота земља кад га пореди
С опачинама мојим безграничним.
МАКДАФ. Не може ни међ' легионима
Страшнога пакла да се нађе ђаво
Толико опак да би Макбета
Опачинама надмашио.
МАЛКОМ. Он је,
То сумње нема, распусан крволок,
Пакостан, грамзив, потуљен, лажљивко,
Напрасит, вероломан, пренатучен
Свим пороцима којима уопште
Име се зна; ал' нема, нема дна
Похоти мојој: жене ваше све,
Све кћери, све матроне, свеколике
Девојке ваше не би испуниле
Бездани амбис моје пожуде,
А сваку брану која би пред прохтев
Испречила се мој развалила би
Похотност моја: боље је да влада
И Макбет но овакав један.
МАКДАФ. Нарав
Необуздано неуздржљива
Насилништво је; многи срећни престо
Са ње пре рока упражњен је био,
С ње пао многи краљ. Но ипак ви
Немојте зепсти да се прихватите
Онога што је ваше: можете
У потаји, јер свет ће да зажмури
На једно око, да задовољите
У пуној мери своје сладострашће,
А да при свем том изгледате хладни.
Вољних је жена довољно у нас;
А нисте такав крагуј баш ни ви
Да прождерете свеколике оне
Што ће се моћном жртвовати саме,
Кад виде да је томе склон.
МАЛКОМ. Сем тога
Буја у мојој крајње наопако
Сложеној ћуди таква незаситна
Грамзивост, да ћу ради поседа,
Будем ли краљ, да шиљем велможе
На онај свет, изгараћу од жеље
Да узмем једном накит, другом дом:
Па кол'ко више будем имао,
Тол'ко ће више то, к'о зачин какав,
Глад да ми дражи, па ћу неправичне
Кавге да кујем и запцдевам
Са оданима и с ваљанима
И да их рад иметка сатирем.
МАКДАФ. Грамжење такво дубље понире,
Кпрење пушта већма опако
Од оног које, лету подобна,
Похота пушта; мач је оно било
За погубљене наше краљеве;
АП не брините; довољно је Шкотска
Богата да иметком властитим
Прохтеве своје зајазите; то се
Поднети може све кад равнотежу
Држе врлине друге.
МАЛКОМ. Ал' ја их немам: немам ја врлина
Што краља красе: правичност, доброту,
Истинољубље, умереност, храброст,
Истрајност, милосрђе, стрпљивост,
Скромност, побожност, решеност, чврстину; —
Све то не марим, већ до преобиља
У преступима разним јатакујем
И обављам их нацинима свима.
О, не! да имам власт, у пакао бих
Просуо слоге млеко благодетно,
Заглушио бих мир и покој светски,
Разорио бих сваку сагласност
И склад на земљи тој.
МАКДАФ. О, Шкотска, Шкотска!
МАЛКОМ. Ако је такав подобан да влада,
Реците; ја сам такав к'о што рекох.
МАКДАФ. Подобан! Не, ни подобан да живи.
О, кад ћеш опет, јадни народе,
Којега крвљу крунисани лиран
Бесправно угњетава, кад ћеш опет
Да видиш дане благодети своје,
Кад самог себе анатемише
Изданак чисти трона твог и хули
На лозу своју. Сушти светац‐краљ
Владарски ти је отац био; она
Која те роди, а на коленима
Била је више но на ногама,
Свакога дана за живота свог
Умирала је. Збогом. Пороци
Којима самог себе теретиш
Из Шкотске су ме прогнали. О, ту је
Надама мојим конац, срце моје.
МАЛКОМ. Та племенита страственост, а њу
Честитост рађа, спрала ми је с душе
Сва мрачна подозрења, Макдафе,
Помирив дух мој твојом честитошћу
И оданошћу. Многом таквом замком
Настојао је да ме подвласти
Сатански Макбет, но од лаковерне
Брзоплетости здрави разум мој
Спасавао ме; ал' нек измеђ' тебе
И мене Вишњи равна: ја се сад
Занавек твојој руци предајем,
Поричем оно што сам рекао
Ружно о себи, па се, ево, кунем,
Да немам оних порока и мрља
Које приписах себи, јер су оне
Природи мојој туђе. Ја и не знам
Шта је то жена, нит' се криво клех,
Нит' много жудим и за оним што је
Моје сопствено, нити своју реч
Прекрших икад, нит' бих одао
Сатану самог ђаволу, а волим
Истину ништа мање него живот;
И прва моја лаж је била ово
Што сад о себи рекох. Управљајте
Мноме онаквим какав стварно јесам
Одсада ти и моја јадна земља,
Куд збиља с десет тисућ' ратника
Старина Сјуард, оружан до зуба,
Пре твог приспећа крете. Тамо ћемо
Заједно поћи. Нек' би дао бог
Правичној нашој ствари успеха
Онол'ко кол'ко наше притужбе
Имају места. Што заћутасте?
МАКДАФ. Толико добродошлог и толико
Недобродошлог у тренутку истом
Тешко се мири.
МАЛКОМ. Лепо; но више потом.
(Улази јеђан ДОКТОР.;
Хоће ' краљ
Изићи, молим?
ДОКТОР. Да, госпцдине;
Горнила једна бедника га чека
Рад исцељења; болест њихова
Пркоси свему што покушава
Моћна вештина; али кад их он
Дотакне руком, окрепе се сместа: '
Толику светост руци његовој
Небо је дало.
МАЛКОМ. Хвала, докторе.
(ДОКТОР одлази.)
МАКДАФ. Какву то болест има он у виду?
МАЛКОМ. Недугом њу називају: и ја сам,
Откад се бавим ту у Енглеској,
Доброга краља често гледао
Како то крајње чудно дело врши.
Како од неба измоли ту милост,
