Лов ловио Ибрижимагићу
испред бијела Хасан-аге двора.
Он не лови да ловак улови,
већ да види секу Хасан-аге.
Лов ловио за недјељу дана, 5
не видје јој скута ни рукава,
нит’ јој чуо сеса ни аваза.
Једно јутро рано уранио
и он видје секу Хасан-аге,
гдје се шеће по зеленој башчи, 10
шетајућ’ се црну земљу љуби:
— Црна земљо, прими мене у се,
јер је мени корба додијала,
корећи ме братац и невјеста
да ја љубим Ибришимагића. 15
Ја га нисам ни'кад ни видила,
већ га јесам по имену чула,
гдје га зову Ибришимагићем.
Кад то чуо Ибришимагићу,
он говори секи Хасан-аге: 20
— Хајде, Хано, да те двору водим!
Кад то чула племенита Хана,
попела се на бедем дувару,
скочи Хана у тијесне сокаке,
одведе је Ибришимагићу. 25
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 687.
