Лучи
Проспи зраке кроз српске облаке,
Нова надо слободних висова,
Гђе соколе и орлове јаке
Небо грије сунцем благослова.
Подигни нас, дај нам духу крила,
Да смо ближе престолу висина,
Да с лавором из горице вила
Кити чело србинскога сина.
Светим жаром оне душе свете,
Коју Ловћен на свом вису храни,
Нек нам срца слободно полете
У храмове дјела обасјани.
Мила Лучо, у сред доба тавног,
Разви данак, дивнијех нам снова;
Са Ловћена про Косова равног
Стишај силу крвавих валова!
Хај... валови неслоге и злобе,
Које браћа међу собом дижу,
О које се наше среће дробе
И понору безданому стижу...
К'о што вила, крај горског студенца,
Плете в'јенац, цв'јет до цв'јета меће,
И ти сплети најљепшега в'јенца,
Брацка срца нек му буду цв'јеће.
На олтару љубави и мира
Нека руке рукама полете,
Нек сва браћа из једног путира
Причесте се жаром слоге свете.
У тој нади - Боже нас помажи!
Помози нам у дјелу и раду,
Твојом вјером срца нам оснажи,
Да можемо вјероват' у наду.
Мостар, 19. новембра 1894.