Једино он ће знати; али он
Окуженике ове чудновате,
Све надувене и у ранама,
Да их је просто жалост гледати,
Исцељује и тамо где од њих
Видари дижу руке: веша им
Некакву златну парицу о врат,
А при том чита свете молитве;
И благослов ће исцељивања
Наследницима, веле, оставити.
Сем ове чудне моћи има он
И неба дар да зна да пророкује,
А благослови тол'ки, којима је
Обасут његов престо, говоре
Да је на њему пуна милост божја.
МАКДАФ. Гле, ко то иде?
МАЛКОМ. Земљак мој; но он је
Непознат мени.
(Улази РОС)
МАКДАФ. Добро дошао нам,
Рођаче вазда врли.
МАЛКОМ. Сад га знам.
Што пре од нас одстрани, добри боже,
Оно што чини да се туђимо
Један од другог.
РОС. О, господине,
Нека би дао бог!
МАКДАФ. Је л' још у Шкотској
К'о што је било?
РОС. Авај, земље јадне!
Безмало стрепи да и зна за себе!
Мајком је својом звати не можемо,
Већ гробом својим, где се осим оног
Ко ништа не зна, ништа насмејано
Не види никад; где небеса пара
Уздах и крик и вапај, а да нико
Не трепне оком; где големи јад
Изгледа отрцано узрујање;
Где се на звоно погребно тек једва
И пита ко за ким то оно звони;
Где свене живот честита човека
Пре него цвет за капом његовом;
И где се, пре но болест дође, мре.
МАКДАФ. О, подробна ли извешћа, а ипак
И одвећ истинита!
МАЛКОМ. Који јад је
Последњи био?
РОС. Који јад је стар
Више од сата, извештај би његов
Извиждан био, јер се нови рађа
Свакога трена.
МАКДАФ. Шта ми жена ради?
РОС. Па, добро је.
МАКДАФ. А деца?
РОС.
Исто тако.
МАКДАФ. Одљуд на мир њин кидисао није?
РОС. У потпуном их миру оставих.
МАКДАФ. Не цедите, већ рец'те: шта је било?
РОС. Кад амо пођох да донесем вести
Које ми терет беху, глас је иш'о
Како су многи другови ваљани
Одметнули се; а понајвише ме
У истинитост тога уверило
То што умотрих трупе пешачке
Онога тиранина. Сад је час
У помоћ да се крене. Да вас само
Виде у Шкотској, стекла би се војска;
У бој и наше жене би потекле,
Да стресу страшну невољу са себе.
МАЛКОМ. Могу да буду утешени: ми
Крећемо тамо. Врлог Сјуарда
Са десет тисућ' људи дао нам је
Енглески добри краљ, а ратника
Искуснијег и бољега од њега
Нема у целом свету хришћанском.
РОС. Камо да могу утехом и ја
Узвратити вам сличном! Али глас
Који вам носим ја у пустињи би
Требало да се урличе, где ухо
Чуло га не би.
МАКДАФ. Чега се он тиче?
Је л' нечег општег? Или је то јад
Намењен каквом срцу посебном?
РОС. Честите душе нема да се ње
Коснуо не би овај јад, иако
Претежним својим делом припада
Једино вама.
МАКДАФ. Припада ли мени,
Тад ми га не ускраћујте, већ брже
Мени га дајте.
РОС. Нека не замрзе
Занавек уси ваше језик мој,
Јер ће у њих да доспе тежи звук
Но што га икад чуше оне.
МАКДАФ. Ха!
Погађам шта је.
РОС. Препадом је замак
Нападнут ваш; на дивљачки су начин
Жена и деца ваша побијени;
Да причам како, то би значило
Да побијеној овој дивљачи
Додам и вашу смрт.
МАЛКОМ. Небеса блага!
Та човече! На обрве свој.шешир
Не набијајте! јаду своме речју
ОдуШке дајте: јад кад умукне,
Шапуће срцу преоптерећеном
И подбада га да се распукне.
МАКДАФ. И деца моја?
РОС. Жена, деца, слуге,
Све што се могло наћи.
МАКДАФ. И да ја
Не будем тамо! А и жена моја?
РОС. Рекао сам вам већ.
МАЛКОМ. Ободрите се:
Освета страшна нек' нам буде лек
За овај смртни јад.
МАКДАФ. Он деце нема. Све љубимце моје?
Рекосте ' све? Паклени јастреб! Све?
Шта? пилад моју умиљату сву,
И мајку њину, уграбио страшним
Налетом једним?
МАЛКОМ. Храбро, као човек
Понесите се.
МАКДАФ. То и хоћу. Али
Морам к'о човек то и да проживим:
Не могу да не помислим у себи
Како је нешто постојало што је
Најдраже мени било. Зар је небо
Гледало све то а притекло није
У помоћ њима? Грешни Макдафе!
Сви су због тебе они побијени.
Ништавна мене! Нисии њтне душе
Искасапљене због сопствених њиних
Грехова, већ због мојих. Нек' и.м мир
Подари небо сад.
МАЛКОМ. Нек' то за мач ваш
Тоцило буде: нек' се прометне
Ваш јад у гнев, нек' то не отроми,
Већ нек' разбесни срце ваше!
МАКДАФ. О,
Жену бих мог'о да изигравам
Очима својим, а хвалисавца
Језиком својим. — Ал' оклевање
Пресец'те свако, преблага небеса!
Сатану тога шкотског ставите
Прса у прса са мном; ставите га
На домак мача мог; па умакне ли,
Нек' му је богом просто!
МАЛКОМ. Ово сад
Звучи већ мушки. Краљу пођимо;
Наше су снаге спремне; још нам само
Остаје да се опростимо. Макбет
За пад је зрео, а припремиле су
Свој мач већ вишње силе. Ви, међутим,
Присетите се оног што ће моћи
Окрепити вас. Ноћ се дугом цени
Само кад зора никад њу не смени.
(Одлазе.)

