Лука Филипов
на Вучјем долу
Дигнуо се Муктар-паша
Страшном силом непрегледном
И с' хордијом крвожедном
Црну-Гору да прегази,
Да добије име „Гази“,
Да растури дичан олтар
Српске славе и слободе
И на пољу цетињскоме
Турски барјак да забоде.
Иде сила од Билећа,
К'о бујица, ил холуја,
А од тешког њеног бруја
И од звека и од јека
К'о да грми из далека,
Иде сила, ка' облаци,
Таласа се као море,
Бела села огњем пали
А жељезом земљу оре.
Иде сила од Билећа...
Али, ено, сад је стала,
На Вучјем је долу пала,
Да се опет даље крене
А на свете оне стене,
Што за ланце нису знале
Никада од оног дана,
Одкако је српска круна
На Косову закопана.
Као негда, кад скакавци
Долетеше са устоком
Па још онда по широком
По Мисиру попадаше
А земља се невиђаше
Од безброја њиховога,
К'о што свето писмо пише
Толико је и Турака
Ако ваљда није више.
Црна-Гора земља мала
И бораца мало има,
Мог'о би их на прстима
Избројати кад би хтео
Па се не би ни помео;
Али зато Црногорци
Не плаше, не боје се,
Већ одважно очекују,
Да нападну адске бесе.
И јалакну турска војска
И врела се крвца пуши
И небо се замаглуши
Од пушчаног силног праха,
А земља од смртног страха
Затутњала, задрхтала
Ко грозница да је кида,
А основа преврну се
Од столетњег сивог рида.
Ал' у срцу српских тића, —
Мало их је, шака људи —
Огњевити змај се буди
Док им око, пуно гњева,
Ко блискава муња сева.
Сваки знаде, да народност
И слобода кол'ко вреди,
Да их с' неба Душан силни,
А „господар“ с' брда гдеди.
Али пређе, но у кобни
Што би бој се упустили
Сви се редом прекрстили,
Прекрстили и клекнули
Па су богу узданули:
„Боже правде и слободе
Над облацих и звездама:
Благослови људе твоје!
Боже света, буди с' нама!“
Молитва се дигла небу,
А прасинци Југ-Богдана
Потргоше јатагана
Па на Турке ударише
Од њи чуда починише.
Три хиљаде послали су
На исповест Мухамеду,
Да шербета с' њиме пију,
И аршламе с' њиме једу.
И већ ено, од песама
Од победних што се оре
Одјекују ломне горе
Е Турци се, среће лоше,
На све стране разбегоше;
Е турска је страшна сила
Разнесена на комаде,
Па и Муктар једва што је
Жив однео своје браде.
Али ко је онај тамо?
Ко је онај соко сиви
Коме се сва војска диви?
Што је крвав од колена
До лаката и рамена,
Ком' из ока огањ сипа
Ка' из звезде репатице,
А поглед му достојанствен
К'о на стени орла-тице?
Филипов је оно Лука —
Запамтите ово име —
Понос'те се, браћо, њиме,
Е јунака, тако славна,
Мало има њему равна!
Филипов је оно Лука —
Благо, што га мајка роди,
Кој' Османа турског пашу
Пред победна кнеза води.
„Господару!“— Лука збори —
„Светло сунце славе наше,
Ено теби Осман-паше,
Ког сам живог ухватио
Кад сам јутрос бојак био!“
Ал кликнуше Црногорци,
„Луко брате, бог да прости,
Ма се с' Турци негледамо:
Ваки су нам мили гости!“
