Лули тета нејака Ивана
Разбежа се село Јабланово,
Оста само ед’н зелен јаблан
И под њега до три сирочета:
Едно Јела, друго Магдалена,
А трећото премлади Никола. 5
Јела је се млада оженила[1],
Николицу Турци заробише,
Остала је сама Магдалена.
Поседела за девет године,
Па је она бога замолила: 10
„Дај ми, боже, некога од рода!”
Бог јо створи брата Николицу,
Па појдоше код Јелу у гости.
Кад је било проз гору зелену,
Од лице јо сва гора светела. 15
Јела седи на висоћи чардак,
Па ји Јела издалек угледа,
Па окнула слуђе и слушћиње:
„Излезнете, слуђе и слушчиње,
Да видите как’в јунак иде, 20
Каква ли је по њега девојћа,
Од лице јо гора засветела.
Када стигне у наши дворове,
Подајте јо најтешћи судове,
Пратете ју далеко за воду, 25
Ега би јо снага посмалела[2],
Ега би јо лице погрознело[3].“
Магдалена воду доносила,
Воду носи, још толко убава.
„Подајте јо леба нека меси, 30
Подајте јо најкратћи ожези[4],
Ега[5] би јо руће попрнеле.”
Леба меси, још толко убава.
„Подајте јо[6] дете нека љуља!“
Дете љуља — јоште по убава. 35
Дете љуља, на дете говори:
„Лули тета нејака Ивана,
Лули, лули, голем да порастеш,
Да преотнеш краљу краљевину,
Да преотнеш цару царевину.“ 40
П’л’к, п’л’к[7], до цара се чуло.
Цар испрати до девет јунака,
Да пронајду Ивана нејака.
Све су мајће јутром сабирали,
Док су њега меџу децу нашли. 45
Бацише га у т’вне тавнице.
У тавиице воде студенице
У водице зелене травице,
У травице змије отровнице,
Очи пиле, по траву се криле. 50
Кад је прошло девет годин дана,
Бога моли остарела мајка:
„Дај ми, боже, кључа од тавнице,
Да саберем Иванове кости,
Да ји[8] носим на дела голема, 55
Да ји роси ђурђевачка роса,
Да ји греје петрбвачко слнце.”
Што молила, бога домолила.
Кад отвори врата од тавницу,
Иван седи на царску столицу 60
И он броји златне бројенице.