ПЕТИ ЧИН

=== СЦЕНА ПРВА ===
 
Дансинејн. Одаја у замку.

(Улазе ЈЕДАН ЛЕКАР и ЈЕДНА ВЛАСТЕЛИНКА из краљичине свите.)

ЛЕКАР. Две ноћи сам бдио с вама, али не могу да се осве‐
дочим да је ваш извештај тачан. Кад је она последњи пут
ходала у сну?
ВЛАСТЕЛИНКА.Откад је његово величанство отишло на бојтио
поље, виђала сам је како устаје из постеље, баца на себе
своју домаћу хаљину, отвара своју скрињу, вади отуд хартије,
развија их, пише на њима, прочита то, па онда печати, и опет
се враћа у постељу, а све то ради у дубоком сну.
11/25/2016 Виљем Шекспир ­ Макбет ­ :: Форуми Творца Града ::
хттп://www.творац­града.цом/форум/виеwтопиц.пхп?ф=63&т=2975 56/67
ЛЕКАР. Велики је то поремећај у природи кад се у исто време
и користе благодети сна и изводе поступци бдења. А, осим
овог њеног ходања у сну и других вољних радњи, да ли сте
чули да је било кад штогод и рекла?
ВЛАСТЕЛИНКА. Јесам нешто, господине, што не бих желела
да кажем за њу.
ЛЕКАР. Мени можете; и било би веома на свом месту да то
уцините.
ВЛАСТЕЛИНКА. Ни вама ни икоме другом; пошто немам
сведока који би то потврдили.
(ЛЕДИ МАКБЕТ долази са свећом у руци.)
Гле'те! долази. Баш онако како се обично појављује; и,
живота ми, у дубоком је сну. Посматрајте је! Склоните се
у страну.
ЛЕКАР. Откуд јој ова свећа?
ВЛАСТЕЛИНКА. Па стојала јој је крај узглавља; стално гори
код ње свећа; тако је наредила.
ЛЕКАР. Видите ли, оци су јој отворене.
ВЛАСТЕЛИНКА. Да, али утиске не примају.
ЛЕКАР. Шта то сад ради? Гледајте како отире руке.
ВЛАСТЕЛИНКА. Обично то тако чини, као да пере руке. Бивало
је да тако ради по читавих четврт часа.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Још ево овде мрље.
ЛЕКАР. Гле, говори. Забележићу што каже да бих боље запамтио.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Губи се, проклета мрљо! Губи се, кад кажем;
Један, два: ну, па време је да се то уради. Пакао је мрачан!
Пфуј, мужу мој, пфуј! Војник, а бојите се? Шта имамо да
се бојимо ко ће то да зна, кад нико нашу свемоћ не може
да позове на одговорност? Но, ко је могао да помисли
да ће у том старцу бити толико крви?
ЛЕКАР. Чусте ли то?
ЛЕДИ МАКБЕТ. Тан од Фајфа је имао жену; где ли је она сад?
Шта! зар се ове руке никада неће опрати? Ни речи више о томе,
господару, ни речи више; све ћете упропастити тим дрхтањем.
ЛЕКАР. Само даље, само даље; знате, што није требало да
знате.
ВЛАСТЕЛИНКА. Рекла је што није требало, уверена сам у то.
Бог би је знао шта она то зна.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Ту се још увек осећа мирис крви; ни сви мириси
Арабије неће помоћи да ова мала рука замирише пријатно.
О! о! о!
ЛЕКАР. Каквог ли уздаха! Болан терет јој притискује срце.
ВЛАСТЕЛИНКА. Не бих волела да имам такво срце ни за све
њено достојанство.
ЛЕКАР. У реду, у реду, у реду.
ВЛАСТЕЛИНКА. Дао би бог да је тако, господине.
ЛЕКАР. Ова болест превазилази моје искуство; а знао сам,
међутим, такве који су ходали у сну а ипак су умрли бого‐
бојажљиво у својој постељи.
ЛЕДИ МАКБЕТ. Оперите руке, баците на себе домаћу хаљину;
уклоните то бледило с лица. Још једном вам велим, Банко је
погребен; устати из гроба не може.
ЛЕКАР. Баш тако?
ЛЕДИ МАКБЕТ. У постељу, у постељу: чује се лупање на
капији. Хај'те, хај'те, хај'те, хај'те, дајте ми руку. Што је
било, било је, не може се учинити да није било. У постељу,
у постељу, у постељу. (Одлази).
ЛЕКАР. Хоће ли сад поћи у постељу?
ВЛАСТЕЛИНКА. Право.
ЛЕКАР. Гадне се ствари шапћу около.
Из неприродних дела настају
Смућења неприродна; коме се
Окужи душа, тај ће тајне своје
Јастуку глувом да исповеда.
Свештеник њој је више потребан
Неголи лекар. Боже, Господе,
'Прости нам свима! Мотрите на њу;
Уклон'те из близине њене све
Чиме би могла да се озледи,
И стално је на оку држите.
Па, лаку ноћ; помела ми је дух,
Запањила ми вид. О том што чух
Размишљам ал' да кажем не смем ништа.
ВЛАСТЕЛИНКА. Па, лаку ноћ вам, добри докторе.
(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Крај у близини Дансинејна

(Улазе, уз добоСе и са заставама, МЕНТИТ, КЕЈТНЕС, ЕНГАС, ЛЕНОКС
и ВОЈНИЦИ)

МЕНТИТ. Енглеске снаге ближе нам се: Малком
Предводи њих, и Сјуард, његов стриц,
И Макдаф храбри. Пламен освете
Букти у њима; јер и мртву душу
Њихова света ствар би гурнула
У крв и напад јарости. Код шуме
Бирнамске ваља да их сретнемо:
Тим путем иду.
КЕЈТНЕС. Да ли когод зна:
Је ли са својим братом Доналбејн?
ЛЕНОКС. Зацело знам, господине, да није:
Ја имам списак те властеле све;
Сјуардов син је тамо, а и многи
Голобрад младић што тек сада своју
Мужевност има да засведочи.
МЕНТИТ. Шта тиран ради?
КЕЈТНЕС. Утврђења снажна
Около тврдог Дансинејна гради.
Говоре неки да је луд; а други,
Који га мање мрзе, зову то
Јуначким бесом; ал' је поуздано
Да опасачем строгости бадава
Притеже своју занемоглу ствар.
ЕНГАС. Осећа сад на својим рукама
Убиства своја мучка као кврге;
Оптужују га буне непрестане
За вероломност његову; ниједног
Од оних што им налог издаје
Не креће љубав, него заповест;
Те већ зацело осећа и сам
Како му власт, к'о каква одора
Коју је кепец украо од џина,
Ландара око ногу.
МЕНТИТ. Ко да онда
Сметена чула кори његова
Што се од страха трзају, кад све
Што је у њему себе проклиње
Због тога што је ту?
КЕЈТНЕС. Па, напред, дакле,
Да тамо своју пружимо послушност
Где смо на њу и дали заклетву,
Где нам за здравље порушено лекар
У сусрет иде, па да пролијемо
Са њиме сваку капљу своје крви
За добро земље.
ЛЕНОКС. Или бар толико
Колико да се владалачки цвет
Попрска росом, а да коров клет
Утопљен буде. Хајдемо за Бирнем.

СЦЕНА ТРЕЋА

Дансинејн. Одаја у замку.

(Улазе МАКБЕТ, ЛЕКАР и СВИТА)

МАКБЕТ. Извешћа више не доносите;
Нек' беже сви; све дотле док не крене
Бирнемска шума према Дансинејну,
Прионути за мене неће страх.
И шта је дерле Малком? Зар га није
Родила жена? Мени су овакву
Поруку дали духови што знају
Судбински ланац смртних бића свих:,
„Макбете, страха немај; никад власт
Задобити над тобом неће човек
Којег је жена родила." Па беж'те,
Танови вероломни; с раскалашним
Енглезима се хватајте у коло:
Никада дух мој, нити срце моје
Уздрхтати од страха неће, нити
Сумњамо икад уздрмани бити.
(Улази ЈЕДАН СЛУГА.)
У чађ те ђаво тутнуо, дабогда,
Тикване с лицем скоруповим тим!
Гусански поглед тај где нађе?
СЛУГА. Тамо је десет тисућ' —
МАКБЕТ. Гусака,
Ниткове, је л'?
СЛУГА. Војника, господару.
МАКБЕТ. Хајде, ти стрино с јетром зечијом,
Иштипај лице, па црвенилом
Превуци страх свој. Какви, блесане,
Војници? Смрт ти душу понела!
Твоји к'о крпа бледи образи
Подбадају на страх. Војници? какви?
Ти, суруткино лице.
СЛУГА. С допуштењем,
Енглеска војска.
МАКБЕТ. Лик тај склањај свој!
(СЛУГА оде.)
Сајтоне! — Кад га гледам, згади ми се.
Сајтоне, рекох! — Овај ударац
Ил' ће занавек да ме ободри,
Ил' да ме сада с трона сруши. Већ сам
Наживео се; животни мој пут
Међ' жуто лишће и међ' осмуђена
Поља већ зађе; а Што старе дане
Ваља да прати: љубав, част, послушност,
Гомила пријатеља — том се ја
Немам да надам, нит' ћу дочекати;
Него, уместо тога, проклињања,
Не гласна ал' дубока, поштовање
Само на речи, дах тек, који би
Кукавно срце отурило радо
Када би смело. Сајтоне!
(Улази САЈТОН)
САЈТОН. Шта жели
Добри господар?
МАКБЕТ. Има ли што ново?
САЈТОН. Све, господару, што је јављено
Потврђено је.
МАКБЕТ. Тући ћу се док ми
Све месо не сасеку с костију.
Оклоп ми дај.
САЈТОН. Још има када.
МАКБЕТ. Хоћу
На себе да га ставим.
Да се у земљу свуда испошље
Што више коњаника, да је сву
Претраже и да сваког оног који
О страху брбља обесе. Тај оклоп
Овамо дај ми. — Шта вам, докторе,
Болесник ради?
ЛЕКАР. Није, господару,
Она толико болна кол'ко јој је
Потресен дух привиђањима честим
Која је сна лишавају.
МАКБЕТ. Од тога
Лек да јој нађеш; ниси кадар зар
Да помоћ даш оболеломе духу,
Уврежен јад из свести да ишчупаш,
Из мозга писмо бриге да сасечеш,
Да каквим слатким противотровом,
Што заборав донесе, спереш с душе
Опасну твар ту која опасно
Мори јој срце?
ЛЕКАР. Ту се сам болесник
Мора да лечи.
МАКБЕТ. Лекове дај тад псима; што ће ми?
Дед, оклоп стави на ме, копље дај!
Да коњанике пошљеш, Сајтоне. —
Од мене тан за таном, докторе,
Отпађује се. Ну, господине,
Дед живље! — Ако успеш мокраћу
Краљевства мог да испиташ и да му
Утврдиш бољку, па му, докторе,
Негдање пуно здравље чишћењем
Поново вратиш, хвалићу те дотле
Док пробуђени одјек не дозовем
Да хвалу теби понавља и он. —
Скидај то с мене, велим. — Какав би
Равед, ил' сена или други неки,
Већ не знам какав, лек за чишћење
Енглезе те одавде почистио?
Чу ли о њима штогод?
ЛЕКАР. Чуо сам,
Мој господару; кад су припреме
Почеле ваше краљевске, о њима
Штошта смо тада чули.
МАКБЕТ. Амо за мном
Донес'те то. — Ни смрт ни пропаст неће
Застрашити ме докле се не крене
Бирнемска шума Дансинејну.
ЛЕКАР (за себе). Мене,
Да сам сад изван Дансинејна ја,
Вратило амо не би не знам Шта.
(Одлазе.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Крај у близини бимемске шуме.

(Улазе, уз добоше и са заставама, МАЛКОМ, стари СЈУАРД и његов СИН,

МАКДАФ, МЕНТИТ, КЕЈТНЕС, ЕНГАС, ЛЕНОКС, РОС и ВОЈНИЦИ
у маршу.)
МАЛКОМ. Рођаци, дан се ближи, држим, кад ће
Сигуран бити кров наш.
МЕНТИТ. Нема сумње.
СЈУАРД. Каква је шума то пред нама?
МЕНТИТ. То је
Бирнемска шума.
МАЛКОМ. Нека војник сваки
По грану сломи и пред собом носи:
Број своје војске прикрићемо тако
И уходе у погледу на нас
Завести тиме.
ВОЈНИЦИ. Биће учињено.
СЈУАРД. Чули смо само то да тиранин,
Пун поуздања, стално борави
У Дансинејну и да ту пред њим
Наш јуриш мисли да издржи.
МАЛКОМ. Главна
То му је нада; јер се свуда где се
Прилика дала велико и мало
Од њега одметнуло, и у њега
Не служи нико осим преко воље,
К'о каква ствар без срца и без душе.
МАКДАФ. Да сачекамо исход, па тек онда
Дајимо суд по истини и правди;
Настојмо сад пак својски вршити
Војничку дужност своју.
СЈУАРД. Час се ближи
Који ће неминовном одлуком
До знања да нам стави шта добитком,
Шта ли нам штетом ваља назвати.
Домишљати се значи несигурно
Гајити наде; удар може само
Са поуздањем рећи куд и камо
Води нас рата пут.
(Одлазе у маршу.)

СЦЕНА ПЕТА

Дансинејн. Изван замка.

(Улазе, уз добоше и са заставама, МАКБЕТ, САЈТОН и ВОЈНИЦИ)

МАКБЕТ. На бедемима спољним истакните
Заставе наше; вришти се још увек:
„Ево их!" Спрдњу с њином опсадом
Тераће чврсти замак наш; нек' тамо
Леже док њих не прождре грозница
И љута глад; да нису притекли
У помоћ њима они што би с нама
Требало да су, ми бисмо се смело
Прса у прса с њима сударили
И дома бисмо све најурили.
(Напољу вриска жена.)
Каква је вриска то?
САЈТОН. То жене цвиле,
Мој господару добри.
(Одлази.)
МАКБЕТ. Већ сам ја
Заборавио скоро укус страха.
Било је доба кад се чула моја
Од ноћног крика ледила, а коса
У дубак ми се дизала од какве
Језиве приче и кострешила се
К'о да је жива. Сад сам ужасима
До вршка пун; грозота, присна мојим
Мислима убилачким, није кадра
Да ме узраја.
(Враћа се САЈТОН)
Што се кукало?
САЈТОН. Преминула је краљица, мој краљу.
МАКБЕТ. Касније да је умрла;
Часа за такву поруку би било.
Сутра, па сутра, па и опет сутра,
С дана на дан се пузи овим ситним
Кораком према слогу последњем
Писања нашег, а јучерасњице
Свекол'ке наше лудама су само
На путу овом присветљивале
До часа кад у смрти се изветри.
Утули се, утули се, кандилце!
Живот је само сенка која хода,
Кукавни глумац што на позорници
Сат‐два се пући и разбацује,
А потом зуба не обели више.
Бајка је то што_тикван прича њу,
Препуна буке, помаме и беса,
А посве празна.
(Улази ЈЕДАН ГЛАСНИК)
Дош'о си језик да употребиш;
Па казуј брже шта си донео.
ГЛАСНИК. Треба да јавим,
Мој милостиви господару, оно
Што сам — бар тако мислим — видео,
АП не знам само како.
МАКБЕТ. Казуј, но!
ГЛАСМИК. Док сам на брду стојао на стражи,
Ја поглед бацих према Бирнему,
Кад се одједном, рекао бих, поче
Шума да креће.
МАКБЕТ. Лажљивче, ниткове!
ГЛАСНИК. Нека се гнев на мене сручи ваш
Ако ли лажем. Ту на једно три
Миље одавде видећете сами
Како се креће; иде луг, кад кажем.
МАКБЕТ. Ако ли лажеш, жив ћеш висити
На првој грани док те глад смежура;
Ако си прав, не марим да то исто
Урадиш са мном ти. Чврстина моја
Попушта, и да слутим почињем
ДволиЧност сатанину, што ми лаж
Потура као истину: ,,Не страхуј
Док се не крене према Дансинејну
Бирнемска шума"; а пут Дансинејна
Шума је једна сад и кренула.
Омжје на се! оружје! па напред!
Останка нема овде, ако ли се
Покаже тачним оно што он рече,
А нема куда ни да се утече.
И сунца ми је доста већ, па желим
Да свет се сруши сав. У звона, велим!
Ветрино, дуни! Здроби ме и смрви!
Мрећемо с мачем бар. У мору крви.
(Излазе.)

СЦЕНА ШЕСТА

На истом месту. Пољана испред замка.

(Улазе, уз добоше и са заставама, МАЛКОМ, СТАРИ СЈУАРД, МАКДАФ
и ДРУГИ са војском која носи гране.)

МАЛКОМ. Довољно близу већ смо; сад са себе
Заклон од лишћа збац'те, и онаквим
Покажите се какви сте. А ви,
Честити стриче, с мојим рођаком,
А вашим сином врсним предводите
Одреде наше прве; врли Макдаф
И ми на себе примићемо оно
што буде још, по нашем распореду,
Имало да се чини.
СЈУАРД. Збогом пошли.
Нађемо ' чете силника до таме,
Нек' нас претуку будемо ли маме.
МАКДАФ. Све трубе глас нек' проспу; нек' се сруче
Гласници ти, и крв и смрт поруче.
(Ођлазе.)

СЦЕНА СЕДМА

На истом месту. Други део пољане.

(Узбуна. Улази МАКБЕТ)

МАКБЕТ. За дирек су ме свезали; побећи
Не могу никуд, већ, к'о медвед свезан,
Морам да бијем бој с хушкачима.
Кога то жена није родила?
Од таквог ми се ваља бојати
И ни од кога другог.
(Улази МЛАДИ СЈУАРД.)
МЛАДИ СЈУАРД. Како се зовеш?
МАКБЕТ. Цепт'о би да чујеш.
МЛАДИ СЈУАРД. Не, па да име речеш које пече
Већма но име ма којег из пакла.
МАКБЕТ. Зовем се Макбет.
МЛАДИ СЈУАРД. Мрскије ми име
Ни ђаво сам изрећи не би мог'о.
МАКБЕТ. Не; ал' ни неко страшније.
МЛАДИ СЈУАРД. Ти лажеш,
Одвратни тиранине; мачем својим
Доказаћу да лажеш.
(Боре се, и МЛАДИ СЈУАРД падне.)
МАКБЕТ. Тебе је
Родила жена; ја се мачу сваком,
Оружју сваком ругам кад на мене
Њим витла ко је порођен од жене.
(Одлази.)
(Узбуна. Улази МАКДАФ)
МАКДАФ. Отуд се метеж чује. Тиранине,
Покажи лице; будеш ли убијен,
А то од мога ударца не дође,
Походиће ме вавек духови
Жене и деце моје! Тога срца
Ја немам да опаучим по бедним
Најамницима ирским што под плату
Латили су се копља. Ил' ће тебе,
Макбете, мач мој наћи, ил' ћу њега
Неокрзнута и неупослена
У корице увући. Мора да си
Онамо ти; по звекету големом
Рек'о би човек да се то галама
Разлеже око неког великана.
Дај, срећо, да га нађем па ти ништа
Не тражим више. (Одлажи. Узбуна)
(Влазе МАЛКОМ и СТАРИ СЈУАРД)
СЈУАРД. Овуда, господару; питомо се
Предао замак, а расцепила се
Надвоје војска тиранинова,
Па се на двема туче странама.
Племенити се танови у боју
Јуначки држе; па је већ и дан
На вашу страну стао безмало:
Има још само мало да се сврши.
МАЛКОЛМ. Сукобисмо се с непријатељем
Који је ударао мимо нас.
СЈУАРД. Изволите у замак, господару.
(Одлазе. Узбуна.)
(Улази МАКБЕТ)
МАКБЕТ. Што да будалу римску играм ја
И мрем од мача властитог, кад видим
Да има живих бића којима
Пристају ране боље.
(Врача се МАКДАФ)
МАКДАФ. Амо се,
Псето из пакла, амо се окрени!
МАКБЕТ. Тебе сам мимо све ја избегав'о;
Ал' прођи ме се; крвљу лозе твоје
Већ ми је душа преоптерећена.
МАКДАФ. Нећу да трошим речи; глас мој чућеш
У мачу мом, ниткове већма крвав
Но што би реч'ма казати се могло. (Боре се.)
МАКБЕТ. Залуд се трудиш; пре ћеш неповредив
Посећи ваздух мачем љутим својим,
Но Што ћеш крв из мене пустити;
На главе које ранити се дају
Потежи мач; мој живот чини штите,
И суђено је њему не подлећи
Ником ког жена роди.
МАКДАФ. Онда руке
Дигни од чини; па од анђела
Којем си вазда служио нек' чујеш:
Из утробе је мајчине пре рока
изрезан Макдаф.
МАКБЕТ. Проклет дабогда језик који ми је
Казао то; он бољи део моје
Мужевности је обесхрабрио:
И нек' се никад не верује висе
Тим сатанама опсенарским што нас
Двосмислицама варају, па само
РеЧ нашем слуху задату одрже,
А нашој нади дату реч не држе.
Ја с тобом нећу да се тучем.
МАКДАФ. Онда
Предај се, кукавице,
Па живи да те свуд показују
И да те свет к'о чудо дивно гледа:
На каквом стубу, к'о чудовиште
Највеће наше, бићеш насликан,
А испод стуба биће написано:
„Гледајте како тиран изгледа."
МАКБЕТ. Не предајем се ја, па тле пред стопом
Голобрадога Малкома да љубим
И да ме кињи руља клетвама:
Те макар да је шума бирнемска
До Дансинејна дошла, макар да си
Ти, којег жена није родила,
Сучелио се са мном, још ћу ја
Да окушам и последње; на груди
Ратнички штит свој стављам; ударај,
Макдафе, и нек' проклет буде онај
Који пропишти први: „Стани, доста."
(Одлазе борећи се.)
(Трубе за повлачење. Победне фанфаре. Враћају се, уз добош и са заставама,
МАЛКОМ, СТАРИ СЈУАРД, РОС, ТАНОВИ и ВОЈСКА)
МАЛКОМ. О, камо да су живи пријатељи
Којих нам нема!
СЈУАРД. И да отиде
Понеко мора; ал' по овима
Које међ' нама видим, јевтино смо
Купили дан овако велики.
МАЛКОМ. Макдаф и врли син ваш нису овде.
РОС. Ваш син је, господару, платио
Војнички дуг; поживео је само
Дотле док није Човек постао;
А чим је засведочио ваљаност,
Ни педља једног не устукнувши
На месту где је борбу водио,
Он је к'о човек умро.
СЈУАРД. Дакле: мртав?
РОС. Да, и однесен већ са поља бојног.
Ваљаношћу се његовом ваш бол
Не сме да мери; бескрајан би био.
СЈУАРД. Је л' спреда рањен?
РОС. Да, у чело.
СЈУАРД. Онда
Нек' божји војник буде. Да синова
Као на глави косе имам, ја им
Желео не бих лепшу смрт. Те тако:
То нек' му буде звоно посмртно.
МАЛКОМ. Заслужио је већу жалост он,
И ту ћу њему ја да укажем.
СЈУАРД. Не, већу није; веле да је лепо
Преминуо и платио свој дуг;
Па бог нек' буде с њиме. — Ево нам
Утехе души нове.
(Врача се МАКДАФ с Макбетовом главом.)
МАКДАФ. Жив и здрав
Да си нам, краљу наш, јер јеси то.
Погледај где се узурпаторова
Проклета глава налази; слободу
Стек'о је свет; окружује те, видим,
Краљевства твога бисер свеколики,
Па поздрав мој у души понавља,
Те желим сви да са мном гласно викну:
Да живи шкотски краљ!
СВИ. Да живи шкотски краљ!
(Фанфаре.)
МАЛКОМ. Времена много требати нам неће
Да свеколике ваше услуге
Обрачунамо и да према вама
Дуг изравнамо. С даном данашњим,
Танови моји, моји рођаци,
Грофовство вама дато је, те ви
Први у Шкотској овим називом
Почаствовани бићете. Шта даље
Урадити се има, шта се ново
Завести има временом, к'о то:
Да се позову да се дома врате
Свукуд избегли наши пријатељи,
Што утекоше да би замкама
Умакли вазда будног насилништва,
Ил' да се казне слуге свирепе
Обезглављеног тога касапина
И краљице му сатанске, за коју
Држи се да је живот сама себи
Узела руком свирепом — све то
И друго што се изискивало
Буде од нас, извршићемо ми
С милошћу божјом како буде када
Искало време, мера, час. — А сада
Сваком од вас и свима хвала, које
У Скон зовемо на крунисање своје.
(Фанфаре. Одлазе.)
 
КРАЈ